V
Ima prilično metafizike u nerazmišljanju ni o čemu.
Šta mislim ja o svetu?
Otkud znam šta mislim o svetu?
Kad bih se razboleo, mislio bih o njemu.
Kakvu predstavu imam o stvarima?
Kakav je moj sud o uzrocima i posledicama?
Šta sam dokučio o Bogu i duši
O stvaranju Sveta?
Ne znam. Misliti o tome, po meni, znači zatvoriti oči
I ne misliti. Kao kad bih navukao zastore
Na moj prozor (al on je bez zastora).
Tajna stvari? Otkud ja znam šta je tajna!
Jedina je tajna to što postoji neko ko razmišlja o tajni.
Onaj ko stoji na suncu i zaklopi oči
Postepeno zaboravlja na sunce
I počinje da zamišlja razne stvari pune toplote.
Ali otvara oči i ugleda sunce,
I već ne uspeva ni na šta da misli,
Jer sunčeva svetlost vredi više od misli
Svih filozofa i svih pesnika.
Sunčeva svetlost ne zna šta čini
I zato je dobra, i ne greši, i pripada svima.
Metafizika? Kakvu metafiziku ima ono drveće?
To što je zeleno i bujno i razgranato
I daje plod kad mu dođe vreme i što nas ne navodi ni da pomislimo
Da nismo kadri da ga zapazimo.
Ali zar iko ima bolju metafiziku od drveća…
Koje ne zna zašto živi
A čak i ne zna da to ne zna?
“ Unutrašnje ustrojstvo stvari”…
“Unutrašnji smisao Vasione”…
Sve je to veštačko, sve to ništa ne znači.
Prosto je neverovatno da se uopšte i može misliti na takve stvari.
To je isto kao kad se misli na razloge i ishode
U trenutku kad sviće dan, a sa vrhova drveća
Neko mutno, zagasito zlato postepeno dobija sjaj.
Misliti na unutarnji smisao stvari
Jednako je izlišno kao kad se razmišlja o zdravlju
Ili kad se u izvor izlije čaša vode.
Jedini je unutarnji smisao stvari
To što one nemaju nikakvog unutarnjeg smisla.
Ne verujem u Boga jer ga nikad nisam video.
Da je on hteo da ja verujem u njega,
Svakako bi došao da popriča sa mnom
I ušao bi mi na vrata
I rekao “Evo mene”.
(To možda smešno zvuči onome
Koji ne zna šta znači posmatrati stvari
Pa zato i ne razume čoveka koji o njima zbori
Na način koji podučava kako treba zapažati stvari.)
Ali ako je Bog cveće i drveće
I brda i sunce i mesečina,
Onda verujem u njega,
Onda verujem u njega svakog trena,
I ceo moj život je molitva i bogosluženje,
I pričest očima i sluhom.
Ali ako je Bog drveće i cveće
I brda i mesečina i sunce,
Zašto da ga nazivam Bogom?
Zovem ga cveće i drveće i brda i sunce i mesečina;
Jer ako bi se on ovaplotio u mesečinu i cveće i drveće i brda,
Da bih ga ja video,
Ako mi se ukazuje u biću i obličju
Drveća i brda i mesečine i cveća,
To je zato što želi da ga spoznam
Kao drveće i brda i cveće i mesečinu.
I zato mu se pokoravam,
(Šta o Bogu znam ja više nego Bog o sebi samom?)
Pokoravam mu se svojim životom, neusiljeno,
Kao neko ko otvara oči i vidi,
I zovem ga mesečina i sunce i drveće i brda,
I volim ga, ne razmišljajući o njemu,
I mislim na njega kad ga vidim i čujem,
I s njim sam svuda, u svakom trenu.
Alberto Kaeiro (Fernando Pesoa)
