XLVII
Jednoga dana, neizmerno jasnog,
Dana kad sam poželeo da sam se toliko naradio
Da mi se prohtelo da više ne radim ništa,
Nazreo sam, kao neku stazu ispod lišća,
Ono što je možda velika tajna,
Onu veliku zagonetku o kojoj lažni pesnici zbore.
Uvideo sam da nema Prirode,
Da Priroda ne postoji,
Da postoje doline, ravnice, gore,
Da ima drveća, cveća, trave,
Da ima reka i kamenja,
Ali da nema nikakve celine koja bi sve to obuhvatala,
Da je celokupnost, stvarna i istinska,
Samo bolest naših ideja.
Priroda – to su delovi bez celine.
I možda je to ona tajna o kojoj se priča.
Tako sam, bez razmišljanja i udubljivanja,
Prozreo da bi to morala biti ona istina
Za kojom svi tragaju, bez nalaženja,
A koju sam pronašao jedino ja, samo zato što je nisam
Tražio.
Alberto Kaejro (Fernando Pesoa)
