Piše: Novica Petković
Postoje dobro i loše postavljena pitanja. Da li je stvarno postojao Čarnojević iz Dnevnika o Čarnojeviću Miloša Crnjanskog, to na prvi pogled izgleda kao najgore postavljeno pitanje. Najpre zato što je teško govoriti o stvarnom postojanju ma kojeg književnog lika. A onda i zato što Čarnojević može biti sporan kao zaseban književni lik. Nije slučajno što ga kritičari ponekad nisu razlikovali od glavnog junaka romana Petra Pajića. Može se reći da je u našoj književnoj kritici razjašnjen odnos između ova dva lika. Pa ipak, kad dugo i strpljivo radite na pripremanju kritičkog izdanja romana, uočavate ponešto što bi moglo ići u prilog upravo pogrešno postavljenom pitanju. Na primer, promene koje je Crnjanski unosio u tekst, računajući od jednog odlomka štampanog u časopisu 1920. godine, pokazuju da se on kolebao da li treba, i kako, jedan lik razdvojiti na dva: na Rajića i Čarnojevića.
Nije ništa manje zanimljivo ni to da Čarnojević ima svoju malu istoriju upravo kao književni lik: možemo pratiti njegovu književnu genezu kad upoređujemo tekstove Miloša Crnjanskog. Mislim da to nije slučajno. Jer ovaj dvojnik, ova senka od lika koju vidimo tek u Rajićevom snu, dolazi nam iz samog središta piščeve poetike. To nije usamljen slučaj, koji nalazimo samo kod Crnjanskog. Valja se setiti i one zagonetne senke iz Andrićeve Proklete avlije koja vidi i čuje, a ne govori. Zove se prosto: mladić pored prozora. Ona je poput konca koji, kad ga dobro uočimo i povučemo, otvara nam unutarnji sklop Andrićevog romana. Najzad, i u trećem, takođe izvrsnom kratkom romanu Ljudi govore Rastka Petrovića, iznenada se u svetlosti munje pojavljuje demon sa crnim ogrtačem. Pripovedač za ovo priviđenje kaže da je veliki pesnik. I kad otkrijemo na kog se pesnika misli i na koji događaj, opet će nam se delo otvoriti iznutra: pokazaće nešto od svoje poetike.
Zametak Čarnojevićevog lika nalazimo u objašnjenju koje je Crnjanski dao uz pesmu “Sumatra” 1920. godine. Tu je prvi put izložio svoju poetiku, novu i neobičnu. A neobična je pored ostalog i zato što se nastanak pesme objašnjava sopstvenom biografijom kojoj se dodaje još jedna, paralelna ali tuđa. Pored pesnika koji se vraća iz rata, pojavljuje se “jedan dobar drug”, koji se takođe iz rata vraća: iz azijskog dela Rusije, pa preko Japana i Engleske. Mnogo kasnije Crnjanski je u jednom intervjuu naveo i njegovo ime: Miloš Birimac. Birimac nije književni lik, nego stvarna ličnost, koja se na dvatri mesta pominje u Itaki i komentarima. Ali se i u demonu iz romana Ljudi govore takođe nalazi stvarna ličnost: pesnik Milan Dedinac. Izgleda da je i Crnjanski u lik “jednog dobrog druga”, kad ga je uskoro razvio u romanu Dnevnik o Čarnojeviću, uveo stvarnu ličnost jednog pesnika. Ono što je i u jednom i u drugom slučaju zajedničko, jeste da uvođenje stvarne ličnosti jednog pesnika služi kao motivacija za iznošenje sopstvene poetike.
Dva povratnika iz rata, pesnik i “jedan drug” iz objašnjenja “Sumatre”, u romanu Dnevnik o Čarnojeviću paralelno su razvijena kao pripovedač Rajić i njegova senka Čarnojević. Ali ta senka, u krajnjoj liniji, i nema drugog zadatka nego da izloži i svojim postupcima, svojim životom potvrdi piščevu poetiku koja se zove sumatraizam. Crnjanskom, očigledno, nije bio dovoljan lik koji bi u romanu izlagao njegovu poetiku. Potrebna mu je bila i iz stvarnosti uzeta ličnost koja će svojom biografijom oživotvoriti tu poetiku. A ko bi to drugi mogao biti ako ne pesnik? Zanimljivo je da ni Crnjanski, kao ni Petrović, nije naveo stvarno ime pesnikovo. Ostavljeno je nama da ga u oba slučaja naslućujemo i najzad otkrijemo. Izgleda da pri tome pravi cilj nije da se delo zatamni i aluzivnost učini širom i neodređenijom. Ili bar nije samo to.
Čarnojeviću su u romanu data tri svojstva koja nam olakšavaju prepoznavanje. Najpre je to njegovo poreklo: on je Dalmatinac. Otac mu radi kao pisar na faru. Rajić čak s njim u epistolarnoj formi raspravlja o mogućim odnosima između Srba i Hrvata po završetku rata. I jedno i drugo, far i rasprava o odnosima u novoj državi, zaklonjeno je ili sasvim prigušeno u docnijim izdanjima romana. Sa čisto književnog stanovišta razlozi su jasni: lik koji je postao dvojnik mora imati pomalo dvosmislenu biografiju, pa i oca Čarnojevićevog nalazimo u manastirima fruškogorskim i u Vlaškoj. Drugo svojstvo nalazimo u junakovim putovanjima brodom od Singapura i Bombaja, pa preko Kaira i Malte do Soluna. Treće je njegova teorija o tajnim vezama u svetu. Ona je očigledno pesnička, očigledno ima nešto od kosmičke utopije iz vremena avangarde, i po svemu se podudara sa sumatraizmom samog Crnjanskog.
Poći ćemo od putovanja ili lutanja po svetu. Crnjanski nam u tome pomaže svojim sećanjima objavljenim 1929. godine: sudbinu za vreme rata i putovanje iz Rusije, pa preko Japana i Engleske opisuje kod svog prijatelja Siba Miličića na isti način kao i ranije kod Birimca. Ostala putovanja Siba Miličića podudaraju se potpuno s Čarnojevićevim pravcima plovidbe. Drugo, kod Miličića u prvim poratnim godinama Crnjanski izdvaja planetarno osećanje “žudnju za nekim kosmičkim optimizmom, radošću, bez obzira na svakidašnjicu”. I ovde lako prepoznajemo Čarnojevića. Zatim, u jednoj Miličićevoj pesmi iz istog vremena, koju je Crnjanski svakako znao, kao refren se ponavlja: „Rodno mi ostrvo Far.“ Na ostrvu s farom bio je pisar, Čarnojevićev otac.
Najzad, i možda najvažnije, u Pismima iz Pariza iz 1921. godine, na jednom od mesta gde se vide sami temelji njegove poetike, Crnjanski kao potvrdu navodi Miličićeve stihove iz Knjige radosti: “A, Zemlja, neka je srećna, sirota naša sestra, Zemlja.” Docnije, u komentaru uz pesmu “Poslanica iz Pariza”, opisuje Miličića kako 1921. godine sa zanosom tumači francuskim pesnicima svoju teoriju o “kosmičkoj literaturi”. Nesumnjivo, Miličićeva kosmička teorija uklopljena je u sumatraizam Miloša Crnjanskog, a Miličić zajedno sa svojim poreklom, životnom sudbinom i pesničkom teorijom poslužio je kao stvarnosni prototip za oblikovanje Čarnojevićevog lika. Lika koji je senka. Ali senka koja otelovljuje jedan jedva shvatljivi zanos ili slutnju, koja je kao magična nit protkala ne samo književno delo Miloša Crnjanskog nego i srpsku književnost XX veka.
Novica Petković “Slovenske pčele u Gračanici” (1996)
