Sokrat je u pravu, on kaže: “Ja sam babica”. Da, majstor je kao babica, pomaže vam da budete ponovo rođeni. Ali to znači da ćete morati da umrete: samo onda se možete ponovo roditi. Dakle, majstor nije samo babica – Sokrat kaže samo pola stvari. Majstor je i ubica takođe – ubica plus babica. Prvo će vas ubiti kakvi jeste, i samo onda novo može nastati od vas. Iz vaše smrti sledi vaskrsenje.
Učitelj vas nikada ne menja. Šta god da vi jeste, ko god vi jeste, on vam jednostavno dodaje više informacija. On vam pridodaje i zadržava kontinuitet. On može da vas modifikuje, može da vas profini. Možete postati kulturniji, više uglađeni. Ali ostaćete isti; osnova će biti ista.
Sa majstorom se događa diskontinuitet. Vaša prošlost postaje kao da nikada nije bila vaša – kao da je pripadala nekom drugom, kao da je sanjana. Ona nije bila realna; bila je noćna mora. Kontinuitet se prekida. Postoji procep. Staro otpada, a novo dolazi, između ova dva postoji procep. Procep je problem; on mora da se pređe. U tom procepu mnogi jednostavno postaju preplašeni i vraćaju se natrag, beže brzo natrag i prianjaju uz svoju staru prošlost.
Majstor vam pomaže da pređete taj jaz, ali za učitelja nema ničega takvog, nema problema. Učitelj vam pomaže da naučite više; majstorov prvi posao je da vam pomogne da zaboravite ono što je naučeno, da se odučite; to je razlika.
Neko je pitao Ramanu Maharšija: “Došao sam iz velike daljine da učim od vas. Podučite me:” Ramana se nasmejao i rekao: “Ako ste došli da učite, onda idite negde drugde jer mi ovde zaboravljamo naučeno. Ovde ne podučavamo. Previše već znate; to je vaš problem. Više učenja i biće više problema. Mi učimo kako da zaboravite naučeno, kako da se preuredite, razvijete.”
Majstor privlači sledbenike, učitelj – učenike. Šta je sledbenik? Sve mora tačno da bude shvaćeno; samo ćete onda moći da razumete Patanjđalija. Ko je sledbenik? Koja je razlika između učenika i sledbenika? Učenik je u potrazi za znanjem, sledbenik traži preobražaj, promenu. On je zasićen, sit je samoga sebe. Došao je do tačke spoznaje: ” Ovakav kakav sam, ja sam bezvredan – prašina, ništa drugo. Ovakav kakav sam, to nema vrednosti.”
On je došao do postizanja novog rođenja, novog postojanja. Spreman je da prođe skroz krst, kroz smrtne muke i ponovno rođenje; otuda reč sledbenik. Reč sledbenik (engl. disciple) dolazi od ‘disciplina’. On je spreman da prođe kroz svaku disciplinu. Šta god majstor kaže, on je spreman da sledi. On je sledio svoj vlastiti um do sada, tokom mnogo života, i nije stigao nigde. Slušao je svoj vlastiti um, i dospevao je u sve veće nevolje. Sada je došao do tačke gde je shvatio: “Dosta je ovoga.”
On dolazi i predaje se majstoru. Ovo je disciplina, prvi korak. On kaže: “Sada ću vas slušati. Slušao sam dovoljno samog sebe; bio sam sledbenik svog vlastitog uma, učenik, i to nije vodilo nikuda. Shvatio sam to. Sada ste vi moj majstor.” To znači: “Sada ste vi moj um. Sve što kažete, ja ću poslušati. Gde god me vodite, ja ću poći. Neću sumnjati u vas jer ta sumnja će dolaziti iz mog uma.”
Sledbenik je onaj ko je kroz život naučio jednu stvar: da je vaš um tvorac nevolja, vaš um je osnovni uzrok vaše patnje. Vaš um uvek kaže: “Neko drugi je uzrok nevolje, ne ja.”
Sledbenik je onaj ko je naučio da je to trik, da je to klopka uma. On uvek kaže: “Neko drugi je odgovoran; ja nisam odgovoran.” Tako on spasava sebe, štiti, ostaje siguran. Sledbenik je onaj ko je razumeo da je to pogrešno – to je trik uma.
Jednom kada osetite celu ovu apsurdnost uma… On vas vodi u želju; želja vas vodi u frustraciju. On vas vodi u napredak i uspeh; svaki uspeh postaje propast. On vas vodi prema lepoti, a svaka lepota se pokazuje ružnom. On vas stalno vodi dalje i dalje; nikada ne ispunjava nijedno obećanje. Daje vam obećanja… Ne, ni jedno jedino obećanje nije ispunjeno. To vam stvara sumnju, sumnja postaje crv u srcu, otrovan. Ne dozvoljava vam da imate poverenje, a bez poverenja ne postoji rast. Kada razumete celu ovu stvar, samo onda možete postati sledbenik.
Kada dođete kod majstora, simbolično polažete svoju glavu pred njegova stopala. To je odbacivanje svoje glave: to znači stavljanje svoje glave pred njegova stopala. Tada kažete: “Sada ću ostati bez glave. Šta god mi sada kažete biće moj život.” To je predanost. Majstor ima sledbenike koji su spremni da umru i budu ponovo rođeni.
Onda postoji treći – majstor majstora. Učitelj učenika je prvi; majstor sledbenika drugi; i onda treći, majstor majstora. Patanjđali kaže kada majstor postane Bog – a da postane Bog znači da je transcendirao vreme; za njega vreme ne postoji, prestaje da postoji; za njega ne postoji vreme; onaj ko je dospeo do razumevanja bezvremenosti, večnosti; koji se nije samo promenio i postao dobar, ko se nije samo promenio i postao svestan, koji je dospeo izvan vremena – on postaje majstor majstora. Sada je on Bog.
Šta će onda raditi majstor majstora? Ovaj stadijum dolazi samo kada majstor napusti telo – nikada pre. Jer u telu vi možete biti svesni, u telu vi možete shvatiti da ne postoji vreme. Ali telo ima biološki sat. Ono oseća glad, a posle izvesnog vremenskog perioda opet glad – zasićenost i glad, spavanje, bolest, zdravlje. Noću telo mora da ode na spavanje; ujutru mora da se probudi. Telo ima biološki sat. Dakle, treći majstor se dešava samo kada majstor napusti telo – kada on ne dolazi ponovo natrag u telo.
Buda ima dva termina. Prvi je nazvan nirvana, kada je Buda postao prosvetljen ali je ostao u telu. To je prosvetljenje, nirvana. Onda je posle četrdeset godina napustio telo; nazvao je to apsolutnom nirvanom – mahaparanirvana. Onda je postao majstor majstora, i ostao je majstor majstora.
Svaki majstor, kada trajno napusti telo, kada se neće više vraćati natrag, postaje majstor majstora. Muhamed, Isus, Mahavira, Buda, Patanjđali; oni su ostali učitelji učitelja, I oni neprekidno vode – majstore, ne sledbenike.
Kada neko postane majstor na stazi Patanjđalija, odmah postoji kontakt sa Patanjđalijem čija duša lebdi u beskonačnom, individualna duša, koju on zove Bog. Kada osoba sledi Patanjđalijevu stazu postaje majstor, prosvetljen, odmah postoji komunikacija sa izvornim majstorom koji je sada Bog.
Kad god neko sledi Budu i postane prosvetljen, odmah uzajamni odnos započinje da postoji. Iznenada on je sjedinjen s Budom – s Budom koji nije više u telu, koji nije više u vremenu i prostoru, ali još jeste – sa Budom koji je postao jedno sa apsolutnim, ali još uvek jeste.
Ovo je vrlo paradoksalno i vrlo je teško razumeti, jer mi ne možemo razumeti ništa što je izvan vremena; čitavo naše razumevanje je unutar vremena; čitavo naše razumevanje je unutar prostora. Kada neko kaže da Buda postoji izvan vremena i prostora, za nas to nema smisla.
Kada kažete da Buda postoji izvan prostora, to znači da ne postoji nigde posebno. A kako neko može postojati a da ne postoji nigde posebno? On postoji, jednostavno postoji. Ne možete pokazati gde; ne možete reći gde je on. U tom smislu on nije nigde, pa je u tom smislu svuda. Za um koji živi u prostoru, vrlo je teško da razume nešto što je izvan prostora.
Međutim, ko god sledi metode Bude i postane majstor, odmah ima kontakt. Buda još uvek vodi ljude koji slede njegovu stazu; Isus još uvek vodi ljude koji slede njegov put. Na Tibetu postoji mesto Kailaš gde se, svake godine na dan Budinog napuštanja sveta, u noći punog meseca, Vaiša, pet stotina majstora okupljaju zajedno. Na tom mestu, gde se pet stotina majstora okupljaju zajedno svake godine, oni ostvaruju Budin silazak, Buda ponovo postaje vidljiv.
To je staro obećanje koje Buda ispunjava. Pet stotina majstora treba da bude tu, nijedan manje, jer tada to neće biti moguće. Tih pet stortina majstora su kao teg, kao sidro pomoću koga Buda silazi dole. Ako jedan majstor nedostaje, pojava se neće dogoditi. To se ponekad događa – nema pet stotina majstora. Te godine nema kontakta, nema vidljivog kontakta. Nevidljivi kontakt ostaje, ali nema vidljivog kontakta.
Osho
