Maši, maši alaj-barjakom, kao i svi zavisnici od nezavisnosti, moj zavisniče, moj nesuđeni zemljače. Mahao bih i ja, nego me je nešto zabolio zub, a znaš kako je strašno kad zub zaboli…
Maši, maši, urešenim barjačićem, moja snago patriotska, moja zavisna nezavisnosti, moj ponosom postiđeni kobajagi zemljače. Mahao bih i ja, samo da sam na vrijeme izvadio zub koji me, rekoh li, odistinski boli, ne da mi mira, baš kao lane i preklane i one tamo, baš nekako u ovo doba, tu nešto oko dvadesetog maja, koji nam je važniji od svakog drugog datuma, koji nam se piše kao dan roždenija, kao sudbonosni rođendan kada smo kao zavisni ljuđi i junaci postali nezavisni rodoljupci i zakleti nezavisnici zavisni jedino od nezavisnosti…
Maši, maši, crvenilom ponosa, moj sramežljivi gordoponosniče, mahao bih i sam u znak podrške da mi nije pomenutoga zuba, pomenutoga zlotvora u ustima koji mi baš nekako u ovo vrijeme ne da ni da kažem što treba, ni da mahnem kada treba. Ne da mi dušmanin u najrođenijim ustima da zapjevam najubaviju zavisnu poletnicu-pjesmicu o najzavisnijoj zavisnosti otkad je plavetnog neba i crne zemljice pod nebom. A da mi nije toga, bio bih na nekoj svečanoj bini, pa bih zagrmio o našim herojima, o našim herojskim vremenima, o našim lipkama i šipkama, o našem ostvarenom snu, jer možda smo zaista tako i sanjali kako nam se obistinilo, jer postoje i crveno-crni košmarčići svečano udešeni zlatnim kitama, resama i rojtama…
Maši, maši, zamahnuti prenevoljeni zemljače, maši svojom oskudicom i mukicom svojom, zastavicom svojom uz koju si nekako veći i goropadniji nego što si bio…Uz koju si nekako poletniji i uzneseniji nego što ti je trebalo. Mahao bih i ja da mi nije prokletnik u vilici donjoj, koji mi kao i uvijek nekako u ovo doba ne da da budem tamo gdje mi je moralo biti mjesto, na gornjoj polici među elitnim domobranima koji su, kako i nalaže historijski udes, mnogo toga dali i žrtvovali za najzavisniju nezavisnu sreću otkad je zavisnoga svijeta i nezavisnoga vijeka. Ko će kome kao svoj svome, kao zub glavi iz koje je nikao… Ko će te izdati u svečanoj napetosti ako neće najrođeniji uzvrištali velikosrpski zub koji je davno trebalo da bude rupa u glavi, a ne glava u rupi i bol odbačenog i sirotog…
Maši, maši, rodoljubno i rođeno mahalo, i treba da mašeš svim uzmahanim mahačima i ne treba da ustukneš u mahanju, jer se mahanjem ponajviše dokazuje mahnita sreća koja nas je spopala baš nekako u ovo vrijeme one tamo godine… Ko bi pamtio daleku istoriju i Lipku- zemljotresca, koji se zbio valjda negdje u dvadeset i prvom vijeku, mada u to nijesam siguran, buduća istorija mi slabo ide, jer mi je vrijeme odavno stalo. Mahao bih i ja i ne bih bio gori od najboljih mahača da mi nije krvopije u ustima, da mi nije prozukloga zuba, koji me kolje uvijek u ovo vrijeme oko dvadesetog maja kad treba biti i postojati, a ne cijukati i virkati iz stuljene mišje rupe…
Maši, maši, dobri moj zavisniče od nezavisnog mahanja, kad ćeš, ako nećeš sada, i kome ćeš ako nećeš njima, i pred kim ćeš ako nećeš pred stožernikom i svitom koja nas je i učinila ovakvim kakvi jesmo-dičnijim i ponosnijim od svih zavisnika u ovim teškim nezavisnim vremenima. Mahao bih i ja, a već sam rekao, no nije zgoreg priponoviti, da mi nije mojega mahanja i mojega vriska u uzvrištaloj glavi. Ciknuo bih i ja makar na sporednoj priredbi u čast naših zavisnika, naših nezavisnih velikana, ciknuo bih u čast našega cika i arlauka, u čast himne i pridvorskih pjesama, da mi nije ciknuo ukleti cik, velika sramota i veliko zastiđe moje koje me uvijek zagrcne nekako u ovo vrijeme oko ovoga maja kad treba biti čojak među čojcima.
Maši, maši, znaš ti da znam kako ti je, a znaš i da znam kako to mora biti. Mahao bih i ja, da mi nije pakosnika i kvariigre, da mi nije probušenog zuba koji mi baš nekako u ovo vrijeme dvadeset i ovog maja svake godine u novijoj istoriji, ne probuši svojim neizdrž bolom naduvani nezavisni ponos i sabije me, tamo gdje mi je i mjesto, u zavisnu ućorenu rupu u koju se lako uđe i iz koje je teško izaći. Maši, maši i pozdravi sve koji mašu i kojima se maše i opravdaj moje odsustvo, obrazloži moju muku, objasni moj izostanak. Nije do mene, do zuba je moga. A čovjeka kojega zub zaboli ne možeš ni računati u prave nezavisne ljude…
I dok maše i trabunja napredno nezavisno čovječanstvo koje od svega zavisi, a ponajviše od nezavisnosti, gledaću u zemlju i moliću se nebu da me oslobodi ovoga nezavisnog bola kada prođu dani zavisnosti. Ako može bez vađenja, jer mi je miliji bol nego rupa koja ostaje kad ništa ne boli…