Jednom je Danil Harms izlazio na prozor, pa se vraćao, pa opet, tako, pa opet, možda gladan, možda žedan, nesrećan, bez inspiracije, možda jednostavno da protegne noge, leđa i ostalo.
Onda je na vrata pokucao milicionar, Danil je otvorio, milicionar ga je upozorio da se ne pojavljuje na prozoru jer se stanari zgrade prekoputa bune.
Danil je prihvatio, kao i svi što prihvatamo, šta drugo da radimo, nego da se poklonimo i sakrijemo, od tuđih pogleda i misli.
Uniformisani je otišao, Danil je zatvorio prozor, legao na krevet i čekao da stigne mrak.
