Slušao sam kola gde prolaze pored baštenske rešetkaste ograde, ponekad sam ih i viđao kroz lako uznjihane praznine između lišća. Kako je tog vrelog leta škripalo drvo u njihovim paocima i rudama! Radnici su se vraćali sa njiva i toliko se smejali da je to bilo već prava sramota.
Sedeo sam na našoj maloj ljuljašci, upravo sam se odmarao među drvećem u bašti svojih roditelja.
Buka iza ograde nije prestajala. Deca su u trku prolazila za tili čas; kola natovarena žitom, sa muškarcima i ženama na snopovima i oko njih, bacila bi senku na cvetne leje; pred veče sam video nekog gospodina sa štapom kako polako šeta, a nekoliko devojaka koje su mu nailazile u susret, držeći se pod ruku, zakoračiše postrance u travu pozdravljajući ga.
Onda ptice uzleteše kao da prskaju varnice, a ja sam ih pratio pogledom, posmatrao kako se dižu u jednom dahu, sve dok mi se nije učinilo da se one ne dižu, nego da ja padam, pa sam čvrsto držeći se za užad, obuzet slabošću, počeo da se malo ljuljam. Uskoro sam se jače zaljuljao, kad je vazduh zastrujao već svežije i kad su se umesto ptica u letu pojavile uzdrhtale zvezde.
Pri svetlosti sveće dobijao sam večeru. Često bih oba lakta naslonio na drvenu ploču stola i, već umoran, grizao hleb premazan maslacem. Zavese, čija su okca bila veoma krupna, nadimale su se pod toplim vetrom, a ponekad bi ih neko od prolaznika zadržao rukama kad bi hteo da me bolje vidi i da sa mnom razgovara. Sveća se najčešće brzo gasila, a kroz njen tamni dim su se još neko vreme kovitlale okupljene mušice. Kad bi neko nešto zapitao sa prozora, ja bih ga pogledao kao da gledam u planinu ili u puki vazduh, a ni njemu nije bilo mnogo stalo do odgovora.
A kad bi onda neko skočio preko prozorske daske i javio da se ostali već nalaze pred kućom, ja bih ustao, doduše, uzdišući.
„De, što uzdišeš tako? Šta se desilo? Zar je to neka naročita nesreća kojoj zauvek nema leka? Zar nikada nećemo moći da se oporavimo od toga? Zar je zaista sve izgubljeno?”
Ništa nije bilo izgubljeno. Istrčali bismo pred kuću. „Hvala bogu, stigli ste najzad!”
„Nije, nego ti uvek zakasniš.” „Otkud ja?” „Baš ti, ostani kod kuće ako nećeš s nama.”
„Nema milosti!” „Šta? Nema milosti? Šta to govoriš?”
Probijali smo veče glavom. Nije više bilo dnevnih sati, nije više bilo noćnih sati.
Čas su se dugmeta na našim kaputićima trljala jedno o drugo poput zuba, čas smo trčali na ravnomernom odstojanju, sa ognjem u ustima, kao tropske zveri. Kao oklopnici u starim ratovima, trupkajući po zemlji i visoko u vazduhu, gonili smo jedan drugoga niz kratku ulicu i sa tim zaletom u nogama dalje uz drum. Neki bi zakoračili u jarak, i samo što bi nestali iza tamne kosine, već bi se, kao da su neki nepoznati ljudi, našli gore na poljskom puteljku i gledali naniže.
„Ta siđite!” „Najpre se vi popnite ovamo!” „Da nas oborite u jarak, ne pada nam na um, za toliko smo još pametni.” „Za toliko ste kukavice, hoćete reći. Hodite samo, hodite!”
„Zaista? Vi? Baš vi da nas oborite? Šta mislite, ko ste vi?”
Jurnuli bismo u napad, dobijali udarce u grudi i legali u travu drumskoga jarka, padajući i od svoje volje. Sve je bilo podjednako zagrejano, nismo u travi osećali ni toplotu ni hladnoću, samo bi nas obuzeo umor.
Kad bismo se okrenuli na desni bok i podmetnuli šaku pod uho, poželeli bismo da zaspimo. Doduše, hteli smo da se još jednom pridignemo isturene brade, ali zato da padnemo u još dublji jarak. Zatim smo hteli, preprečivši ruku ispred tela, sa nogama iskošenim od vetra, da se bacimo nasuprot vazduhu, te da opet, sasvim izvesno, padnemo u još dublji jarak. I nikako nismo želeli da prestanemo s tim.
Kako ćemo se u poslednjem jarku ispružiti kako valja za spavanje, protegnuti se što možemo više, naročito u kolenima — na to gotovo nismo više ni pomišljali, nego smo, spremni da zaplačemo, kao bolesni ležali na leđima. Zažmirili bismo kad bi neki dečak, laktova priljubljenih uz kukove, sa tamnim đonovima, skočio preko nas sa kosine na drum.
Mesec bismo već videli na izvesnoj visini, obasjana njegovom svetlošću prošla bi poštanska kola. Svuda se dizao slab vetar, osećali smo ga i u jarku, a šuma u blizini počela bi da huji. Tad nijednome od nas ne bi više bilo toliko stalo do toga da bude sam.
„Gde ste?” — „Hodite ovamo!” — „Svi na okup!” — „Što se kriješ, ostavi se te gluposti!” — „Zar ne znate da je pošta već prošla?” — „Ma nemoj! Već prošla?” — „Dabome, prošla je dok si spavao.” — „Ja spavao? Nije nego!” — „Ćuti samo, pa vidi ti se.” — „Ama slušaj ti!” — „Hodite!”
Trčali bismo više stisnuti, neki su pružali ruke jedan drugom, nikako da glave držimo dovoljno uspravno, jer išli smo naniže. Iz nečijeg grla bi se prolomio indijanski ratni poklič, od toga bi nam noge zagalopirale što igda mogu; dok smo skakali, vetar nas je dizao u kukovima. Ništa nas ne bi moglo zadržati; toliko smo ovladali trčanjem da smo čak i prilikom preticanja mogli da prekrstimo ruke i da se mimo osvrćemo.
Na mostu preko bujice zastali bismo; oni koji bi otrčali dalje, vraćali bi se. Voda ispod nas je udarala o kamenje i korenje kao da nije već bilo kasno uveče. Nije bilo razloga zašto neko ne bi skočio na ogradu mosta.
Iza žbunja u daljini iskrsao bi voz, svi kupei su bili osvetljeni, stakleni prozori sigurno spušteni. Jedan od nas bi počeo da peva neku poskočicu, ali svi smo mi hteli da pevamo. Pevali smo mnogo brže nego što je išao voz, njihali smo ruke, jer nam glas nije bio dovoljan, i naši glasovi su zapadali u gužvu u kojoj nam je bilo prijatno. Kad svoj glas pomešaš sa drugima, kao da si se uhvatio na udicu.
Tako smo, sa šumom za leđima, pevali ka ušima dalekih putnika. Odrasli u selu su još bili budni, majke su raspremale postelje za noć.
Bilo je već vreme. Poljubio bih onoga pored sebe, trojici najbližih ovlaš pružio ruku, i počeo da trčim istim putem natrag; niko me nije zvao. Na prvoj raskrsnici, gde me više nisu mogli videti, savio bih i poljskom putanjom opet potrčao u šumu. Težio sam ka gradu na jugu, o kojem se u našem selu govorilo:
„Kakvi su ljudi tamo! Zamislite, ne spavaju!”
„A kako to?”
„Jer se ne umaraju.”
„A kako to?”
„Jer su budale.”
„Zar se budale ne umaraju?”
„Kako bi se budale mogle umoriti!”
Franc Kafka
