U prvim danima iznenadne jeseni, kada sumrak kao da je poranio, i čini se da nam za sve što radimo preko dana treba previše vremena, uživam, čak i dok obavljam svakodnevne poslove, u onom iščekivanju nerada koji donosi tama, jer tama je noć, a noć je san, dom, oslobođenje. Kada se upale svetla u prostranoj kancelariji koja više nije mračna, i ne završivši dnevni posao, pređemo u prekovremeni rad, pronalazim utehu, besmislenu kao tuđe sećanje, i spokojno pišem, kao da čitam knjigu pred spavanje.
Svi smo mi robovi spoljašnjih okolnosti: sunčani dan otvara nam široko polje u kafiću uzanog sokaka; oblačno nebo na selu tera nas da se povučemo unutra, i krijemo se kako znamo i umemo u kući bez vrata koja smo mi sami; kad padne mrak, čak i dok radimo svakodnevne stvari, poput lepeze [što] se sporo otvara, širi se naše intimno ubeđenje da treba da odemo na počinak.
Ali posao zbog toga ne usporava: postaje življi. Više ne radimo; zabavljamo se poslom na koji smo osuđeni. I najednom, na dugom, izbaždarenom listu moje računske sudbine, u staroj kući mojih ostarelih tetaka, povučenih od sveta, krije se sanjiva čajanka u deset sati, petrolejska lampa iz mog izgubljenog detinjstva usamljena sjaji na stolu prekrivenom stolnjakom, zaklanjajući mi pogled na Morejru, njegova silueta, obasjana sijalicom na struju, tone u beskraj, daleko od mene. Služi se čaj – služavka starija od mojih tetaka donosi ga zajedno sa ostacima sna i nežnog, strpljivog negodovanja starih slugu – a sa druge strane moje davno mrtve prošlosti ja zapisujem cifre i zbrajam bez ijedne greške. Ponovo uranjam, gubim se u sebi, zaboravljam sebe u dalekim noćima, neukaljanim obavezama i svetom, netaknutim tajnama i budućnošću.
Osećaj je tako nežan da me odvlači od dugova i kredita o kojima, ako me slučajno neko nešto pita, odgovaram tiho, kao da je moje biće šuplje i prazno, kao da nisam ništa više od pisaće mašine koju nosim sa sobom, prenosivi model koji sam otvaram. Ne smeta mi kad me neko prene iz snova: iako su krhki, nastavljam da ih sanjam dok govorim, zapisujem, odgovaram, čak i razgovaram. A iza svega toga, ona davna čajanka se završava, i kancelarija se zatvara… S knjige koju polako zatvaram podižem oči umorne od suza koje nisu isplakale, i u zbrci osećanja tugujem što će se, zatvaranjem kancelarije, završiti i moj san; kako ću, sklopivši knjigu, ponovo velom prekriti i nepovratnu prošlost; kako ću leći u krevet života bez sna, bez društva i spokoja, s plimom i osekom moje uskomešane svesti, poput dva mora u tamnoj noći, na kraju sudbina sete i očajanja.
Fernadno Pesoa
Iz Knjige nespokoja
