Prevod: Viktor Radun Teon
Opis
Knjiga Dejvida Harvija je „političko-ekonomska priča“ o tome odakle dolazi neoliberalizacija i kako se ona tako masovno proširila na svetskoj sceni. Upitno je, međutim, da li su osnivači neoliberalne doktrine prihvatili „ideale ljudskog dostojanstva i slobode pojedinca kao osnovne i centralne civilizacijske vrednosti, a da se ne zapitamo kojim pojedincima je to zagarantovano i može li važiti za sve građane u uslovima rastuće nejednakosti, sa izrazitom premoći privatnih vlasnika – budući da je centralna poenta neoliberalizma pravo na privatno preduzetništvo i privatno-sopstveničku slobodu. Upitna je i deviza da se u neoliberalizmu „ideali odnose na svakog ko ceni sposobnost da samostalno odlučuje“, jer se takođe moramo pitati pod kojim uslovima svako može dobiti priliku da samostalno odlučuje, kada se zna da tu moć dobijaju oni koji su prisvojili imovinu većine stanovništva (1% nove klase veleposednika naspram 99% osiromašenih stanovnika, koji su lišeni mogućnosti da samostalno odlučuju o svojim životima) „nametanjem fundamentalizma slobodnog tržišta“. Stoga Dejvid Harvi s pravom ističe, potkrepljujući to iscrpnom analizom istorijskog nastanka i razvoja neoliberalizma: da „slobode koje otelotvoruje neoliberalna država odražavaju interese vlasnika privatne svojine, privatnih preduzeća, multinacionalnih korporacija i finansijskog kapitala”. Neoliberalizam se tako javlja kao najekskluzivnija ideologija ekonomizma, koja „traži da se sve ljudske akcije podvedu pod domen tržišta“, podrazumevajući globalni ugovor na bazi tržišne razmene u svim sferama života . Briljantna analiza neoliberalne doktrine i njenih rezultata u praksi realnog života, koju u ovoj knjizi pruža Dejvid Harvi, omogućiće čitaocima da ozbiljnije razmisle o postavljenim pitanjima i pokušaju da dođu do svojih kritičkih odgovora.
Zagorka Golubović
Dejvid Harvi (David Harvey) rođen 1935. u Gilingemu, Kent, Velika Britanija. Intelektualac briljantnog uma i blistave karijere. Predaje antropologiju na univerzitetu CUNY u Njujorku. Jedan je od 20 najcitiranijih autora u oblasti humanističkih nauka. Iako po obrazovanju i vokaciji geograf, Harvi je dao izvanredne teorijske doprinose u oblasti sociologije, antropologije i kritičke teorije.
PRIKAZ
Pisac Dejvid Harvi u svojoj knjizi A Brief History of Neoliberalism (Kratka istorija neoliberalizma), koja je izašla u srpskom prevodu, u uvodnom delu navodi osnovne podatke o nastanku neoliberalnog projekta, kao „revolucionarnog zaokreta u svetskoj istoriji“, koji počinje između 1978. i 1980. godine, i to kao prvi korak u Kini, u kojoj dolazi do otvaranja zatvorenog društva zasnovanog na komunističkoj ideologiji, prema izvesnoj liberalizaciji pod rukovodstvom Den Sjaopinga. Ali odlučujući uticaj za razvoj ove postmoderne ideologije on vidi u politici Margaret Tačer u Engleskoj 1979, kada je ona postala predsednik, preduzimajući akcije da zauzda moć sindikata, kao i u periodu predsednikovanja Ronalda Regana u Americi 1980, koji se orijentiše na deregulaciju industrije i na eksploataciju prirodnih rersursa podsticanjem politike njihove privatizacije. Ali istorija koju piše Dejvid Harvi nije prosta hronologija događaja, već dokumentovana oštra kritika tog novog „revolucionarnog zaokreta“, koji su mnogi kritički misleći intelektualci, pa i neki državnici, ocenili kao utemeljenje savremene globalne krize.
A najkraća formulacija neoliberalne doktrine glasi: „Čovekova dobrobit može biti najbolje unapređena dopuštanjem slobode preduzetništva i jačanjem privatne svojine, slobodnog tržišta i slobodne trgovine…“, dok se „državne intervencije na tržištima moraju držati na minimalnom nivou“ (14–15). Prema toj maksimi, od sedamdesetih godina prošlog veka dolazi do skretanja prema neoliberalizmu, kako u političko-ekonomskim aktivnostima, tako i u mišljenju. Zastupnici neoliberalnog puta zauzimaju uticajne položaje u obrazovanju (na univerzitetima i u mnogobrojnim „trustovima mozgova“), u ključnim državnim institucijama (ministarstvu finansija, centralnim bankama), u međunarodnim monetarnim fondovima (MMF, Svetska banka i Svetska trgovinska organizacija). Ova ekspanzija novog projekta, koja dovodi do ostvarenja neoliberalne hegemonije, istovremeno biva inkorporisana u „zdravorazumski način na koji mnogi od nas tumače, žive i razumeju svet, zamenjujući sva prethodna etička uverenja“ (16). Neoliberalizam se tako javlja kao najekskluzivnija ideologija ekonomizma, koja „traži da se sve ljudske akcije podvedu pod domen tržišta“, podrazumevajući globalni ugovor na bazi tržišne razmene u svim sferama života (17).
Knjiga Dejvida Harvija je „političko-ekonomska priča“ o tome odakle dolazi neoliberalizacija i kako se ona tako masovno proširila na svetskoj sceni. Upitno je, međutim, da li su osnivači neoliberalne doktrine prihvatili „ideale ljudskog dostojanstva i slobode pojedinca kao osnovne i centralne civilizacijske vrednosti, a da se ne zapitamo kojim pojedincima je to zagarantovano i može li važiti za sve građane u uslovima rastuće nejednakosti, sa izrazitom premoći privatnih vlasnika – budući da je centralna poenta neoliberalizma pravo na privatno preduzetništvo i privatno-sopstveničku slobodu. Upitna je i deviza da se u neoliberalizmu „ideali odnose na svakog ko ceni sposobnost da samostalno odlučuje“, jer se takođe moramo pitati pod kojim uslovima svako može dobiti priliku da samostalno odlučuje, kada se zna da tu moć dobijaju oni koji su prisvojili imovinu većine stanovništva (1% nove klase veleposednika naspram 99% osiromašenih stanovnika, koji su lišeni mogućnosti da samostalno odlučuju o svojim životima) „nametanjem fundamentalizma slobodnog tržišta“ (21).
Stoga Dejvid Harvi s pravom ističe, potkrepljujući to iscrpnom analizom istorijskog nastanka i razvoja neoliberalizma: da „slobode koje otelotvoruje neoliberalna država odražavaju interese vlasnika privatne svojine, privatnih preduzeća, multinacionalnih korporacija i finansijskog kapitala (22). U minucioznom opisu nastanka „Čikaške škole“ autor precizira dostignuća neoliberalizma, koja su, po mišljenju mnogih istaknutih ekonomista i liberalnih državnika, dovela do današnje svetske krize kapitalizma, kada su po nalozima MMF-a restrukturirali ekonomiju prema svojim teorijama i poništili nacionalizaciju, a privatizujući javnu imovinu otvorili mogućnost privatne i neregulisane eksploatacije prirodnih resursa i privatizovali socijalnu zaštitu (23).
Ukazujući na činjenice koje govore o prouzrokovanju haosa i konfuzije usled takvog prestrukturiranja – ne samo ekonomije već i celokupnog života u eri globalizacije – Harvi postavlja ključno pitanje: „Zašto je onda došlo do neoliberalnog zaokreta i koje su ga sile učinile vladajućom strujom unutar globalnog kapitalizma?“ (25). Ali da li je pravi odgovor na to pitanje – koji se uobičajeno navodi – da se radi osiguranja mira (u nastalom haosu i nesigurnosti) „jedini put koji je vodio u napredak sastojao u izgrađivanju mešavine državnih, tržišnih i demokratskih institucija (na osnovu sporazuma iz Breton Vudsa)“ – što se brani kao „klasni kompromis između kapitala i radne snage“ i obično naziva „izgrađenim liberalizmom“. Analize, međutim, pokazuju da su takve izjave u kontrastu prema objektivnoj slici današnjeg sveta, u kojem umesto proklamovane pune zaposlenosti neobuzdano raste nezaposlenost, a predviđeni ekonomski rast se pretvara u planetarnu katastrofu; ali to je u kontrastu i sa postulatima ranog i novijeg liberalizma, koji nisu vodili u ekstremizam neoliberalne ideologije – koja se predstavlja kao nova alternativa postmodernog razvoja kapitalizma.
A na pitanje D. Harvija kako se i zašto neoliberalizam pojavio kao pobednička struja – odgovor se može naći u snažnoj težnji u SAD i Engleskoj, u kojima je između 1970. i 1980. godine pobedila konzervativna politika, u Americi Ronalda Regana, a u Engleskoj Margaret Tačer, koja je nametnula obnovu klasne moći „rekonstrukcijom moći ekonomskih elita“, revitalizacijom globalne akumulacije kapitala, videvši neoliberalni projekat kao lek za pretnje koje ugrožavaju kapitalistički društveni poredak – konstatuje autor (34–36). Harvi upoznaje čitaoce sa teorijskim začetnicima neoliberalnog projekta izlažući sažeto ideje Fridriha fon Hajeka i Miltona Fridmana, ukazujući na nedemokratske posledice primene takvih teorija u političkom životu savremenog sveta – počev od ubistva demokratski izabranog predsednika Aljendea u Čileu do sve ispoljenijeg porasta autoritarnih principa u politici SAD i najrazvijenijih zemalja, kao i u usponu „bezobzirnih biznismena i novokomponovanih ultrabogataša“ (50). A ono što je obelodanila svetska ekonomska kriza započelo je sa implementacijom neoliberalnog projekta: umesto napredovanja i rasta proizvodnje na globalnom planu, glavno težište ekonomije premešta se na rast vrednosti akcija, tj. glavni ekonomski akter nije više privredna aktivnost, već prenošenje moći iz sektora proizvodnje u sektor finansija, koji postaje glavni faktor uticaja na političke procese.
I kao konsekvenca neoliberalnog projekta može se zaključiti sa upozorenjem Karla Polanjija – da postoje dve vrste slobode – jedna dobra i druga loša – a poslednja predstavlja „slobodu da se stvara neumerena dobit bez srazmernog rada u službi zajednice, slobodu da se tehnološki napreci ne koriste za javno dobro, ili pak slobodu da se profitira na opštoj bedi i nesreći, tajno osmišljenoj zarad sticanja privatne prednosti […] dobre slobode nestaju a loše preuzimaju vlast…“ (56–57). Harvi postavlja i drugo ključno pitanje: kako je stvorena masovna saglasnost u javnom mnjenju sa neoliberalnim projektom i daje sledeći odgovor: „Korišćenjem organizovanih trustova mozgova, osvajanjem određenih segmenata medija i preobraćanjem mnogih intelektualaca na neoliberalni način mišljenja stvorena je odgovarajuća misaona klima koja je podržavala neoliberalizam kao ekskluzivni garant slobode…“ (60). Primenjen na masovnoj osnovi, neoliberalni projekt je „zamaskirao težnju za obnovom klasne moći“ i ubeđivanjem da „nema alternative“ (61).
Na taj način, „kroz iskustvo svakodnevnog života počinjemo da uviđamo kako je neoliberalizam prodro u zdravorazumsko razumevanje“ – odgovara Harvi. Autor naglašava i doprinos levo orijentisanih pokreta „koji nisu uspeli da prepoznaju unutrašnju tenziju između traganja za ličnim slobodama i društvenom pravdom…“ (64) i nisu pružili neophodan otpor silom nametnutoj novoj ideologiji. Harvi vrlo precizno ukazuje i na kontradikcije neoliberalizacije, pre svega na pojavu da se konkurencija, koju ovaj smer promoviše kao ključni podsticaj razvoja, često završava „… stvaranjem monopola ili oligopola“, budući da jače firme istiskuju one slabije (92).
Drugu, ne manje važnu protivrečnost autor vidi u kontrastu između „zavodljivog individualizma“ i „želje za smislenim kolektivnim životom“ (95). Treći paradoks koji ističe autor: da bi se odbranili od raznih vrsta totalitarizma neoliberali snažno ograničavaju demokratski način upravljanja, oživljavajući autoritarne mere u sve slabijoj demokratiji. Implementacija neoliberalne doktrine posebno je išla tim putem u zemljama Istočne Evrope u periodu postkomunističke tranzicije – primenom šok-terapije, koja je imala vrlo negativne efekte u procesu privatizacije (97), što je opširno analizirao Dž. Stiglic u knjizi Protivrečnosti globalizacije.
Autor posvećuje dužnu pažnju poraznoj politici MMF-a, koji je radi ojačanja međunarodnih banki izvlačio višak vrednosti od osiromašenog stanovništva Trećeg sveta, što je izazvalo Stiglicov uzvik: „Kakav je to čudan svet u kojem siromašne zemlje subvencionišu najbogatije!“ A sa povlačenjem države iz sektora zdravstvene zaštite, javnog obrazovanja i socijalnih usluga neoliberalizam prepušta sve veće segmente stanovništva siromaštvu (103). I, kao osnovni problem, Harvi ukazuje na „… rastući disparitet između deklarisanih ciljeva dobrobiti svih ljudi i obnove klasne moći u ulozi najbogatijih“. Stoga autor konstatuje da se „… autoritarizam u nametanju tržišta teško uklapa u ideale lične slobode“ (107), iz čega proizlazi kao logična konsekvenca razaranje svih formi solidarnosti. A na nestabilnosti koje proizlaze iz neoliberalnog projekta u SAD se daju – piše autor – neokonzervativni odgovori i naglašava potreba za militarizacijom kao „lekom“ za haos pojedinačnih interesa (111).
Ali se time postavlja pitanje moralnih vrednosti, po mišljenju Dejvida Harvija, jer se takav stav povezuje i sa „poigravanjem sa nacionalizmom“, što takođe predstavlja veliku pretnju, s obzirom na to da su američki nacionalni interesi bili žrtvovani zarad uskih finansijskih dobitaka Vol strita (na šta je ukazivao i Stiglic). „Vašingtonskim sporazumom“, nastalim 1990. godine, američki model neoliberalizma definisan je kao odgovor na globalne probleme – što je, u stvari, suprotno, s obzirom na činjenice koje pokazuju da su tim projektom globalni problemi intenzifikovani. Autor posebno vrši značajnu dubinsku analizu neoliberalizma „sa kineskim karakteristikama“, a uključuje i analizu „slučaja“ Meksika, Argentine, Koreje i Švedske (u kojoj je pod pritiskom neoliberalnog projekta urušen moderni liberalizam), uključujući i slučaj Afrike, što se prikazuje kao „neoliberalizam na probi“. Interesantno je mišljenje autora da je tako ispoljen neoliberalizam podivljao tragajući za „lažnom utopijom“ – što dovodi do tenzija između održivog kapitalizma i obnove moći vladajuće klase (196). A „postignuća“ takvog neoliberalnog projekta Harvi dovodi u pitanje na osnovu prikaza statističkih podataka o padu stopa privrednog rasta (u 2000. godini stopa je dostizala jedva 1%), a u većini zemalja Latinske Amerike je izazvao stagnaciju – dok je u zemljama koje nisu beležile neki bitniji neoliberalni razvoj, na primer u Kini, rast dostizao 10% (na to je ukazao i Stiglic u knjizi Protivrečnosti globalizacije, kao i Rene Pase [René Passet] u knjizi L’Illusion néoliberalle [Iluzija neoliberalizma], koja je prevedena na srpski, ali je izdavač „Službeni glasnik“ zaustavio njeno štampanje). Zaslužuje pažnju i pasus iz knjige D. Harvija, koji glasi: „Da su ove činjenice bile široko poznate veličanje neoliberalizma i njegove osobene forme globalizacije sigurno bi bilo umnogome prigušeno. Otkuda onda toliko mnogo ubeđenih da je neoliberalizam kroz proces globalizacije ‘jedina alternativa’ i da je ona bila toliko uspešna?“ (200). Briljantna analiza neoliberalne doktrine i njenih rezultata u praksi realnog života, koju u ovoj knjizi pruža Dejvid Harvi, omogućiće čitaocima da ozbiljnije razmisle o postavljenim pitanjima i pokušaju da dođu do svojih kritičkih odgovora.
Dejvid Harvi (David Harvey) rođen 1935. u Gilingemu, Kent, Velika Britanija. Intelektualac briljantnog uma i blistave karijere. Predaje antropologiju na univerzitetu CUNY u Njujorku. Jedan je od 20 najcitiranijih autora u oblasti humanističkih nauka. Iako po obrazovanju i vokaciji geograf, Harvi je dao izvanredne teorijske doprinose u oblasti sociologije, antropologije i kritičke teorije.
Zagorka Golubović
ISTORIJA NEOLIBERALIZMA Dejvid Harvi: Kratka istorija neoliberalizma. Novi Sad: Mediterran Publishing, 2012., str. 294.
