Dimitar Solev pripada plejadi makedonskih književnika koji neposredno učestvuju u postavljanju temelja savremene makedonske književnosti u posleratnom periodu.
Priča „Kružno putovanje senke“ svoj narativ gradi na motivu izvedenom iz izrazite dinamičnosti perioda u kojem se pojavljuje i postavlja vremensku odrednicu.
Naime, u naslovljenoj priči Solev govori o vremenu strmoglavog uspona i ekspanzije glavnog grada u izgradnji – Skoplja, analogno progresivnim tendencijama uočenim u svim oblastima društvenog života i izgradnje nove države.
Glavni nosilac motivskih niti je penzionisani železničar Krume, otac poginulog partizana čija generacija stvara presečnu liniju od koje počinje novo vreme koje stihijno nadire.
Stari železničar i njegova gotovo nepokretna supruga, pritisnuti teretom svoje usamljenosti i nepremostivog gubitka, ostaju izolovani od sveta koji se menja, pritom postajući neposredni svedoci života koji već za njih nadire u novi grad.
Osvrćući se na istorijske i društvene odlike zahvaćenog perioda u odnosu na razvoj savremene makedonske priče, a pritom u planu književne svesti, kao što će zabeležiti Petar T. Boškovski u svom izlaganju naslovljenom kao „Aspekti makedonske priče“, pojavljuje se dvojba između onoga što se smatra novim i modernim naspram onoga što važi za staro i preživelo, ili odgovarajuće, dvojba između onoga što teži realizmu i onoga što teži modernizmu.
Uzimajući u obzir da je Dimitar Solev aktivno učestvovao u takvim polemikama, za njega postaju karakteristične krajnosti i isključenosti portretisane u antonimima: tradicija-savremenost, živi-mrtvi, izolovanje-uključivanje, građenje-rušenje i one grade osnovne motivske osobenosti imenovane priče.
Železničar Krume svoje životenje posvećuje sećanju na svog prvorođenog sina, pritom sadeći mladu sadnicu nad grobom da bi izraslo drvo koje će držati senku. „U leto je umro Mitruš, neka mu drži senku.“
Kako raste glavni grad, tako se groblja istiskuju prema krajevima kruga koji se širi kao „mrlja mastila na upijajućem papiru“ i živi istiskuju mrtve isto onako kako novi svet svojom dinamikom istiskuje stari koji opstaje među ruševinama vremena koje je prošlo.
Krume prati krug na čijem se rubu udaljava dom večnih, noseći mlade sadnice na plećima, da ponovo zasadi drvce nad novim grobom svog sina koji se neprekidno udaljava onako kako se razliva život koji grad raspaljuje.
Starac i njegova supruga žive u svojoj staroj kući čije se nebo svakodnevno skućuva, jedini spomenik onoga što je prošlo, a dobrovoljno izolovani od novosti koje grade svet koji ih okružuje.
Stari železničar putuje po rubu prema onome što mu je večno poznato, srčano odlučan da umiri novi grob davno preminulog Mitruša novom senkom od mlade sadnice, ali njegova staza postaje sve duža, onako kako se prečnik grada izdvaja.
Na kraju sam sakuplja kosti svog deteta da ih prenese tamo gde ih mrlja koja se širi neće istisnuti, polagajući ih pod novim nebom čiji teret polako spušta na zemlju gde će ga njegova starost ostaviti.
„Kružno putovanje senke“ predstavlja spomenik jednom generacijskom prepletu – raskrsnici na kojoj se susreću stara vremena, ona koja nadiču novo jutro i novi svet koji se stihijno razliva kao kap mastila na upijajućem papiru, izgrađen kroz karakteristične kontraste i antonime sa kojima Solev aktivno učestvuje u postavljanju osnove savremene makedonske priče.
Citati:
„Makar mu se podne strovaljivalo po licu kao rastopljeno sunce, on nije vodio računa o rastegnutim daljinama na krajevima grada“
„Novi građani bili su kao stari seljani: gurali su vječne iz svojih stanova, imajući na umu svoj mir, a nemajući previše poštovanja prema tuđem“
Drugi sinovi, zahvaljujući vremenima, stali su na noge; i to toliko su se uzdigli, da im se već nisu videle ni pete. – ko je kako niknuo, tako se i gubio“
„Svet je kopao okolo sebe da se popne na glavu“
„Ako mrtvi ne ustupe mesto živima, ko će to učiniti?“
„Grad se širio kao kap mastila na upijajućem papiru i groblja su bila sve dalje i dalje“
„Ispod njega, po rubu grada, razaznavao se krug po kojem su se selila groblja. Sunce je zalazilo pod zemlju, kopajući u gradu krvavu prašinu. Železničar je podigao glavu prema nebu i osetio kako ga ono polako spušta na ramena, do groba svog sina Mitruša.“
Beleška o autoru:
Dimitar Solev rođen je u Skoplju 24. maja 1930. godine. Završio je Filozofski fakultet u Skoplju. Bio je direktor Makedonske televizije, urednik časopisa „Mlada književnost“ i „Pregledi“. Član Makedonskog PEN centra i Društva književnika Makedonije od 1956. godine.
Solev je pripovedač, romansijer, dramski autor, esejista, kritičar, prevodilac. Autor je dela: „Ukočeni snegovi“ (priče, 1956), „Pod usvitenošću“ (roman, 1957), „Niz rijeku i nasuprot njoj“ (priče, 1960), „Ograda“ (priče, 1963), „Kratko proleće Mono Samonikova“ (roman, 1964), „Zima slobode“ (priče, 1968), „Slovo za Igora“ (priče, 1969), „Kvo vadis skriptor“ (eseji, 1970), „Puževi“ (priče, 1975), „Dren“ (roman, 1980), „Zora iza ugla“ (roman, 1984), „Crno ogledalo“ (priče, 1985), „Dubler“ (roman, 1988), „Odumiranje države“ (priče, 1990), „Promena sistema“ (priče, 1993), „Mrtva trka“ (roman, 1998).
Dobitnik je nagrada: „11. oktobar“, „13. novembar“, „Racinovo priznanje“, Knjiga godine za 1990. godinu.
Preminuo je u Skoplju 2003. godine.
