Jesen, i život bez smisla. Proveo sam noć u zatvoru sa nekim Ciganima. Vučem se po kavanama. Sednem do prozora, i zagledam se u maglu i u rumena, mokra, žuta drveta. Gde je život?
One krvave, crvene, tople šume, nepregledne poljske šume, kako me umoriše. Vojnik sam, o, niko ne zna, šta to znači. Ali u ovoj buri, što je zavrtela mozak svetu, malo je ljudi, koji tako slatko i mirno žive kao ja. Vučem se tako od grada do grada, i šetam se pod ovim jesenjim drvećem rumenim i žutim, koje ima na mene isto toliko uticaja kao na Hafisa vino. A zatvor, i vežbe i kasarna smradna, vašljiva i crna, tako me malo dira. Ja sam zaljubljen u vode ove, i drveće iza bedema, koje se gubi među barama žutim i zelenim, kraj kojih je trava tako meka, opržena i topla. I volim svoj život čarju, koju sam osetio lane, kad sam se vraćao iz onih blatnih, mladih, poljačkih šuma, gde su onoliki ostali poderani i krvavi, sa razlupanim čelom i pun uspomena, ja ih pišem ponosno, kao Kazanova za one, koji su goreli u po žaru života, i koji su sasvim razočarani. U mračnim noćima, po malim kućicama i kolebama, gde se nađoh na straži sa nekoliko momaka, ja pišem mnogo šta, čega se nerado sećam.
Bilo je Juna. Veseo dan, Vidovdan. Beč se raseljavao u kupatila. Sišao sam veseo u našu malu crkvu, gde se gospođe tako divno okreću čim ko uđe. Popa je prtio jevangelije, okretao ga, unosio ga, iznosio ga, gospođe su tiho razgovarale, a gospoda zveketala sa novcima za tas.
Posle smo išli u “kursalon”. Tu, gde je nekad Branko kašljucajući šetao, i sanjao vinograde po klupama, kupile se dame obučene svečano, sa velikim, žutim cipelama. Pa ipak bilo je svečano. Govorilo se i govorilo, a nad nama, visoko na slici, grlila se tri gola mladića, klečeći i ljubeći trobojku. Bio je veseo dan, Vidovdan. Uveče su se izopijali, no to je kod nas “od pradedova”. Razbili su prozore, i mnogi su putovali. A topla noć, zvezdana noć, raspaljena od jednog lepog ubistva, horila se od graje i žagora vesele svetine Pred zoru sam došao kući, legao sam, da spavam; Vidovdan je bio prošao. Sutradan su lepe Bosanke, ispraćene od kršnih dalmatinskih đaka, putovale srećno sa svojim matorim muževima. Odoh i ja. U vozu su svi grdili ubicu. Jedna gospa pričala je, da je taj smešni, vidovdanski junak bio “pokvaren” i da su svi gimnazisti i sve gimnazistkinje u Sarajevu “pokvareni”. Meni su oči bile pune suza. Ah, bio sam tada još mlad, ah, tako mlad.
Varadinske se ćuprije tresle od marša bataljona, a sva julska noć beše svetla od pijane pesme zakićenih vojnika. Čuli smo, da su iza gradskih bedema streljani neki učitelji. U crkvi je vladika slavio vernost ćesaru, a po kućama se sakrivale ikone i slike cara Dušana. Samo su ćurčije i opančari išli mirno, sa rukama u džepu po ulici, pljuckali i vikali jedno za drugim: “Aco”; slegali ramenima: “eh, kilenc, s nama je Engleska”. Kad sam se popeo u voz, ja sam u sebi tiho ponavljao hladne, raskošne, latinske reči. “da sunce ne sagleda nikad većega grada od Rima”, i oblačio sam, i svlačio sam svoje bele rukavice, koje sam toliko voleo. Posle sam video dvorište puno popova, ljudi, i žena. O, kako je to bilo smešno. Morali smo svi da zabodemo nos u zid i da ćutimo. Tako sam stajao do u veče Tada sam pao u nesvest. Bio sam vrlo nežan, mladi gospodin.
Posle su me tukli. Ni to nije bolelo. Bio sam navikao, da čitam romane, pa sam često mislio na Dostojevskovu “Katorgu”. Posle su me opet udarali po licu. Videli su po ispravi da sam pošao u Rim, i vikali su mi u lice. “Spion, Spion”.
Jedan pop je ležao kraj mene, usta mu behu krvava, a svi zubi polomljeni. Posle su uveli jednu mladu gospođu sa dvoje dece I bilo je bljutavo: kako su je obletali. Ali su i na nju vikali: “Spion, Spion”, mada je ona, sva bleda, grlila male, smeđe glave svoje dečice, i šaputala: “Moj muž nije ađutant ‘šturm’, moj muž je major”. Ja sam tužno gledao unaokolo; prepadoh se, skidoh bele rukavice i sedoh među neke senke u mračnom hodniku, što su strašno zaudarale, gurale me i jednako šaputale: “jel’, ej, daj malo duvana”.
Topovi gruvaju. Neko slavi rođendan A kako sam se rodio ja? Otac mi beše pevao pesmu i zalepio banku tamburašu na čelo. Po celu noć je po ciči, zimi, na sred zavejanog trga stajala gomila naroda oko vatre, i čekala da svane, da bira poslanika Kažu, sutradan je morao ostaviti svoju srebrom okovanu pušku i psa, svoje debele nataroše, i otići nekud daleko, na Tisu. Kažu, tamo je piskarao ceo dan, a noću bančio; pijanog su ga na saonicama dovozili kući. Tek posle pet godina rodio sam se ja. I tada me poviše u jednoj korpi za rublje; a mati mi pevaše po celu noć uspavanke, najradije onu iz “Niza bisera”, ili su mi jednako pričali o nekim selima, što su gorela, i o nekim ljudima sa crvenim fesovima, što su jednako klali i ubijali Jedno veče su mi pričali: kako se nabada na kolac. Kažu, mnogo sam tada plakao.
Kad beše peti dan, trebalo je dete krstiti u ime Oca i Sina i Svetoga Duha.
Pođoše, dakle, po snegu i vihoru u saonicama. Kažu ni suzu pustio nisam. Na Tisi su nas vijali vuci, a led je počeo pod nama da pršti. Krstili su me negde daleko, u nekoj staroj grčkoj, cincarskoj, crkvi Mati mi plakaše. Otmena jedna plemenita dama, što je trebala da me drži u vodi, nije došla. Možda je uplašiše vuci. I tako, jer čekati se nije moglo, uzeše jednog pravoslavnog čoveka, crkvenjaka, po imenu Božura. I on, suzan zbog počasti, što ga iznenada stiže, držaše dete, pod vodu svetu i plakaše, jer nije imao ni prebijene pare, da dete dariva. Bogati Cincari i lepe Grkinje, koje su se rado sećale banatskih đaka, setiše se i moga oca, i pozvaše nas u kuće svoje. A svud u snegu beliše se tako prazne, naše stare, ostavljene crkve. Daleko u daljini sijali se krstovi, i videle se senke naših starih, praznih, ostavljenih crkvica. No moja mati ponosita i gorka odbila je prezrivo pozive, i mi smo opet jurili po zavejanoj reci izmičući od urlika vukova. I od tada je meni jedino dobro u životu bio sneg; a kad počeh, da vidim oko sebe kuće i ulice; kad počeh, da razumem reči, bili smo opet otišli dalje. Oh, selili smo se često.
Zorom, u hladnoj septembarskoj magli, išao sam preko mosta. Sunce je bilo veliko u buktanju nad bedemima. Pozdravio sam ga i verovao, da će mi i tu dobro biti. Nađoh prijatelje. Iz teških, starih kazamata izlazili su; o ovom čuh, da je poginuo, o onom, da je ranjen. Prvo sam otišao opet u zatvor; no brzo su me pustili. Mislili su, da ću skoro umreti Kašljucao sam, i išao sam za kolima natovarenim vrelim, svežim hlebovima.
Bolesti su bile moji najlepši doživljaji. Oblačili su me u belo i metali me u prozor; a ljudi su zastajali i gledali me. O, šta sve nisu činili sa mnom A i majke se sećam samo kao kroza san. Ona je bila mlada i lepa udovica. O, i meni je mnogo čega žao. Sećam se, sedela mi je na postelji i pevala mi pesme u kojima se jednako klalo i ubijalo, a sela su gorela o, koliko sam zbog toga vriskao.
Sutradan bih bežao od kuće. Skrivao sam se ispod bedema, tamo među zelenim barama, kraj kojih je trava bila žuta i gusta. Ležao sam dugo kraj njih i vadio žabe zelene, šarene, sa rumenim očima. Sećam se tih očiju rumenih, žutih, tajanstvenih i kako sam ih dugo zagledao. One su mi drhtale na dlanu, a ja sam im, ležeći u travi, dugo, dugo gledao u oči rumene i žute. Sećam se zvonika.
Crkve su naše u mom zavičaju prazne i prašne. Veliko, staro zvono crkveno brujalo je nadamnom; a ja sam kao mali miš čučao na gredama i gledao unezvereno oko sebe. Tuga me je rano našla. Niko me nije pitao kud idem i niko me nije dočekivao kad sam se vraćao kući. Mati mi je bila vesela i lepuškasta udovica. Zimi sam skupljao smrznute tičice i sakrivao ih; a leti sam tajno obilazio stare, nakrivljene plotove i hranio kučiće o kojima se niko brinuo nije.
A subotom, kad bi zvona zabrujala, sakrio bih se nekud na zvoniku punom slepih miševa i dugo se molio Bogu. Sve to nije važno, jer je prošlo.
Bolesti mi behu najlepši doživljaji. Ležao sam sav u čipkama lakim kao perje, a kroz prozore sam video golubove moje, koje sam toliko voleo, premeštao i kupao Mati mi je morala vaditi stare adidare, sve bisere njene i svilene vezove, a ja bih ih kupio i gomilao na grudima i ležao pod njima sav blažen, pa bih, smešeći se, prosipao iz jedne šake u drugu zlatne zmije, grivne pune rumena kamenja draga. I kad se setim, da je to bilo davno, meni se čini to tako užasno.
Miloš Crnjanski
Nastaviće se
Pingback: Blogmas, 2. dan: Jesenja čitanja – Čitanja i odgovori