Sačuvajmo čistodušje u prljavosti ovoj, a moramo biti kadri zbog soli i nasušnoga hljeba. Zbog obraza i časti, zbog zemlje i neba, zbog sopstva i bogoličja. Zbog svega onoga što su naši mrzoslovi i mrzoljudi odavno već na pazar iznijeli i u blato pobacali sve povodeći se za onom: što nemam ja, nek` ni drugi nemaju. Previše je ptica-rugalica, premalo je i krila i visina.
Oduprimo se trovačima, trgovcima ljudskim dušama, oduprimo se lihvarima zloradim, bezobzirnim nasrtljivcima, bahatim lopovima pred kojima bi se zastidio i onaj čuveni sladostrasnik Fjodor Pavlovič Karamazov.
Karamazovština caruje našom malom carevinom. Čini nam se da je na ovom kamenu još gore nego u lagumima i lavirintima genijalnog Fjodora Mihailoviča.
Fjodor Pavlovič Karamazov je bančio za svoj ćef, riškao po prljavim krčmama i razbludnim posteljama daleke ruske zabiti, nekog tamo Skotoprigonjevska!
Njegov porod se razmilio svuda, ovdje zacario, crnim šarenilom ubokorio. Karamazovčići zacarili po kabinetima i mašala-sarajima našeg zabranjenog grada. Kupaju se u narodnoj muci i pučanskoj poniznosti kao u mirisnim hamamima.
Karamazov je stvar dosadne školske lektire, no karamazovština je nutrina našeg vremena i autentičan portret naše gospode, naših smehostrašnih uzurpatora i kreaturnih drmatora i haračlija.
I kada smo poraženi ovim klovnerajom niskosti i izmoždeni orgijom zlosti i neukosti vraćamo se u svoj azil ne bi li nas zakanula čista kaplja osveštane riječi.
Kad zlo zareži, kad zlojad u nama raspiri očaj, odmetnimo se nekom stazom, u zabrđe. Nekim putem, do sebe. Nekim riječima, do stiha. Nekim stihom, do pjesme. Nekom pjesmom, do dobrote. Dobrotom nekom, do spasa i smisla.
Sjetimo se, recimo, Raičkovića, našeg Visokog Stevana, koji je čarobne livade svoje popeo na zajedničko nebo:
Dobro je biti živ/I onda/ Kad to otprilike znači: Disati samo/Polako/Imati oči/Čuti vlat/Dobro je biti živ/Pa ma i tako/Sve je tiho/Srce ćuti/Mesto njega kuca pesma/ Tihi sat/.
Sričimo stihove mudroga Simovića, spasonosnog Ljubomira: Vrati mrave u mravinjak/ Svetlost u svice/ Vrati inje i slanu u jesen/ Dim u zimu/ Ribe u Ibar/ Laste u vetrove/ Ključ u katanac/ Vode u vodenice/Volove u plugove vrati/ I pocrnelo crvenilo pozlati!
Pa propratimo nebesku brazdu divotnog slobodnog rapsoda ravnice, Mike Antića: Poslušaj me, Bože, veliki gospodine/ Ako me još nekad ponovo budeš pravio/ Molim ti se, udesi da ne budem/Ni milicajac/ Ni car/ Ni Ciganin./Pretvori me u jedno veliko drvo/Sto godina tako da rastem/ I onda da me poseku/Naćve od mene da naprave/ Sto godina u meni testo da mese/ Od leba sav da se raspadnem/.
I ponavljajmo na spasonosnoj stazi mudroslovlje onog Opasnika, srpskog Prokazanika, kojeg mrze nišči, jer su se u mnogim njegovim stihovima odavno oglednuli: Ko poslednji čovek dočekujem zoru/ Zavidi mi makar neko u zatvoru/ Što vidim nebesa, što kisnem, što mogu/ Ići pustim poljem sve nogu pred nogu…
A o zatvorima neki drugi put, jer sada se treba osloboditi za slobodu.
