Muharem Bazdulj: Princip pucao i u Hitlera

Razgovarao: Vuk Mijatović

Muharem Bazdulj, pisac i novinar, objavio dokaz zašto nije moguća revizija Prvog svetskog rata: Ova fotografija uspostavlja vezu između Prvog i Drugog svetskog rata. Princip bio neka vrsta preteče oslobođenja svih delova sveta koji su u to vreme bili pokoreni i okupirani

Fotografija Adolfa Hitlera dok zadovoljno posmatra spomen-ploču Gavrilu Principu, ratni trofej iz pregažene Jugoslavije, koji je dobio kao poklon za svoj 52. rođendan, objavljena u nedeljniku „Vreme“, snažnije od svih argumenata i rasprava vezala je ruke svima koji se zalažu za reviziju uzroka i povoda Prvog svetskog rata. Čak je i najglasniji među njima, istoričar Kristofer Klark, autor knjige „Mesečari – kako je Evropa krenula u rat 1914“, priznao da je ona najbolji vizuelni simbol veze između Prvog i Drugog svetskog rata.

Sa Muharemom Bazduljom, književnikom i novinarom, zahvaljujući kome je i objavljena fogografija Hajnriha Hofmana, koja se čuvala u Bavarskoj državnoj biblioteci, razgovarali smo o značaju same slike, o tome da li je posle njenog pojavljivanja u javnosti, moguća revizija Prvog svetskog rata i odnosa prema Austrougarskoj monarhiji.

• Ideja revizije Prvog svetskog rata moguća je između ostalog i zato što živih učesnika i svedoka više nema, zato što likovi Franje Josifa, kajzera Vilhema ili Franca Ferdinanda nemaju sugestije za današnjeg čoveka, što za mnoge u svetu Prvi svetski rat nije puno drugačiji od Tridesetogodišnjeg rata u srednjem veku – objašnjava Bazdulj.

Ali ova slika uspostavlja vezu između Prvog i Drugog svetskog rata. Ona na elementaran i vizuelan način pokazuje ono što je svakom racionalnom jasno – Hitler, simbol zla u 20. veku i Gavrilo Princip su, i u Prvom i u Drugom svetskom ratu bili na suprotnim stranama. Sa ovom fotografijom revizija Prvog svetskog rata postaje nemoguća.

* Istovremeno je reč i o jednom kompleksnijem nastojanju – da se, promeni i stav prema Austrougarskoj monarhiji, i to gotovo vek pošto je nestala.

• Savremene Austrija i Turska pokušavaju da svoje nekadašnje imperije postfestum proglase nekim multietničkim rajevima. To je na tragu slike da je čitava Evropa pre 1914. godine živela bel epok. Međutim, bogatstvo koje je tada postojalo u Evropi bazirano je na iskorišćavanju kolonija. Ne samo u Africi i Aziji, već i na Balkanu.

Vidite kod Andrića u „Priči o kmetu Simanu“ da Austrougarska nije ni kmetstvo ukinula. Mi ne naglašavamo dovoljno da je Gavrilo Princip bio neka vrsta preteče oslobođenja svih delova sveta koji su u to vreme bili pokoreni i okupirani.

* Čak i u BiH i u Hrvatskoj, okupaciona Austrougarska se sada tretira kao država u kojoj su cvetale slobode, a Jugoslavija proglašava tamnicom naroda. Kako je došlo do takve zamene teza?

• To su politikantske interpretacije istorije i ono što je najironičnije zapravo jeste da se nastavljaju na nacističku propagandu. Hitler do 27. marta 1941. govori o Jugoslaviji, ali posle toga, vraća se na staru austrogugarsku propagandu i počinje da se govori isključivo o „srpskoj kliki“.

Politika „zavadi pa vladaj“ koju su razne imperijalne sile sprovodile na Balkanu, prisutna je i danas. Zaboravlja se da je „Mlada Bosna“ bila jugoslovenska organizacija koja je okupljala i muslimane i Hrvate. Mnogi danas sude o „Mladoj Bosni“ kao o velikosrpskom elementu, a to je samo nastavak propagande Austrougarske monarhije.

* Ispada da je Jugoslavija bila velikosrpski projekat?

• Čini mi se da je ta ideja usađena sa ciljem da dovede do raspada Jugoslavije. Ideja da je Jugoslavija zapravo velika Srbija je na svaki način pogrešna, ali je bila potrebna da bi se projekat raspada realizovao.

* Pominjete 27. mart.

U ovdašnjim pokušajima revizije istorije, mnogi se tog datuma odriču.

• Na neki čudan način Hitler je mnogo bolje prepoznao sličnost 27. marta i Sarajevskog atentata nego mnogi drugi. On se tada nalazi na vrhuncu moći, imao je Evropu pod nogama i niko mu se nije suprotstavio na taj način. Odvajati ta dva događaja, i govoriti pozitivno o jednom, a negativno o drugom jednostavno nema smisla.

* Da li smo danas osuđeni na to da nacionalne identitete gradimo i potvrđuemo isključivo na suprotnostima i razlikama?

• O tome je Frojd pisao kao o narcizmu malih razlika. Što je razlika manja, ti moraš više da je ističeš. Dobar primer su Crnogorci. Južnoslovenski narodi koji govore istim jezikom su za distinkciju u jednom trenutku uzeli religiju, pa su oni koji su katolici postali Hrvati, pravoslavni Srbi, muslimani su bili Muslimani, danas Bošnjaci. Srbi i Crnogorci nisu mogli na taj način da se razlikuju i danas se vidi strašan napor da se ta razlika napravi. Jedini način da se ta razdvojenost očuva jeste da se naglašavaju te razlike. Ti nisi ono što jesi, nego ono što drugi nisu.

* Tekst koji si objavio u „Vremenu“ o fotografiji i sudbini spomen-ploče iz Sarajeva, završavaš konstatacijom da danas nema slobode. Da li to znači da su Princip i ostali mladobosanci zalud pucali u Austrougarsku monarhiju?

• Jedna od stvari zbog kojih je meni bliska mladobosanska ideja, jeste pitanje političkog subjektiviteta. Gavrilo Princip je u vreme atentata bio maloletan, ali njegova akcija je vodila ka tome da jugoslovenski narodi izađu iz stanja istorijske maloletnosti i uzmu sudbinu u svoje ruke, tako što će kreirati jednu državu koja neće biti marioneta velikih sila, koja neće biti kolonija, nego voditi svoju politiku i biti slobodna.

Raspadom Jugoslavije, ratovima i svim kasnijim političkim epizodama, sve ove zemlje su manje ili više opet svedene na neku vrstu pseudokolonijalnih poseda ili satelita. Bosna i Makedonija su najbliže protektoratima, Srbija je neko vreme pokušavala da, na tragu Jugoslavije, vodi koliko-toliko samostalnu politiku. Međutim, čini mi se da se, naročito sa novom političkom garniturom, i od toga odustalo. I to nije čudno. Srbija nema tu vrstu snage i moći koja je za to potrebna. Ta baština mladobosanskog sna koja je jedno vreme bila ostvarena, sada se izgubila. Rekao si „Ne“ Hitleru 27. marta, rekao si „Ne“ Staljinu 1948. a sada razni ambasadori i činovnici imaju pravo da ti diktiraju šta ćeš da radiš.

Često pišete o Andriću i Meši Selimoviću, velikim piscima čiji su nacionalni identiteti raspadom države u kojoj su stvarali i posle njihove smrti dovedeni u pitanje. Vi ste pisac iz Sarajeva koji piše u Beogradu. Vidite li paralelu sa njihovim sudbinama i da li svoj idenitet određujete na taj način?

– Vidim sebe unutar onog sveta u kojem se to što pišem i govorim razume bez prevoda. Osećam se kao u zavičaju na čitavom prostoru koji danas obuhvataju Srbija, Bosna i Hercegovina i Hrvatska. Meni je taj jugoslovenski okvir intimno najbliži, iako sam svestan da on za većinu ljudi predstavlja samo istorijski relikt.

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:462449-Princip-pucao-i-u-Hitlera