“Andi, ostani posle časa”, rekla je gospođa Rigo, njegova učiteljica. Nije kazala: Andreas Sam. Nego samo Andi… Znači opet će morati da joj očisti kokošarnik – ima već dva-tri meseca kako ga nije čistio.
I dok su svi lupali klupama, izlazeći, on je sedeo kao postiđen, i mislio je kako će ga gospođa Rigo pozvati posle posla da ga nahrani. Naravno, on će morati pre toga da se dobro umije. Da očisti drvcetom prljavštinu ispod nokata i da ispere usta.
Ali ne može da ne misli na ono što dolazi pre toga, pre umivanja.
Sasušeni kokošiji izmet hvata mu se za jezik i ulazi mu u pluća. Nozdrve mu se slepljuju od prašine. Mete i struže klečeći na kolenima. Kada više ne može da zadržava dah, podiže dva crepa sa krova i pomalja glavu. Njegova raščupana glava na dugom tankom vratu iznad kokošarnika liči na divlju pečurku. Pljuvačka mu je gusta i tamna kao svež kokošiji izmet.
Posle vraća na mesto crepove koje je pomerio i izlazi natraške, puzeći. Kada oseti pod nogama prečagu na lestvicama, dohvata obema rukama stari lavor, napukao po ivicama i skoro bez emajla, napunjen vrškom stvrdnutim kokošijim izmetom boje pepela. Olinjalu kratku metlu naslanja u ugao klozeta u dnu dvorišta, a izmet prosipa u ružičnjak.
Jesen je, ruže se već krune. Bele se popadale latice na suvom lišću. Jedna jarkocrvena ruža bukti kao sunce na zalasku. Njen miris mu na trenutak zapahne nozdrve i dečak je dodirne nosom. Ruža se namah raspada. Vazduh zamiriše na sušenu alevu papriku.
Sada se umiva u drvenom koritu pored šupe za drva. U početku voda je bistra i u njoj se bele oblaci. Kada se bolje nagne – vidi svoje lice. A dno je korita obloženo tamnozelenim baršunom.
Uranja glavu u korito.
Kokošije vaši plivaju po vodi.
A u ustima mu još uvek ukus pilećih bataka sa kojih nije dobro očerupano perje.
Posle kuca (ne zamišlja; kuca) na staklena vrata. Otvara mu Atila, sin gospođe Rigo, njegov vršnjak. Dečak gazi po ćilimu bosim nogama – ćilim je kao dno korita, baršunast. Postavljaju mu večeru u kuhinji. Sto je prekriven kariranom mušemom koja miriše na zagorelo mleko. Na tanjiru čvarci, malo već sasušeni. U porcelanskoj beloj činiji – jabuke, rumene, i jedna narandža.
On je gladan, ali ne može da jede jer ga posmatraju. Prevrće u ustima masni zalogaj; premešta noge ispod stola. Ne vidi, ali zna – na betonu ostaje vlažan trag njegovih stopala. Biće mu krivo sutra, kad ogladni.
Zažmuri – narandža liči na ružu.
Ustaje i zahvaljuje najljubaznije.
Gospođa Rigo stavlja mu u kesu čvarke koje nije mogao da pojede. I još mu daje jednu jabuku koju on, zbunjen, stavlja u nedra.
Zažmuri – narandža liči na sunce pri zalasku.
A kod kuće, malo zatim: leži u krevetu potrbuške, go, samo mu glava viri ispod jorgana. Njegova majka i Ana, njegova sestra – bištu mu kosu. I šavove na košulji. I dok mu majka prebira po kosi, pucketajući noktima, njega svladava san, nagao kao nesvestica. Dolazi mu, ko zna zašto, da zaplače. Ali nema snage ni za to. Oseća samo miris svoje kuće i svog jastuka i dolazi mu u svest ona crvena ruža što se raspala u ružičnjaku. Ta mu ruža za trenutak blesne u svesti takvom silinom da, stisnuvši oči kao od jake svetlosti, može da oseti njen miris – miris aleve paprike.
I to je poslednje što još može da jasno razabere. Taj iznenadni miris i sjaj. Taj rumeni blesak.
Kapci mu se zatvaraju, a san, poput nesvestice, naglo ga uljuljkuje.
Još čuje samo kao iz velike daljine, odnekud iz ružičnjaka, glas svoje sestre Ane:
“Gle ti nje, gde se zavukla, prokletnica! Čak pod pazuho. Mislila je da je tu neću pronaći!”
Danilo Kiš
