Smrti nema
Nešto mi govori da nije sasvim u redu propustiti Dona DeLila kroz uobičajenu kritičarsku aparaturu. Roman Dona DeLila ne čitam zbog zapleta, likova, ambijenta, niti da otkrijem ko je koga izdao i kako je majka imala težak život, zbog dana u Feniksu i noći u Bombaju, niti da naučim kako se štimuje violina. DeLilove romane čitam zbog rečenica. Iz rečenice u rečenicu, DeLilo magično zaobilazi kritičarski problem i čitaocima daje ono za šta Nabokov tvrdi da je jedino važno u životu i umetnosti – genij svoje individualnosti. Rečenicu po rečenicu, DeLilo zavodi. I ne mislim samo na ocenu palac gore ili dole; hoću da kažem da njegove rečenice prave diverzije i zaobilaze i najbolje ušančene odbrane, da su na bojnom polju u proteklih pedesetak godina ostali pokošeni ne samo svi konzervativni kritičari, nego i kritičari svih boja, te da su tekst, podtekst i krajnje poruke i dalje neuhvatljivi, i da se čini da je ta igra, barem jednim delom, njegov originalni izum.
Jedan primer. Čarls Mejtlend, britanski savetnik za bezbednost u DeLilovom romanu Imena (The Names; 1982) upoređuje zapadne iseljenike (diplomate, poslovne ljude, „analitičare rizika“) sa članovima britanske imperije čiji su bezbrižni životi bili puni „prilika, avantura, zalazaka sunca, prašnjave smrti“. Čak i sa tako mračnim zaključkom, zvuči prilično privlačno i romantično kako to formuliše Mejtlend, koji ne uzima u obzir ko plaća ceh u tim situacijama i avanturama. Kasnije, Mejtlend se žali: „Stalno menjaju imena… Persija, recimo. Odrasli smo s tim imenom. Kakvu nepreglednu sliku je budilo to ime. Ogromni tepih peska… Otkrio sam da prilično lično doživljavam te promene… Kad god se pojavi neka nova narodna republika, imam osećaj da se neko poigrava sa mojim detinjstvom.“ Bez ikakve svrhe, ali nadahnuto, ovo su duhovitost i veltšmerc kao dve strane istog zapadnjačkog novčića, nešto čemu bismo se nasmejali da čujemo na nekom koktelu. Ali to maskira dublju nameru. DeLilo umešno razotkriva Mejtlendov zapadnjački pogled na stvari dok navodi čitaoca da se zapita: ko je menjao imena, i zašto? Uz osmeh i oštroumnu dosetku, istorija kolonijalizma i građanskih ratova koje je on rasplamsao biće izvrnuta na postavu.
Lokalna zadovoljstva čine prijatnijim DeLilovo duboko i uznemirujuće bavljenje svetom na mnogim nivoima: društvenom, političkom, filozofskom, jezičkom, interpersonalnom. Iz knjige u knjigu, njegovi junaci propadaju kroz konstruisane površine i konstruisana sopstva u dublje, strašnije, ali i misterioznije stvarnosti. Oni tragaju za istinitijim ili čistijim ili stabilnijim identitetima, za sakrivenim ključem koji će ih osloboditi njihovih ograničenja, slabosti i ponašanja smrtnika. Neretko ih to dovodi do razočarenja i smrti. Tako se Dejvid Bel u Amerikani (Americana) nada da će u malim gradovima i epizodistima ove ničim omeđene zemlje otkriti nešto što će mu omogućiti da se stopi sa čistom, veličanstvenom slikom. Tako Oven Brademas, dok u Imenima traga za spasenjem palog sveta u jeziku božanskog poretka, otkriva da je ta potraga parodirana u jeziku božanskog poretka, da je parodirana u krvožednom kultu koji traga za sličnim ciljevima. Tako se i Li Harvi Osvald u Vagi (Libra) nada da će biti apsorbovan u Istoriju pojedinačnim činom nasilja kako bi se oslobodio svog, inače, sitnog i beznačajnog sopstva.
U Apsolutnoj nuli, DeLilovom šesnaestom i najnovijem romanu, Džefri Lokhart dospeva do sredine pustinje, u udaljenu zonu po imenu Konvergencija. Različito opisivana kao „poduhvat“, „tehnologija zasnovana na veri“ i „prvi delić sekunde prve kosmičke godine“, Konvergencija predstavlja mešavinu trusta mozgova i najmodernijeg staračkog doma: mesto na kojem se Institut Santa Fe1 ukršta sa Memorijalnim centrom Sloan Ketering,2 uz trunku Kapije raja,3 i sve to dato u ruke tandemu Hristo4 i Žan-Klod radi dekoracije enterijera. O čemu god da se radi, Konvergencija elegantno raspaljuje maštu. Džef se nada da će dobiti orijentaciju, barem geografsku, kada pita oca, milijardera Rosa Lokharta, gde se nalaze. „Najbliže što liči na grad je Biškek sa druge strane granice“, odgovara Ros iz dubine debelih zidina, zaštićen od eksplozije, i nastavlja: „Kada naučiš lokalna imena i kako se pišu, nećeš se više osećati toliko izolovano.“
Drugim rečima, daleko smo od neokolonijalnog sveta koji toliko tendenciozno opisuje Čarls Mejtland. Mi smo u viziji budućnosti, postrasnog, post-postkolonijalnog sveta, u kojem su zapadnjaci poput Rosa i Džefa tek deo jednog tehnokratskog kulta sa jedinstvenim ciljem: da se svet otarasi apsolutne, sveodređujuće sile, vrhovnog despotskog kolonizatora – smrti. Jer Konvergencija je, kako se ispostavlja, pogon za proizvodnju rastvora kriona u koji se potapaju i zamrzavaju mrtvi, u nadi da će doći dan kada će njihova reanimacija biti medicinski izvodljiva. Džef je tu došao da bi se, do daljeg, oprostio od maćehe, Artis Martino, po zanimanju arheologa, koja umire od nekoliko teških bolesti.
Ros Lokhart, koji je zaradio milijarde na procenama finansijskog rizika od prirodnih katastrofa, istinski veruje u obećanja Konvergencije. On uliva novac i resurse u taj poduhvat, da ne kažemo staromodnu dogmu. Prva polovina knjige je posvećena opovrgavanju skepse koju Džef (i čitalac) može da gaji prema čudesima kriona. „Imaj poštovanja prema ideji“, govori mu Ros o Konvergenciji, pošto je Džef pre toga, sa blagom podrugljivošću, rekao: „Ovde se dovode i kućni ljubimci.“ Ipak, uprkos prozelitizmu svoga oca, Džef luta od vrata do vrata duž beskrajnih hodnika i sve oko sebe ne doživljava ništa više od onoga što vidi – kao običnu lakrdiju, dosetku, okrutnu obmanu. „Artis će umreti“, misli on, „hemijskom smrću, u grobnici sa dubokim zamrzavanjem, putem visoko precizne medicinske procedure kojom upravljaju obmana masovnih razmera i sujeverje, arogancija i samozavaravanje.“ Njegov skepticizam se širi na same prostorije i ulaze u Konvergenciju, pošto je uveren da je sve to mamac, do detalja razrađena priča sa nekim nesagledivim ciljem. Kuca na jedna vrata i, na njegovo iznenađenje, javlja mu se čovek u turbanu i kravati. Izgleda da se, ipak, ne radi o lakrdiji. „Mora da sam pogrešio vrata“, izvinjava se Džef. „Ovde su sva vrata pogrešna“, odgovara čovek. Dakle, ipak lakrdija.
Ovo prozno delo je u dodiru sa jakim parabolama, kao što su one u Kafke i Beketa, sa ogoljenošću praznih soba i deklarativnim, bezličnim rečenicama. Dok sam čitao prve stranice, nisam bio siguran da li je DeLilo stvorio svet čiste apstrakcije, u kojem se čitalac ostavlja da lebdi u komori sa nultom silom gravitacije u priči o smrti, u kojoj o svemu mora da razmišlja i nema za šta da se uhvati? Ali ovo je samo jedna od nekoliko prepredenih finti u knjizi koja neprestano menja obličje i stvara nove slike. Na kraju, ovo je još jedna od najmisterioznijih, emotivno dotičućih i formalno vrednih knjiga u dugoj karijeri DeLila.
Postepeno, Džef stiče uvid o pravoj nameri s kojom je podignuto zdanje na periferiji Biškeka – da bude tehnološka utopija. Ćelije će biti popravljene. Nanoboti će obnoviti telo i uvećati mozak. Stari razdori, koje su rodili religija i geopolitika, biće trajno ućutkani u svetu posle smrti. Džefova neverica omogućava DeLilu da predstavi Konvergenciju kao istovremeno i onostrano i potpuno uverljivo mesto, još jedan ambiciozni ljudski poduhvat koji se hrani lažnom nadom i koji je osuđen na propast. Ono što u početku priziva slike uglačanih čeličnih površina i usamljenih centrifuga postaje sa približavanjem smrti Artis nešto toplije i elegičnije, i počinjemo da sagledavamo koliko je Rosov gubitak ogroman. Čak i u Konvergenciji, smrt je i dalje smrt, barem u bliskoj budućnosti. I čovek stvarno voli svoju ženu.
Otprilike u isto vreme, produbljuju se filozofske implikacije uspeha kriofizike. Glavni arhitekti Konvergencije, dvojica braće koje Džef naziva Stenmarkovim blizancima, drže neku vrstu farse od seminara o svome projektu; on izgleda kao kada bi braća Marks držala video-prezentacije na Jutjubu zajedno sa filozofima uma-tela Polom i Patrišom Čerčland. Zapitao sam se: šta bi se desilo ako bi duše zamrznutih u kriogenu otišle u raj? Da li bi vaskrsle kao zombiji kada nauka uspe da obnovi njihova tela? Ova knjiga sve više nadahnjuje intelektualnu igru što je udaljenija od strogog kafkijanskog pejzaža i bliža Borhesu – nadahnuti prostor uma, čak i flertovanje sa psihodeličnim temama u romanima Filipa K. Dika i elegija počinju da se nadmeću ne baš sa naučnom fantastikom, nego sa prozom o nauci.
U međuvremenu, stvarni svet – vaš i moj (i Džefov), svet naslova i globalnog otopljavanja – dolazi sa strane u obliku snimaka katastrofa projektovanih po belim ekranima u hodnicima duž kojih tumara Džef. „Bilo je poplavljenih hramova, kuća koje silaze nizbrdo“, govori on. „Posmatrao sam vodu kako natapa gradske ulice, automobile i vozače kako tonu“. Ako je književnost Paundova „vest koja ostaje vest“, ovo je vest o vesti koja ostaje vest jer u mestu poput Konvergencije, u kojem je smrt nešto zastarelo, novinski naslovi se pretvaraju u umetničke instalacije. Knjiga uskoro pokreće veliki broj poluga, i emotivnih i intelektualnih, i ona stvarno šumi, u tolikoj meri da u trenutku kada Ros, savršeno zdrav, objavljuje nameru da prati svoju ženu u prvoj etapi onoga što bi, nadaju se, trebalo da bude povratno putovanje – „Idem s njom“, kaže on svome sinu, hladno objavivši nameru o samoubistvu – meni su se oči razrogačile i ja sam počeo da čitam ne samo zbog proznog stila, nego i zbog zapleta.
DeLilo, najpronicljiviji (skoro okultni) hroničar savremenog života, nije izmislio Konvergenciju bez ikakvog osnova – njen DNK potiče iz starog evanđelizma preobučenog u novu retoriku koja se širi iz Silikonske doline. „Veoma sam besan kada pomislim na smrt“, izjavio je svome biografu Lari Elson, osnivač kompanije Orakl, verovatno da bi objasnio zašto je dao skoro pola milijarde dolara za medicinska istraživanja u svrhu zaustavljanja starenja. Pjer Omidijar, osnivač kompanije i-Bej, zajedno sa svojom suprugom donirao je milione dolara u istraživanje biološke rezilijentnosti (samoobnavljanja). Dalje, ustanovljena je nagrada za proboj u nauci (Breakthrough Prize) u tri naučne kategorije, čiji su osnivači Sergej Brin, Mark Zukerberg i ostale lučonoše tehnologije, sa godišnjim fondom od tri miliona dolara, koji odlazi istraživačima koji svojim otkrićem uspeju da produže ljudski život. A tu je i Kaliko (ili California Life Company) koji finansira Lari Pejdž, centar za istraživanje usporavanja starenja iz San Franciska, u koji je kompanija Gugl uložila investiciju od nekoliko miliona dolara. Ova lista nije konačna. Ušli smo u doba mesijanstva putem filantropije, te isključivo od hira milijardera zavisi koliko smo udaljeni od Konvergencije i njenih snova o „obećanju izvesnijem od neopisivog zagrobnog života koji nude organizovane svetske religije“.
Pun opseg DeLilove vizije u Apsolutnoj nuli sagledava se u drugoj polovini knjige, kada stranice preplavi stvarni svet, u obliku grada Njujorka i krize u Ukrajini. Prošle su dve godine od smrti Artis i Džef je sada u novoj vezi sa Emom, koja odgaja politički starmalog sina, koga je usvojila u Ukrajini. Tamošnji razdor, beznadežan i cikličan, uskoro će pokazati svoje ružno lice, i to će na sve njih ostaviti posledice. Ali pre nego što se bilo šta od toga desi, srećemo se sa poznatim uličnim životom iz njegovih romana, oštroumnim dijalozima na zadnjim sedištima taksi vozila, panoramom grada u sumrak sa vrhova zgrada. Pažnja nam je fokusirana na trenutke svakodnevnice koji se lako previde, poput bosonogog čoveka na aerodromu i običnih detalja – „čistih peškira na držačima, prijatnog novog neotpakovanog sapuna, kreveta sa čistom posteljinom“ – koji pružaju kvalitet i zadovoljstvo danu. Emu posećujemo u školi, u kojoj radi sa decom koja imaju problem u razvoju i divimo se, poput Džefa, nežnosti koju pokazuje prema tim nesrećnim dušama. Ovo vrelo života, sa neočekivano dirljivim scenama, čitalac doživljava i kao osvežavajući povetarac i kao melanholičnu tužbalicu, jer ono što se ovde zapaža, ono što se veliča, jeste takođe i ono što neminovno nestaje sa umiranjem. Pažljiva struktura knjige nas neće pustiti da na to zaboravimo: prvo ide deo o Konvergenciji, o umiranju. Ova elegija je kao formalna konstrukcija. Konvergenciju nosimo sa sobom kroz grad koji treperi od života kao neki memento mori, jer prema konvergenciji svi moramo da idemo, zajedno sa svakom privrženošću, sa svakim pohotnim pogledom, sa celokupnim ovozemaljskim drangulijama.
Konvergencije i njeno obećanje večitog života su zavodljivi san, baš kao što je zavodljiva i ocena Čarlsa Mejlanda o upletenosti Zapada u zbivanja u dalekim zemljama. „Biće veoma nežna“, kaže Ros o smrti Artis. „Biće brza, bezbedna i bezbolna.“ Smrt, bezbolna! „Ovo je stvarno“, kaže jedan od Stenmarkovih blizanaca. „Napravite egzistencijalni skok. Preradite tužni, mračni, žalosni scenario smrti na uobičajeni način.“ I pošto se smrt više ne razlikuje od celonoćnog sna u luksuznom smeštaju i u društvu voljenih, posle koga se budimo podmlađeni, pa i popravljeni nanobotima, sa ugrađenim znanjem grčkog i poznavanjem celokupnog Prustovog dela, kome se ne bi svidela služba odbacivanja u Konvergenciji?54
Ali zavodljivost je podjednako iluzorna kao i kod Čarlsa Mejtlanda. Konačno, daleko smo od postrasnog, post-postkolonijalnog sveta, kao što smo blizu da stignemo do bilo kakve tehnike ili tehnologije neophodne za večni život. Sve one koji veruju da je racionalistički um, u savezu sa naukom i tehnologijom, postojaniji u ostvarivanju rezultata od starih izaslanika neba, Apsolutna nula podseća da je ljudska priroda u neprestanom konfliktu. Večni život bi mogao da postane još jedan instrument moći i izvor ljudske patnje.
Dobra vest je, skromna koliko to mora biti, Apsolutna nula. DeLilov roman, uopšteno govoreći, nudi utehu samim tim što toliko dobro reprezentuje misteriju i bojazan stvarnog sveta, dubokim i mističnim istraživanjem toliko tema i zadovoljstvom u njegovom jedinstvenom stilu. Baš kao što njegovi likovi zaranjaju u konstruisane stvarnosti u potrazi za svojim istinskim sopstvom, tako i mi – DeLilovi čitaoci – pronalazimo u njegovim stranicama nešto slično uvidu gnostika. DeLilovi likovi žude da prodru u enigme i intrige začaranog sveta; DeLilovi čitaoci proždiru njegove rečenice, slike i propovedanje zbog nečeg sličnog: zbog svega onoga što DeLilo – tragalac, prorok, mistik, vodič – vidi.
Takva uteha je prisutna u Apsolutnoj nuli kao i u najboljim prethodnim DeLilovim romanima, sve do zadovoljstva poslednje stranice. Ta scena se odvija u Njujorku, Džef je u autobusu koji ga vodi s jednog kraja grada na drugi. Ona predstavlja moćan završetak knjige. Čitanje sam završio ošamućen i zahvalan. DeLilo je napisao pregršt odličnih romana u drugoj polovini prošlog veka. Sada, dok se približava osamdesetoj godini, podario nam je još jedan, pisan specijalno za dvadeset i prvi vek.
Džošua Feris
(S engleskog preveo Predrag Šaponja)
1 Neprofitni naučnoistraživački institut posvećen multidisciplinarnom izučavanju fundamentalnih principa kompleksnih adaptivnih sistema. (Prim. prev.)
2 Onkološka bolnica i naučno-istraživačka institucija iz Njujorka. (Prim. prev.)
3 Sekta iz San Dijega, Kalifornija, čijih je 39 članova izvršilo masovno samoubistvo 1997. u verovanju da će se njihove duše ukrcati na svemirski brod sa Isusom koji dolazi iza Halejeve komete. (Prim. prev.)
4 Francuski likovni umetnik bugarskog porekla Hristo Vladimirov Javašev (1935) i njegova supruga Žan-Klod de Gijebon (1935–2009) koji su zajedno stvarali dela pejzažne umetnosti i instalacije. (Prim. prev.)
www.polja.rs
