Dosadi kao činjenici u čovekovom držanju, po mom mišljenju, obraćeno je mnogo manje pažnje nego što ona to zaslužuje. Ona je, mislim, bila jedna od važnih pokretačikih snaga kroz istorijsko doba i takva je danas, možda još više nego ikad. Izgleda da je dosadno izrazito ljudska emocrja. Doduše, životinje u ropstvu postaju nemarne, lutaju gore-dole, zevaju, ali u prirodi sumnjam da doživljavaju išta što bi odgovaralo dosadi. Veći deo vremena provode na straži od neprijatelja ili u traženju hrane, ili oboje; neki put se pare, a drugi put se okupljaju radi zagrevanja. Ali čak i ako su nesrećne, sumnjam da ih dosada razdire. Nije isključeno da čoveku slični majmun može da liči na nas u tom pogledu kao i u drugom čemu, ali pošto nikad nisam živeo među njima, nije mi se ukazala prilika da vršim opite. Jedna od osnovnih stvari za dosadu je u suprotnosti između sadašnjeg trenutka i nekih drugih prijatnijih trenutaka koji se neodoljivo nameću mašti. Isto tako je osnovno za dosadu da sva čula ne moraju biti u potpunosti zauzeta. Bežanje ispred neprijatelja koji ima nameru da vas ubije, mislim da je neugodno, ali nikako ne dosadno. Neće se dosađivati ni onaj nad kim je pogubljenje u toku, izuzev ako nije natčovečanski hrabar.
U istom duhu nijedan govornik koji je prvi put progovorio u Domu lordova nije zevao, s izuzetkom pokojnog kneza od Devonšira, kome su ostali lordovi zbog toga i odali dužno poštovanje. Dosada je u stvari prigušena želja za doživljajima, ne obavezno prijtnih, ali tek takvih koji će žrtvi dosade omogućiti da razlikuje dan od dana. Jednom rečju, suprotnost dosadi nije prijatnost nego uzbuđenje.
želja za uzbuđenjem veoma je duboko usađena u ljudskim bićima, naročito u muškarcima. Zamišljam da se najbolje iživljavao u doba lova, bolje nego ikad inače. Uzbudljiv je bio lov, uzbudljiv je bio rat i uzbudljivo je bilo i udvaranje. Divlji čovek je u stanju da izvrši preljubu sa ženom do koje spava njen muž, svestan da buđenje muža za njega znači trenutnu smrt. Takvo stanje, zamišljam, nije dosadno. Ali preovlađivanjem poljoprivrede život je postajao sivlji, izuzev, dabogme, plemića koji su ostali i žive i dan-danas kao i u doba lova. čujemo kako se govori o dosadi mašinskog doba, ali po mom mišljenju poljoprivreda na starinski način bila je bar toliko isto dosadna. Doista, suprotno onom što većina filantropa tvrdi, ja bih rekao da je mašinsko doba u ogromnoj meri smanjilo količinu dosade u svetu.
Među radnicima radi se u društvu, dok se večernji časovi mogu posvetiti zabavama kakve se ne mogu zamisliti u starinskim selima. Osmotrimo samo promene u životu nižeg srednjeg staleža. U staro vreme, posle večere, kad bi žena i kćerke raspremile sto, svi su sedali oko stola i doživljavali ono što se nazivalo „srećnim porodičnim životom”. A to je značilo da je glava porodice — otac otišao da spava, njegova žena plela nešto, a kćerke želele da pomru ili da odlete negde u Saharu. Njima nije bilo dozvoljeno da čitaju ili da napuste odaju, jer je važila teorija da u to vreme otac razgovara s njima, što je svakako moralo da bude zadovoljstvo za sve prisutne. Srećom, one bi se najzad razudale da im se ukaže prilika da i svojoj deci nametnu isto takvu gorku mladost kakva je njihova bila. Ako nisu bile te sreće, one su prerastale u usedelice možda, i u potonje zbabane dame — sudbina isto toliko užasna kao ona koju divljaci namenjuju svojim žrtvama. Svu tu težinu dosade moramo imati u vidu pri oceni sveta od pre stotinu godina; a ako dublje zađemo u prošlost, dosada je još gora. Zamislite samo zimsku jednolikost u srednjovekovnom selu.
Ljudi nisu znali da čitaju i pišu, imali su samo sveće kad padne mrak, dim njihove jedine vatre ispunjavao je jedinu sobu koja nije bila ledeno hladna. Putevi su bili praktično neprolazni tako da se jedva ko viđao iz susednog sela. Ako ništa drugo, dosada je svakako terala ljude na gonjenje veštica, jedinu zabavu kojom se malo mogao oživeti čemer zimskih večeri.
Mi se manje dosađujemo od naših predaka. ali se zato više plašimo dosade. Došli smo do zaključka, ili, bolje rečeno, do verovanja da dosada nije prirodan deo ljudskog nasleđa i da se ona može izbeći živom trkom za uzbuđenjima. Devojke u današnje dane same zaslužuju svoj hleb, u velikoj meri zbog toga što im to omogućuje da u večernje časove pojure za uzbuđenjima i izbegnu „srećan porodični život” koji su njihove babe morale da podnose. Ko god može, živi u gradovima; u Americi, koji to ne mogu, imaju automobil ili u najmanju ruku motocikl da se odvezu u bioskope. I, razume se, imaju radio u svojim kućama. Momci i devojke sastaju se s daleko manje teškoća nego ranije i svaka kućna pomoćnica očekuje bar jedanput nedeljno toliko uzbuđenja koliko bi junakinja Džejn Osten doživela kroz čitav jedan roman. Ukoliko se dižemo na društvenim lestvicama, čežnja za uzbuđenjem postaje sve neodoljivija. Oni koji mogu, neprestano odlaze iz mesta u mesto i nose sobom veselost, igru i žeđ za pićem, ali iz nekih razloga, uvek očekujući da će u sledećem novom mestu doživeti više. Oni koji zarađuju svoj hleb, učestvuju silom prilika u dosadi za vreme radnih časova; ali oni koji imaju dosta novaca da ne moraju da rade, imaju pred sobom ideal da svoj život potpuno oslobode dosade. Plemenit je to ideal i daleko je od mene pomisao da ga pokudim, ali bojim se, kao što je to slučaj s drugim idealima, da je to teže ostvariti nego što idealiisti zamišljaju. Posle svega, jutra su dosadna u odnosu kako su prethodne večeri bile zabavne. Pa onda dolaze srednje godine a verovatno i starost. U dvadesetoj godini ljudi misle da će se život završiti u tridesetoj. Ja se u mojoj pedeset i osmoj ne bih držao toga. Možda nije mudro da rasipamo životni kapital kao što rasipamo finansijski kapital. Možda je za život potrebna izvesna količina dosade. želja da pobegnemo od dosade prirodna je; u stvari sve rase čovečanstva činile su to kad im se prilika ukazivala. Kad su divljaci prvi put okusili alkoholna pića koja im je ponudio beo čovek, otkrili su najzad da ima mogućnosti da se pobegne od vekovne dosade i zato su se, izuzev kad ih vlada nije ometala, opijali do mahnitanja. Ratovi, pogromi i gonjenja bili su takođe delovi tog bežanja od dosade; čak i razmirice sa susedima bile su bolje nego ništa. Otuda je dosada za moralistu životno pitanje, pošto je bar polovina grehova čovečanstva izvršena iz straha od nje.
Međutim, dosadu ne treba posmatrati kao potpuno zlo. Ima dve vrste dosade od kojih je jedna plodonosna, a druga zaglupljujuća. Plodonosna nastaje iz odsustva opojnih pića, a zaglupljujuća iz odsustva životne aktivnosti. Nisam sklon da propovedam da pića ne donose nikakvo dobro u životu. Ima trenutaka kad će, na primer, razuman lekar da prepiše piće, i ja verujem da se takvi trenuci javljaju češće nego što prohibicionisti misle. Ali sklonost ka piću, dabome, ne sme da se prepusti nesmetanom dejstvu prirodnog impulsa. A za vrstu dosade koja nastupa s lišavanjem pića kod lica naviknutih na njega, ne bih umeo da preporučim drugi lek sem vremena. Ono što se kaže za piće, mogla bi se s izvesnim ograničenjima primeniti na sve vrste uzbuđenja. život pun uzbuđenja iznurava i nama su potrebni sve jači podsticaji da bi došlo do podrhtavanja koje se smatra osnovnim delom zadovoljstva. Lice naviknuto na preterana uzbuđenja liči na onoga kome nijedna paprika nije dosta ljuta a od koje bi se neko drugi ozbiljno razboleo. Ima izvesne doze dosade u svakom odsustvu uzbuđenja, ali zato suviše uzbuđenja ne samo da podriva zdravlje, nego zagorčava ukus za svaku vrstu zadovoljstva, i mesto dubokih organskih zadovoljstava daje samo trenutna stanja razdraženosti, mesto mudrosti jevtinu dosetljivost, i mesto lepote, dronjava iznenađenja. Ne bih želeo da teram do krajnjih granica sve ono što bi se moglo primetiti uzbuđenjima. Jedna izvesna količina njegova je zdrava, ali, kao u svima stvarima, sve ima svoju meru. Suviše malo, izazvaće bolesna priželjkivanja; preterano mnogo, pak, iznurenost. Otuda je za srećan život neophodno da podnese izvesnu meru dosade i to je činjenica o kojoj valja poučavati omladinu.
Sve velike knjige imaju dosadne delove i svi veliki životi imaju nezanimljive odseke. Zamislite nekog modernog američkog izdavača kome bi neko podneo kao nov, rukopis Starog zaveta. Nije teško zamisliti njegove primedbe, na primer, o precima. „Dragi gospodme”, rekao bi, „ovo poglavlje nema svežine”; ne možete očekivati od čitaoca da će ga zanimati prosto ređanje imena lica koja su mu savršeno nepoznata. Priznajem da ste vašu priču počeli u lepom stilu i ona je u početku napravila na mene lep utisak, ali ste preterali u opširnosti. Izdvojte ono što je najupadljivije, izbacite sve suvišno i dođite ponovo s rukopisom koji ćete svesti na razumnu meru.” Tako će govoriti savremeni izdavač, poznajući strah od dosade savremenog čitaoca. Iste reči kazaće o Konfuciju, Koranu i Marksovom Kapitalu i o svima ostalim svetim knjigama koje su nekad bile bestseleri. I ne važi to samo za svete knjige. Svi najbolji romani sadrže niz dosadnih stranica. Roman koji vrca od varnica od prve do poslednje strane, možete biti uveremi da nije velika knjiga. Niti su životi velikih ljudi bili uzbudljivi, sem u nekoliko velikih trenutaka. Sokrat je tu i tamo mogao da uživa u banketu i svakako je imao velikog zadovoljstva od razgovora pre nego što je otrov počeo da dejstvuje, ali veći deo života proveo je mirno s Ksantipom, izlazeći popodne u šetnju, a možda se uz put sastajao i s nekim prijateljima. Za Kanta se tvrdi da se čitavog života nije udaljavao ni petnaest kilometara od Kenigsberga. Obišavši ceo svet, Darvin je ostatak svog života proveo u svojoj kući. Pošto je izazvao nekoliko revolucija, Marks je ostalo vreme proveo u Britanskom muzeju. Videćemo da je uopšte za velike ljude karakterističan miran život i da njihova zadovoljstva nisu bila takve vrste da bi spoljašnji posmatrač dobio utisak kako im je život uzbudljiv. Nema velikog dela bez neprekidnog rada, toliko zahvatnog i teškog, da preostaje malo snage za zabave napornije vrste, sem onoliko koliko je potrebno da se osveže telesne snage za vreme odmora, u čemu planinarstvo predstavlja najlepši primer.
Sposobnost za podnošenje manje ili više jednolikog života treba da se stekne u detinjstvu. Modernim roditeljima bi se u ovom pogledu imalo mnogo što šta da prebaci; oni deci pružaju isuviše pasivnih zabava, kao što su bioskopi i dobro jelo, i ne shvataju važnost koliko je potrebno detetu da jedan dan bude kao i drugi, sem razume se, u izuzetnim i ređim prilikama. Zabave u detinjstvu trebalo bi uglavnom da budu takve da ih dete samo sopstvenim naporom i dovitljivošću iznalazi u sredini koja ga okružuje. Uzbudljive zabave koje u isto vreme ne zahtevaju ulaganje nikakvog napora, kao što je na primer pozorište, trebalo bi što ređe da se pružaju deci. Svako uzbuđenje je u sebi opojno sredstvo kojeg treba uvek više i više, dok je telesna aktivnost pri tome u protivnosti s nagonom. Dete se najbolje razvija kada se kao mlada biljka neometano razvija na istom zemljištu. Premnogo putovanja, premnogo različitih utisaka nisu dobri za mlade i oni ih sprečavaju da podnose plodonosnu jednolikost kad odrastu. Neću tim da kažem da jednolikost ima neka sopstvena dobra svojstva; hoću samo toliko da istaknem da izvesne dobre stvari nisu mogućne ako u izvesnoj meri nema monotonije. Uzmite, na primer, Vordsvortov Preludij. Svakom čitaocu će biti jasno da ma kakva da je vrednost Vordsvortovih misli i osećanja, oni bi bili nemogućni za jednog izveštačenog varoškog mladića. Jedan dečak ili mladić koji pred sobom ima ozbiljan stvaralački rad rado će otrpeti podosta dosade ako mu se ona uz put nametne., Ali stvaralačke misli neće se začeti u glavi mladiča ako ovaj živi životom zabave i rasipanja, jer u ovom slučaju njegova misao će uvek biti pre uperena na neku zabavu nego na daleko dostignuće. Iz tih razloga, pokolenje koje ne može da podnese dosadu biće pokolenje sitnih ljudi, ljudi odviknutih od laganog tempa prirode, ljudi u kojima lagano umire svaki životni zamah, kao uzabrano cveće u kakvoj vazi.
Ne voliim misitičan jezik, pa ipak ne znam kako bih izrazio ono što mislim, bez upotrebe rečenica koje više zvuče pesnički nego naučno. Ma šta da mislimo, mi smo stvoronja Zemlje; naš život je deo života Zemlje i mi od nje uzimamo hranu isto onako kao što to čine biljke i živolinje. Ritam života Zemlje je spor; jesen i zima su za nju od iste važnosti kao i proleće i leto, i mirovanjo isto tako ažno kao kretanje. Detetu još više nego odraslom čoveku potrebno je da sačuva vezu s plimom i osekom zemaljskog života. Ljudsko telo se kroz vekove prilagodilo tom ritmu i vera je od toga nešto ovaplotila u svečanosti Uskrsa. Video sam jednog dečačića od dve godine koji je živeo u Londonu, kad su ga prvi put izveli u šetnju u seosko zelenilo. Bilo je zimsko vreme i sve je bilo blatno i vlažno. Za odrasle ničeg privlačnog nije bilo na čemu bi zaustavili pogled, ali dete se uznemirilo u čudnom uzbuđenju; kleklo je na kaljavu zemlju, zagnjurilo lice u travu i od sebe davalo upala razgovetne zvuke radosti. Njegova radost bila je praotačka, jednostavna i silovita. Organska potreba koja je zadovoljena toliko je duboka da oni u kojima se ona sasušila, retko da su sasvim zdravi. Mnoge zabave, od kojih je dobar primer kockanje, nemaju u sebi ničega od toga dodira sa Zemljom. U trenutku kad takve zabave prestanu, one ostavljaju čoveka smušenog, nezadovoljnog i željnog ni sam ne zna čega. Takve zabave ne donose ništa što bi se moglo nazvati zadovoljstvom. One pak, koje nas dovode u vezu sa životom Zemlje imaju nešto u sebi što pruža duboko zadovoljstvo; kad prestanu, ostaje ukus radosti koju su dale, mada je njihov intenzitet dok su trajale mogao da bude i manji nego u uzbudljivim rasipanjima. Razlikovanje koje mi je pred očima obuhvata čitav opseg od najjednostavnijih do najcivilizovanijih zanimanja. Onaj dvogodišnji dečačić o kome sam maločas govorio dao je oduške u onom čovekovom najprimitivnijem obliku jedinstva sa životom Zemlje. U višem izrazu ista stvar se može naći i u poeziji. Ono što Šekspirovu liriku čini vrhunskom dolazi otuda što je ona puna one radosti kojom je onaj naš dečačić zagnjurio glavu u travu. Uzmite ono „Slušaj, slušaj ševu”, ili „Dođi na ovaj žuti pesak”; u tim pesmama naći ćete civilizovan izraz iste one emocije koja je u dvogodišnjem detetu mogla da izbije samo u nerazgovetnim zvukovima. Ili, osmotrite razliku između ljubavi i proste polne privlačnosti. Ljubav je preživljavanje u kome se obnavlja i osvežava čitavo naše biće kao biljke kišom posle suše. U polnom odnošaju bez ljubavi, toga nema. Kad se trenutno uživanje svrši, nastupa umor, gađenje i osećanje da je život prazan. Ljubav je deo života Zemlje; seks bez ljubavi nije to.
Osobena vrsta dosade od koje pati moderno varoško stanovništvo usko je vezano s njihovim odvajanjem od života Zemlje. Ona čini život vrelim, prašnjavim i žednim kao hodočašće u pustinji. Među onima koji su dosta bogati da mogu da biraju način života naročita vrsta dosade od koje trpe dolazi, ma koliko to zvučalo paradoksalno, od njihovog straha od dosade. Bežeći od plodonosne vrste dosade oni padaju kao plen mnogo goroj vrsti. Srećan život uglavnom valja da bude miran život, jer prava radost može da opstane jedino u atmosferi tišine.
Bertrand Rasel
