Dresura

Daj ša­pu! Sje­di! Le­zi! Do­đi! Do­ne­si! Dr­ži ga! Mr­tav! Mr­tav. Mr­tav…
Mo­žda ma­lo sup­til­ni­je, ali, su­štin­ski – isto. Na­u­če ih da bu­du po­slu­šni i po­kor­ni. Zna se ko­ga i za ko­ga. Pa­žlji­vo se bi­ra i ra­za­bi­ra. Ne mo­že baš sva­ko bi­ti do­bar cir­ku­sant. Ima to ve­ze i sa ge­net­skim ma­te­ri­ja­lom, sa kr­ljom od ko­je su po­sta­li.
Naj­pri­je kurs bes­po­go­vor­ne po­slu­šno­sti i po­ko­r­no­sti ko­ja se ras­cvje­ta­va u mi­ri­šlja­vu lo­jal­nost na ko­joj se dr­ži sva­ko vla­da­nje i stra­ho­vla­da­nje.
Kad kur­sa­dži­je pro­đu ovaj kurs sprem­ni su za da­lje na­pre­do­va­nje. Sle­de­ća eta­pa je odvikavanje od bit­no­sti i sno­va. Em­bri­on lič­no­sti se na vri­je­me od­stra­nju­je i ba­ca u mut­ne Mo­ra­če i Mo­ra­ve. Sa­mo bez­lič­ni po­slu­šni­ci po­sta­ju bit­ne lič­no­sti u si­ste­mu bez­lič­ja. Sno­vi se ubr­za­nom me­to­dom sup­sti­tu­ci­je pre­tva­ra­ju u raš­čo­vje­če­ne am­bi­ci­je i kr­vo­loč­ni ka­ri­je­ri­zam. Po­la­zni­ci kur­sa, la­kon­ski re­če­no, po­sta­ju am­bi­ci­o­zne ži­vo­ti­nje ili pri­pi­to­mlje­ni lju­di.
Si­stem, sam po se­bi, ne tr­pi ja­stvo već stva­ra hi­ste­ri­ju ko­lek­tiv­ne svi­je­sti, da­kle ne go­vo­ri se i ne dje­lu­je se u svo­je, već u na­še ime. Ja ni­je­sam ja, ja sam mi, po­na­vlja­ju dre­si­ra­ni pi­tom­ci na­šeg cir­ku­sa.
Po­slu­šni, po­kor­ni i obez­li­če­ni pi­tom­ci od­la­ze na no­vi kurs, a to je pro­ba iz­dr­žlji­vo­sti. Pro­ba­ju ih do­ka­za­ni maj­sto­ri-cir­ku­san­ti. Uče ih da ima­ju pa­si­van od­nos pre­ma sve­mu što ni­je na­še (od­no­sno nji­ho­vo), pa­si­vi­zam u da­ljem pro­ce­su me­ta­sta­zi­ra do rav­no­duš­ja pre­ma sve­mu dru­ga­či­jem, što je, po kur­su, na­zad­no i de­struk­tiv­no. Rav­no­duš­je po­sta­je pre­zir sve­ga što je is­pod i zga­đe­nost svi­me što je ni­sko. Is­pod i ni­sko su si­no­ni­mi za na­rod ko­ji se me­to­dom ko­lek­tiv­ne te­ra­pi­je svo­di na obez­li­če­nu go­mi­lu, na sta­ti­stič­ku či­nje­ni­cu či­ja je je­di­na vri­jed­nost – upo­treb­na vri­jed­nost– ko­ja se svo­di na mar­ve­nu iz­la­znost na iz­bor­no po­ji­lo i so­li­lo. Ta­kav je na­rod, ta­kve su na­rod­no­sti u oči­ma kur­sa­dži­ja i me­šte­ra – cir­ku­sa­na­ta.
U cir­ku­skoj dr­žav­noj ša­tri kur­sa­dži­je – pi­tom­ci pro­la­ze i ubr­za­ni kurs lin­gvi­sti­ke, eti­mo­lo­gi­je, mor­fo­lo­gi­je i slič­nih na­u­ka. Uče se no­va, za­pra­vo, pra­va i je­di­na zna­če­nja ar­ha­i­za­ma ko­ji su se odav­no ukva­ri­li od po­gre­šne upo­tre­be. Te ri­je­či – muć­ko­vi u no­vo­go­vo­ru pi­to­ma­ca do­bi­ja­ju po­sve no­va zna­če­nja. Lo­pov re­ci­mo ni­je lo­pi­na ne­go uspje­šni po­slov­ni čo­vjek, mno­go­po­što­va­na taj­kun­či­na – su­per­he­roj na­šeg do­ba. Ne­što kao Spaj­der­men. Ma­lo­broj­ni­ci ko­ji lo­po­vu ka­žu da je lo­pi­na za­pra­vo vi­še ni­je­su lju­di ne­go pra­i­sto­rij­ski ta­log ko­ji odav­no ve­ge­ti­ra ili tru­li na ne­kom an­tro­po­lo­škom ot­pa­du.
Ološ ni­je ološ, već po­li­tič­ko po­slov­ni krug ko­ji od­re­đu­je ko­or­di­na­te na­šeg Sun­če­vog si­ste­ma, vla­da na­šim ži­vo­ti­ći­ma i usre­ću­je nas svo­jim ne­sreć­nim pri­su­stvom. Ološ je al­fa i ome­ga, ži­vot i smrt, vi­ši smi­sao be­smi­sla, de­ve­ti krug na­šeg pa­kle­nog ra­ja. Ma­lo­broj­ni­ci ko­ji ka­žu da je ološ – ološ i da ne mo­že bi­ti ni­šta dru­go – ne smi­ju se sma­tra­ti lju­đi­ma. Oni su an­ti­lju­đi, an­ti­dr­žav­ni ele­ment ko­ji mo­ra­ju ska­pa­va­ti u sop­stve­nom an­ti­ži­vo­tu.
Ban­di­ti­zam, po dre­si­ra­nom no­vo­go­vo­ru, ni­je ban­di­ti­zam, već sa­vr­še­na ide­o­lo­gi­ja vla­da­nja, da­kle mno­go uspje­šni­ja od svih isto­rij­skih iza­ma uklju­ču­ju­ći i fa­ši­zam i ko­mu­ni­zam. Ban­di­ti­zam po­sta­je ide­o­lo­ška i on­to­lo­ška su­šti­na vla­da­ju­ćih oli­gar­ha ši­rom ša­re­nog svi­je­ta, a i na­še ma­lo car­stvo je, valj­da, dio svjet­skog cir­ku­sa. Da­kle, svi­jet je ure­đen pre­ma po­tre­ba­ma sa­vr­še­ne ide­o­lo­gi­je vla­da­nja, a ne po mje­ri obič­no­ga pu­ka ko­ji vol­šeb­nim me­ha­ni­zmom obez­vre­đi­va­nja te iste ka­u­bo­je do­vo­di na vlast. Da­kle, ban­di­ti­zam je sa­mo­o­dr­ži­vo ču­do vla­da­nja, so­ci­o­lo­ško-psi­ho­lo­ška kr­va­va baj­ka.
Ma­lo­broj­ni­ke ko­ji tvr­de da je ban­di­ti­zam-ban­di­ti­zam i ni­šta dru­go, pi­tom­ci su odav­no pro­gla­si­li – ban­di­ti­ma. Ban­dit­ski po ban­di­ti­ma da bi se sa­ču­vao ban­di­ti­zam! Go­li otok je ta­ko po­stao ogrom­ni ar­hi­pe­lag ko­ji usre­ću­je ne­sreć­nim me­to­da­ma.
Po­sto­je još mno­ge ri­je­či ko­je su do­bi­le no­va zna­če­nja u rječ­ni­ci­ma no­vo­go­vo­ra. Tu su i pot­pu­no no­va zna­če­nja i iz sfe­re lič­nih, po­ro­dič­nih, sek­su­al­nih i vjer­skih od­no­sa…
Ka­da, da­kle, po­slu­šni, po­kor­ni, obez­li­če­ni i na­no­vo na­sa­đe­ni pi­to­mac za­vr­ši ubr­za­ni kurs ve­li­kog cir­ku­sa, po za­ko­nu za­ko­no­dav­ca po­sta­je dre­si­ra­na per­so­na, go­spo­din bez Go­spo­da, pri­mje­rak ko­ji ima svi­je­tlu bu­duć­nost. Pred njim se otva­ra­ju sve zlat­ne ka­pi­je za­bra­nje­nog car­stva. On po­sta­je su­per­i­or­ni sim­bol in­fe­ri­or­nog vre­me­na. Funk­ci­je, ka­bi­ne­ti, ti­tu­le, elit­ne ve­ze – ukras su nje­go­vog su­per­ži­vo­ta.
On sve mo­že iako ni­šta ne smi­je, a či­ni mu se po­ne­kad da sve smi­je. Ali, ne smi­je da ži­vi. No, to mu iona­ko ni­je va­žno.
Ži­vot je ri­ječ ko­ja ne po­sto­ji u nje­go­vom rječ­ni­ku no­vih zna­če­nja.