Samo smo ih čekali, svaki je imao svoj datum i svoje vreme, ali to da, bez žurbe, sve duvan pušeći, s vremena na vreme Crnac Lopes je dolazio s kafom i onda smo ostavljali posao i komentarisali novosti, skoro uvek isto, šefova poseta, promene na vrhu, performanse u San Isidru. Oni, naravno, nisu mogli znati da ih čekamo, što no kažu čekamo, takve stvari morale su da prođu ne ostavljajući za sobom otpatke, vi samo mirno radite, šefove reči, svaki čas je to ponavljao da ne bude sumnje, vi samo polagance, sve u svemu, bilo je lako, ako nešto počne da šlajfuje neće na nas svaliti krivicu, odgovorni su gore a šef je kralj, budite mirni, momci, ako se ovde napravi gužva, ja ću to da sredim, jedino vas molim da mi ne pomešate osobe, prvo provera da se ne uprska stvar a posle samo nastavite.
Zaista nam nisu zadavali muke, šef je izabrao funkcionalne kancelarije da se ne bi pravila gužva, a mi smo ih primali jednog po jednog kako i treba, i radili koliko god vremena da je potrebno.
Kako smo samo lepo vaspitani, čoveče, šef je to stalno govorio i to je bilo tačno, sve usklađeno tako da nam ni IBM nije ravan, ovde sve teče kao po loju, ništa od žurbe i onog sredina napred. Imali smo vremena za kaficu i za nedeljnu prognozu, šef je prvi dolazio po fiksne rezultate za prognozu, u tome je mršavi Bjanketi bio pravo proročište. I tako svakog dana isto, dolazili smo s novinama, Crnac Lopes donosio je prvu kafu i ubrzo bi počele da pristižu stranke radi administrativnog postupka. U pozivu je stajalo tako, postupak koji vas se tiče, a mi smo samo tu čekali. Mada je istina da, makar stigao i na žutom papiru, poziv uvek izgleda nekako ozbiljno; zato ga je Marija Elena mnogo puta zagledala kod kuće, sa zelenim pečatom koji okružuje nečitak potpis i naznakama datuma i mesta. U autobusu ga je ponovo izvukla iz novčanika i navila je sat da bude sigurnija. Pozvali su je u neku kancelariju u Ulici Maca, čudno da tu ima neko ministarstvo ali njena sestra je rekla da otvaraju kancelarije gde stignu jer su ministarstva već postala tesna i čim je sišla iz autobusa videla je da je to sigurno tačno, četvrt je bila nikakva, s kućama na tri i četiri sprata a naročito mnogo radnji na malo, čak i nekoliko drveta od ono malo što ih je ostalo u kraju.
„Biće valjda nekakva zastava”, pomislila je Marija Elena kada je došla nadomak bloku s brojem sedamsto, možda je to kao one ambasade koje se nalaze u rezidencijalnim četvrtima ali se iz daleka prepoznaju po šarenoj krpi na nekom balkonu. Iako se broj na pozivu jasno video, začudilo ju je što ne vidi otadžbinsku zastavu i za trenutak je zastala na uglu (bilo je suviše rano, nije morala da žuri) i bez ikakvog razloga je upitala čoveka u kiosku s novinama da li ce u tom bloku nalazi Uprava.
– Naravno da je tu – reče čovek – ovde po sredini bloka, ali zašto pre toga ne ostanete malo da mi pravite društvo, vidite kako sam sam.
– Kad se budem vraćala – nasmešila mu se Marija Elena odlazeći bez žurbe i još jednom proveravajući žuti papir. Gotovo nije bilo ni saobraćaja ni ljudi, neka mačka ispred neke prodavnice i neka debela žena s devojčicom koja je izlazila iz nekog ulaza. Ono malo automobila bilo je parkirano kod Uprave, u bezmalo svakom je neko bio za volanom i čitao novine ili pušio. Ulaz je bio tesan kao i svi u tom bloku, sa haustorom u majolici i stepeništem u dnu; pločica na vratima izgledala je kao da pripada nekom lekaru ili zubaru, prljava i s papirom zalepljenim na donjem delu da prekrije neki natpis. Čudno je što nema lifta, treći sprat a mora da se penje peške posle onog tako ozbiljnog papira sa zelenim pečatom i potpisom i sve to.
Vrata na trećem bila su zatvorena i nije se videlo ni zvonce ni natpis. Marija Elena pritisnula je kvaku i vrata su se bešumno otvorila; duvanski dim dopro je do nje pre nego zelenkaste pločice u hodniku i klupe s obe strane na kojima su sedeli neki ljudi. Nije ih bilo mnogo, ali uz taj dim i tako tesan hodnik izgledalo je kao da se dodiruju kolenima, dve stare gospođe, ćelavi gospodin i mladić sa zelenom kravatom. Sigurno su razgovarali da ubiju vreme, baš kada je otvarala vrata Marija Elena uhvatila je kraj rečenice jedne od gospođa, ali kao i uvek, svi su odjednom ućutali gledajući onu koja je poslednja stigla, i takođe kao i uvek, osećajući se tako glupo, Marija Elena je pocrvenela i jedva je pustila glas da kaže dobar dan i stala pored vrata sve dok joj mladić nije dao znak pokazujući joj praznu klupu pored njega. Baš kada je sedala, zahvaljujući mu se, vrata na drugom kraju hodnika odškrinula su se kako bi propustila čoveka crvene kose koji se probio kroz kolena ostalih ne potrudivši se da ih zamoli da ga propuste.
Službenik je nogom zadržao otvorena vrata, sačekavši dok jedna od gospođa nije s mukom ustala i izvinjavajući se prošla između Marije Elene i ćelavog gospodina; izlazna vrata i vrata kancelarije zatvorila su se skoro u isto vreme, i oni koji su ostali počeli su ponovo da ćaskaju, tegleći se malkice po klupama koje su škripale.
Svako je imao svoju temu, kao i uvek, ćelavi gospodin sporost postupaka, ako je ovako prvi put šta da se očekuje, recite vi meni, više od pola sata da bi na kraju šta, verovatno četiri pitanja i ćao đaci, barem tako pretpostavljam.
– Nemojte misliti – reče mladić sa zelenom kravatom meni je drugi put i uveravam vas da nije tako kratko, dok sve prepišu mašinom a čovek se ne seti tačno nekog datuma, takve stvari, na kraju se dosta oduži.
Ćelavi gospodin i stara gospođa ljubopitljivo su ga slušali jer je to za njih očigledno bio prvi put, kao i Mariji Eleni, koja ipak nije osećala da ima prava da se umeša u razgovor. Ćelavi gospodin je hteo da zna koliko vremena prođe između prvog i drugog poziva, i mladić je objasnio da je u njegovom slučaju to trajalo tri dana. Ali zašto dva poziva?, htela je da upita Marija Elena, i opet je osetila kako joj se boja penje u lice pa je sačekala da joj se neko obrati i pruži joj samopouzdanje, da joj dopusti da se uključi, da više ne bude poslednja. Stara gospođa je izvukla bočicu sa solju i duboko udisala iz nje. Sigurno joj je od onolikog dima pozlilo, mladić se ponudio da ugasi cigaretu a ćelavi gospodin je rekao, naravno, taj hodnik je prava sramota, bolje da pogase cigarete ako joj je zlo, ali gospođa je rekla ne treba, samo mali umor koji će odmah proći, u njenoj kući muž i sinovi stalno puše, maltene više ne primećujem. Marija Elena, koja je takođe poželela da izvadi cigaretu, videla je kako muškarci gase svoje, kako mladić svoju pritiska o đon na cipeli, uvek se previše puši kada mora da se čeka, onomad je bilo još gore jer je pre bilo sedam-osam ljudi, i na kraju ce u hodniku nije videlo ništa od onolikog dima.
– Život je čekaonica – reče ćelavi gospodin, gazeći cigaretu veoma pažljivo i gledajući svoje ruke kao da više ne zna šta će s njima, i stara gospođa je uzdahnula s dugogodišnjim odobravanjem i sklonila bočicu baš kada su se vrata u dnu otvorila i ona druga gospođa izišla s izrazom na kojem su joj svi pozavideli, uz bezmalo sažaljivo do viđenja kada je stigla do izlaznih vrata. Ali onda ne traje toliko, pomisli Marija Elena, tri osobe pre nje, recimo tri četvrti sata, naravno, u pojedinim slučajevima postupak će se kod nekih odužiti, mladić je već bio prvi put i tako je rekao.
Ali kada je ćelavi gospodin ušao u kancelariju, Marija Elena se usudila da zapita kako bi bila sigurnija, i mladić se zamislio a zatim rekao kako su se prvi put neki zadržavali mnogo a drugi manje, nikad se ne zna. Stara gospođa je primetila da je ona druga gospođa skoro odmah izišla, ali čovek sa crvenom kosom se zadržao celu večnost.
– Sva sreća te nas je ostalo malo – reče Marija Elena ovakva mesta izazivaju neraspoloženje.
– Sve to treba uzeti filozofski – reče mladić – ne zaboravite da ćete morati ponovo da dođete, tako da vam je bolje da budete mirni. Kad sam ja bio prvi put nije bilo s kim da se razgovara, bilo nas je gomila ali ne znam, nije bilo zajedničkog jezika, a danas, naprotiv, otkako sam stigao vreme lepo prolazi jer se razmenjuju misli.
Mariji Eleni se dopalo da i dalje ćaska s mladićem i gospođom, gotovo nije osećala kako prolazi vreme dok ćelavi gospodin nije izišao a gospođa ustala brzinom kakvoj se od nje ne bi nadali u njenim godinama, sirotica je htela brzo da završi postupak.
– Dobro, sad mi – reče mladić. – Ne smeta vam ako zapalim? Ne mogu više da izdržim, ali gospođi izgleda toliko nije bilo dobro…
– I meni se puši.
Prihvatila je cigaretu koju joj je on ponudio i rekli su jedno drugome svoja imena, gde rade, prijalo im je da razmenjuju utiske zaboravljajući na hodnik, na tišinu koja je na trenutke izgledala preterana, kao da su ulice i ljudi ostali veoma daleko. Marija Elena je takođe živela u Floresti ali kao mala, sad živi u Konstitusionu. Karlosu se nije dopadao taj kraj, više je voleo zapadni deo, bolji vazduh, drveće. Za njega bi ideal bio živeti u Vilji del Parke, kad se bude oženio možda će iznajmiti stan na toj strani, njegov budući tast mu je obećao da će mu pomoći, to je čovek s mnogo veza, pa će nekako nešto i uspeti.
– Ne znam zašto, ali meni nešto govori da ću ceo život provesti u Konstitusionu – reče Marija Elena. – Nije tako loše, na kraju krajeva. A ako nekad…
Videla je da su ce vrata u dnu otvorila i bezmalo iznenađeno pogledala mladića koji se osmehivao dok je ustajao, vidite kako prolazi vreme u razgovoru, gospođa ih je ljubazno pozdravila, izgledala je tako zadovoljna što odlazi, svi su imali neki mladalački izraz pun poleta na izlasku, kao da su im skinuli nekakav teret s leđa, postupak završen, jedan posao manje a napolju je ulica, kafei u koje će verovatno ući da popiju čašicu ili čaj kako bi se zaista osetili izvan čekaonice i formulara. Sad će Mariji Eleni vreme izgledati duže, kad je sama, mada, ako se ovako nastavi, Karlos će izići prilično brzo, ali možda će ce zadržati i duže od ostalih jer mu je to bio drugi put a boga pitaj kakav je njegov postupak.
U početku maltene nije shvatila kad je videla kako se otvaraju vrata a službenik je gleda i glavom joj pokazuje da uđe. Pomislila je da je onda tako, da će Karlos morati još malo da se zadrži popunjavajući papire a oni će ce u međuvremenu pobrinuti za nju. Pozdravila je službenika i ušla u kancelariju; čim je prošla kroz vrata drugi službenik joj je pokazao stolicu ispred nekog crnog pisaćeg stola. U kancelariji je bilo nekoliko službenika, samo muškarci, ali Karlosa nije videla. S druge strane pisaćeg stola neki službenik bolešljivog lica gledao je nekakav raspored; ne dižući pogled pružio je ruku i Mariji Eleni je trebalo vremena da shvati da on traži poziv, odjednom je shvatila i potražila ga malkice izgubljena, mrmljajući izvinjenje, izvukla je dve-tri stvari iz tašne dok nije pronašla žuti papir.
– Popunjavajte polako ovo – reče službenik pružajući joj neki formular. – Štampanim slovima, sasvim čitko.
Bile su to večite gluposti, ime i prezime, godine, pol, adresa.
Između dve reči Marija Elena je osetila kao da joj nešto smeta, nešto ne sasvim jasno. Ne u formularu, na kojem je bilo lako popunjavati prazna mesta; nešto napolju, nešto što je nedostajalo ili nije bilo na svom mestu. Prestala je da piše i osvrnula se unaokolo, za ostalim stolovima službenici su radili ili međusobno razgovarali, prljavi zidovi s plakatima i fotografijama, dva prozora, vrata kroz koja je ušla, jedina vrata u kancelariji.
Profesija, i pored toga tačkasta linija; bez razmišljanja je popunila prazno mesto. Jedna jedina vrata na kancelariji, ali Karlos nije bio tu. Dužina radnog staža. Štampanim slovima, sasvim čitko.
Kad je potpisala u dnu, službenik ju je posmatrao kao da se previše zadržala popunjavajući formular. Na trenutak je razgledao papir, nije našao greške, i stavio ga u fasciklu. Ostalo su bila pitanja, neka nepotrebna pošto je na to već odgovorila u formularu, ali i o porodici, promenama adrese poslednjih godina, osiguranju, da li često putuje i gde, da li je izvadila pasoš ili namerava da ga izvadi. Izgledalo je kao da se niko ne brine previše oko odgovora, a u svakom slučaju službenik ih nije zapisivao. Iznenada je rekao Mariji Eleni da može da ide i da se vrati kroz tri dana posle jedanaest; nije potreban pismeni poziv, ali neka ne zaboravi.
– Dobro, gospodine – reče Marija Elena ustajući – onda u četvrtak u jedanaest.
– Svako dobro želim – reče službenik ne gledajući je.
U hodniku nije bilo nikoga, a proći kroz njega bilo je za nju isto kao i za sve ostale, žurba, uzdah olakšanja, želja da se stigne na ulicu i sve ostalo ostavi za sobom. Marija Elena otvorila je izlazna vrata i kad je pošla niz stepenice ponovo je pomislila na Karlosa, čudno je što Karlos nije izišao poput ostalih. Čudno zato što su na kancelariji bila samo jedna vrata, naravno da u nekom trenutku možda nije dobro gledala jer drugačije nije mogućno, službenik je otvorio vrata da ona uđe a Karlos se nije mimoišao s njom, nije prethodno izišao poput svih ostalih, čovek sa crvenom kosom, gospođe, svi osim Karlosa.
Sunce se odbijalo od pločnika, buka i vazduh ulice; Marija Elena prešla je nekoliko koraka i zastala pored nekog drveta, na mestu na kojem nije bilo parkiranih automobila. Pogledala je ka vratima zgrade, rekla sebi da će sačekati malo da vidi kako izlazi Karlos. Nemogućno je da Karlos ne iziđe, svi su izišli kad su završili postupak. Pomislila je da se on možda zadržao jer je bio jedini koji je došao drugi put; ko će ga znati, možda je to. Toliko je čudno što nije videla kako izlazi iz kancelarije, mada su možda postojala neka vrata prekrivena plakatima, nešto što joj je promaklo, ali opet je čudno jer su svi izlazili kroz hodnik kao i ona, svi koji su došli prvi put izišli su kroz hodnik.
Pre nego što je otišla (sačekala je malo, ali nije više mogla tako) pomislila je kako će u četvrtak morati ponovo da dođe. Sigurno će tada stvari biti drugačije i tada će je izvesti s druge strane, premda nije znala ni gde ni zašto. Ona nije, naravno, ali mi jesmo znali, mi ćemo je čekati, nju i ostale, pušeći natenane i ćaskajući dok Crnac Lopes kuva još jednu od nebrojenih jutarnjih kafa.
Hulio Kortasar
