Dugo sam posmatrao zeleno drveće.
Spokoj je ispunjavao moju dušu.
Kao i pre, nema velikih i opštih ideja.
Isto tako komada, fragmenata i repića.
Čas izbije zemaljska želja,
Čas pruži se ruka ka zanimljivoj knjizi,
Čas neočekivano grabim list papira,
Ali smesta u glavu sladak san lupa.
Sedam kraj prozora u duboku fotelju.
Gledam na sat, palim lulu,
Ali odmah skačem i premeštam se ka stolu,
Sedam na tvrdu stolicu i zavijam sebi
cigaretu.
Vidim – po zidu trči paučić,
Motrim za njim, ne mogu da se odvojim.
On mi smeta da se latim pera.
Ubiti pauka!
Lenj sam da ustanem.
Sad sam unutar sebe.
No pusto je u meni, monotono i dosadno,
Nigde ne kuca intenzivan život,
Sve je mlitavo i pospano, kao vlažna slama.
Eto bio sam u samom sebi
I sad se nalazim pred vama.
Vi čekate, šta ću da vam ispričam o svome putu,
Ali ja ćutim, zato što ništa nisam video.
Pustite me i dozvolite da spokojno posmatram –
zeleno drveće.
Tad će, možda, spokoj ispuniti moju dušu.
Tad će, možda, oživeti moja duša,
I ja ću se probuditi, i u meni će izbiti intenzivan
život.
Danil Harms
- avgusta 1937.
