Dukljanski marinci

-Ulje­go­ste li, ze­mlja­ci?
-Ulje­go­smo, no što smo, ta­mo nji­hov ze­mlja­če!
-A što ulje­go­ste, ako ste već ulje­gli, za­bo­ga, bra­ćo?
-Ulje­go­smo jer nam se mo­že, biv­ši bra­te!
-A što biv­ši, ako za brat­stvo zna­te?
-Eto za­to, ako ti je mi­lo zna­ti!
-A đe ulje­go­ste i ku­da ulje­go­ste, ro­đe­ni na­ši?
-Ulje­go­smo ta­mo đe sva­ka si­la ula­zi, pra­vo kroz vra­ta od že­že­no­ga zla­ta!
-A je­ste li baš na glav­ni ulaz ili ot­po­za­di, ne­str­plji­vi ro­đa­ci?
-Ne­go što, ne­go na glav­ni ulaz, od­ro­đe­ni iz­ro­di!
-I ka­ko se sad zo­ve­te i je­ste li se opet pre­zva­li?
-Sva­ko nam ve­li­ko ime li­je­po sto­ji, a oso­bi­to ono naj­ve­će i naj­stra­šni­je!
-Zna­či NA­TO?
-E pa, NA­TO, zlo­sreć­ni ba­to!
-I šta će­te ta­mo, na­pred­na dru­ži­no?
-A šta ćeš ti ođe me­đu na­ma, na­zad­na ave­ti­njo?
-Ne znam ni ja, da pro­sti­te, pro­sto vam bi­lo.
-Ne zna­mo ni mi, upro­šće­na pro­sto­to!
-Zna­či NA­TO, od­i­stin­ski NA­TO…
-Zna­či, ba­to, a što ne­go- NA­TO!
-A, je li vam sr­ce na mje­stu i šta vam je pri sr­cu, sr­co­nje naj­ro­đe­ni­je?
-Bi­li sr­co­nje, a sad smo i mu.onje, kad već pi­taš, a ne znam što pi­taš!
-A je­ste li sad lju­đi od če­li­ka?
-Ne­go što, ne­go je­smo! Ka­men smo oče­li­či­li, ze­či­ja sna­go i ko­ko­ši­ja pa­me­ti!
-A ho­će li sad sve bi­ti ka­ko tre­ba da bu­de i ka­ko do­li­ku­je gvo­zde­nim če­lja­di­ma?
-Već je, a tek će, kre­zu­ba mi­le­ti!
-Ti to me­ni, blje­šta­va NA­TO- vi­li­co?
-Ne­go ko­me i ne­go što, ne­go to!
-Bra­vo ti ga, imaš i pra­vo, NA­TO- ser­da­re!
-Vi­diš i sam da su te ja­di vi­đe­li i da ti je vri­je­me da se od­vu­češ svo­joj pe­ći­ni, mr­ci­ni­ću i kri­vo­ku­ći­ću!
-A smi­jem li se pre­kr­sti­ti pri­je ne­go što odem, ona­to­vlje­ni dru­že?
-A smi­ješ, ako smi­ješ, ras­kr­šte­ni kr­sti­vo­je!
-A smi­jem li te još ne­što pri­u­pi­ta­ti, smje­lo­sti tu­đa?
-Smi­ješ ako ti je po­sljed­nja i od­la­ze­ća, ja­do­ve ošu­ga­ni!
– Jeste li stvar­no ušli ku­da se iz­la­zi i ka­ko će­te jed­nom iza­ći kad mo­ra­te is­ti­jem pu­tem? I za ko­ga će­te oštri­ti sa­blje i spre­ma­ti ko­lje ako vam mi ode­mo? Či­je će­te mo­re uz­o­ra­ti i či­je će­te ne­bo pro­si­je­ca­ti ako ne­će­te ovo što je na­še i ono što je iz­nad nas? I što će­te ta­mo kad ste je­di­no ta­mo i je­di­no me­đu nji­ma ma­nji ne­go što uisti­nu je­ste… Ho­će­te li se sva­ko­ga da­na mo­li­ti pred ogle­da­lom sra­mo­te da bu­de­te ma­kar ve­ći od pro­pe­tog mra­va iako ste odi­sta ma­nji i od naj­ve­ćeg sti­da? I što ra­di­te u ime na­ro­da ono što na­rod ne­će i što usva­ja­te u na­rod­noj skup­šti­ni ono što je na­rod od­ba­cio i pre­zreo? I je­ste li vi iz na­ro­da ili ste iz­mi­lje­li iz ne­ke NA­TO rup­ča­ge ko­ja se sa­mo jed­nom otvo­ri, pa se za­u­vi­jek za­tvo­ri za onim ko­ji je upa­da­nje u ja­mu pro­gla­sio za vo­zdi­za­nje na ne­bo… Ho­će­te li sju­tra opa­li­ti u brat­sko sr­ce i u maj­čin­sku lju­bav ili ste to već ju­če ura­di­li, svag­da­šnja uza­vre­la bra­ćo?
-Za­vr­ši li, plit­ko­um­ni sli­jep­če?
-Ne­ka bu­de da za­vr­ših, da ti je lak­še na du­ši, obez­du­še­na dra­ga du­ši­ce…
-Aj­de sad ta­mo đe mi­sliš da će ti se ra­do­va­ti…
-Mo­žeš ra­ču­na­ti da sam oti­šao, on­da kad ti uđeš ta­mo gdje ni­je­si mo­rao, iako se s mje­sta ne­ću po­mje­ri­ti… dok mi je ove vo­de­ni­či­ce u gru­di­ma i ove spra­vi­ce u gla­vi, pod­sje­ća­ću te na se­be iako ti to ni­šta ne zna­či…
-A če­mu ti ta uza­lud­na ra­bo­ta, uza­lud­ni gu­bit­ni­če?
-Mo­žda je mo­ja uza­lud­nost i ve­ća od tvo­je za­lud­no­sti, ali će jed­no­ga da­na tvo­ja za­lud­nost i mo­ja uza­lud­nost po­hr­li­ti jed­na dru­goj u za­gr­ljaj, pa će­mo se ma­kar si­ta­ni is­pla­ka­ti i osta­vi­ti su­za­ma da ri­je­še na­še ne­spo­ra­zu­me. Ta­ko će mo­ja lju­bav opla­ka­ti tvo­ju ne­lju­bav, jer mr­žnja ne mo­že bi­ti va­žni­ja od nas…
-Ode ti da­le­ko, krat­ko­do­met­ni­če…
-Gdje god da sam za­tu­ma­rao, bi­ćeš mi bli­zu, moj NA­TO- ju­ri­šni­če, jer če­mu ti la­žna si­la ako je ne po­tro­šiš na istin­skog bra­ta?
-Ho­će­mo li još po jed­nu, dan­gub­ni­če?
-Ho­će­mo. U zdra­vlje tvo­je ma­ni­te ali­jan­se i na­še za­jed­nič­ke sre­će…