Džejms Džojs
MRTVI
Lili, nastojnikova kći, bukvalno je spadala s nogu. Tek što bi jednog gosta uvela u malu odaju iza kancelarije u prizemlju i pomogla mu da skine kaput, već bi isprekidano zvono na ulaznim vratima ponovo zazvonilo i ona bi jurila nezastrtim hodnikom i uvodila novog gosta. Sva sreća što nije morala da vodi brigu i o gospođama. Za to su se postarale gđica Kejt i gđica Džulija i za tu priliku kupatilo na gornjem spratu preuredile u žensku garderobu. Njih dve su sad gore brbljale i smejale se, svaki čas usplahireno išle jedna za drugom do vrha stepeništa, naginjale se preko ograde i zivkale Lili da je pitaju ko je stigao.
Uvek je to bio veliki događaj – godišnja zabava gospođica Morkan. Dolazili su svi koji su ih znali, rođaci, stari porodični prijatelji, članovi Džulijinog hora, poneki odrasli Kejtini đaci, pa čak i neki đaci Meri Džejn. I nikad se nije dogodilo da zabava ne uspe. Iz godine u godinu, koliko se pamti, te su zabave proticale u veličanstvenom stilu, još otkad su Kejt i Džulija, po smrti svog brata Peta, napustile kuću u Stoni Beteru i dovele jedinu svoju bratanicu Meri Džejn da živi s njima u mračnoj sumornoj kući na ostrvu[1] Ašer, gde su iznajmile gornji sprat od g. Fulama, trgovca žitom, koji je imao kancelariju u prizemlju. Ima tome dobrih trideset godina, ako ne i više. Meri Džejn, koja je tada bila devojčica u kratkoj suknjici, sad je glavna potpora domaćinstva jer svira crkvene orgulje u Hedington Stritu.[2] Završila je akademiju i svake godine priređivala koncert svojih učenika u gornjoj sali Stare koncertne dvorane. Mnogi njenu učenici poti cali su iz imućnih porodica iz Kingstauna i Dalkija. I njene tetke, mada već stare, doprinosile su domaćinstvu svojim radom. Džulija, iako već sasvim seda, još je bila vodeći sopran u crkvi Adama i Eve, a Kejt, suviše slaba da bi se mnogo kretala, držala je početnicima časove muzike na starom pijaninu u dvorišnoj sobi. Lili, nastojnikova kći, pomagala im je u kućnim poslovima. Iako su živele skromno, polagale su na dobru ishranu: uvek sve najbolje – najkvalitetniji bifteci, najskuplji čaj i najbolje crno pivo u bocama. Lili je retko kad grešila pri kupovini pa se dobro slagala sa svoje tri gospođice. A one su bile krajnje pedantne, to je bilo sve. Nisu trpele jedino da im se odgovara na primedbe.
Naravno, te večeri su i te kako imale razloga da budu uzbuđene. A onda, već odavno je prošlo deset, a Gejbrijel i njegova žena se još nisu pojavljivali. Uz to, pribojavale su se da se Fredi Malins ne pojavi pijan. Nipošto nisu želele da ga đaci Meri Džejn vide pod gasom; u takvom stanju ponekad ga nije bilo lako obuzdati. Fredi Malins je uvek kasnio, ali pitale su se šta je to moglo da zadrži Gejbrijela: zbog toga su svaki čas išle do ograde stepeništa i zapitkivale Lili jesu li Gejbrijel i Fredi stigli.
– O, gospodine Konroje, reče Lili Gejbrijelu kad mu je otvorila vrata, gospođica Kejt i gospođica Džulija već su pomislile da nećete doći. Dobro veče, gospođo Konroj!
– Znam da jesu, reče Gejbrijel, ali one zaboravljaju da su mojoj ženi potrebna tri očajno duga sata da se spremi.
Stajao je na otiraču i otresao sneg sa kaljača a Lili povede njegovu ženu ka stepeništu i viknu:
– Gospođice Kejt, evo gospođe Konroj.
Kejt i Džulija se odmah spustiše, gegajući se mračnim stepeništem. Obe poljubiše Gejbrijelovu ženu primetivši da mora da se živa smrzla i upitaše da li je Gejbrijel stigao s njom.
– Naravno da sam stigao, tetka-Kejt! Samo vi idite gore, dolazim, doviknu Gejbrijel iz mraka.
Nastavio je da žustro struže kaljačama o otirač, a tri žene, smejući se, krenuše gore, ka garderobi za dame. Tanak nanos snega prekrivao mu je ramena kao pelerina i kao kapice vrhove kaljača; i pošto dugmad kaputa škripeći skliznuše kroz mrazom ukrućene rupice, iz nabora i šupljina kaputa iščile svež opojan vazduh od spolja.
– Opet veje, gospodine Konroje?, upita Lili.
Uvela ga je u malu odaju i pomogla mu da skine kaput. Gejbrijel se nasmeši jer je njegovo prezime izgovorila deleći ga na tri sloga, i pogleda je. Bila je vižljasta, još nedorasla devojka bledog tena i kose boje slame. Svetlost plinske lampe u maloj odaji činila ju je još bleđom. Gejbrijel ju je znao još kad je bila sasvim mala i obično sedela na najnižem stepeniku mazeći krpenu lutku.
– Da, Lili, odgovori, i mislim da će nas noćas dobro zavejati.
On pogleda naviše, u tavanicu koja je podrhtavala od trupkanja i povlačenja nogu i oslušnu za trenutak klavir, a onda spusti pogled na devojku koja je pažljivo stavljala njegov kaput na policu.
– Reci mi, Lili, srdačno će on, ideš li još u školu?
– O, ne, gospodine, odgovori ona. Sa školom je svršeno.
– E pa onda, veselo produži Gejbrijel, nadam se da ćemo ti uskoro doći na svadbu, a?
Devojka ga pogleda preko ramena i s gorčinom izgovori:
– Današnji muškarci samo brbljaju i gledaju da vas iskoriste.
Gejbrijel pocrvene kao da je nešto pogrešio i, ne gledajući više u nju, skide kaljače pa svojom debelom rukavicom žustro krenu da glanca lakovane cipele.
Bio je krupan, povisok mlad čovek. S njegovih obraza rumenilo se razlivalo nagore, sve do čela, gde se širilo u nekoliko nejasnih crvenkastih pečata; na glatkom licu nemirno su svetlucala dva čista stakla a blistav pozlaćen okvir naočara zaklanjao je blage i nemirne oči. Sjajna crna kosa bila mu je razdeljena po sredini i začešljana iza ušiju, gde se lagano talasala nadole od ruba koji je utisnuo šešir.
Kad je izglancao cipele, ustade i povuče prsluk nadole čime još više utegnu svoje puno telo. Zatim hitro izvadi novčić iz džepa.
– Lili, reče, i ćušnu joj novčić u šaku, Božić je, zar ne? Evo . . . sitnica. . .
I brzo se uputi ka vratima.
– O, nemojte, gospodine!, uzviknu devojka i krenu za njim. Zaista, gospodine, ne mogu to da primim.
– Božić je! Božić je!, reče Gejbrijel gotovo poskakujući ka stepeništu i blago odmahujući rukom.
Videvši da je već stigao do sredine stepeništa, devojka doviknu za njim:
– Pa, hvala vam, gospodine.
Čekao je pred salonom da se valcer završi i slušao šuštanje suknji i bat koraka. Još se osećao nelagodno zbog devojčinog gorkog i neočekivanog odgovora. Pokušao je da to neraspoloženje nekako odagna popravljajući manžetne i nameštajući leptir-mašnu. Onda iz malog džepa prsluka izvadi listić papira i zagleda se u teze koje je napravio za svoj govor. Dvoumio se u pogledu stihova Roberta Brauninga jer se pribojavao da ih njegovi slušaoci neće razumeti. Neki poznati citati iz Šekspira ili iz Melodija[3] delovali bi prikladnije. Trapavo trupkanje potpetica i struganje đonova o pod podseti ga da se njihov kulturni nivo razlikuje od njegovog. Samo će ispasti smešan čitajući im poeziju koju oni ne mogu razumeti. Pomisliće da se razmeće svojim višim obrazovanjem. Doživeće neuspeh kod njih baš kao i maločas pred devojkom u maloj odaji. Nije našao prave reči. Sve je besmisleno, čitav njegov govor, od prvog do poslednjeg slova, potpun promašaj.
U tome trenutku tetke i njegova žena izađoše iz garderobe. Njegove tetke bile su dve male skromno obučene starice. Tetka Džulija je bila za dlaku viša. Njena kosa, povezana preko vrhova ušiju, bila je siva; i njeno uvelo lice, s tamnim senkama, bilo je sivkasto. Iako je bila jake građe i pravog stasa, njene tupe oči i opuštena usta davali su joj izgled žene koja ne zna gde se nalazi ni kuda ide. Tetka Kejt je bila živahnija. Njeno lice, zdravije nego sestrino, bilo je uvelo i puno bora, kao smežurana rumena jabuka, a njena kosa, povezana na isti starinski način, još uvek je zadržala boju zrelog oraha.
Obe iskreno izljubiše Gejbrijela. On je bio njihov sestrić miljenik, sin pokojne im sestre Elene, koja je bila udata za T. Dž. Konroja iz Port i Dok kompanije.
– Greta mi kaže, Gejbrijele, da večeras kad se budete vraćali u Monkstaun,[4] nećete uzeti kola, reče tetka Kejt.
– Taman posla, odgovori Gejbrijel i okrenu se svojoj ženi, prošle godine smo se dobro proveli, zar ne? Zar se ne sećaš, tetka-Kejt, kako se Greta tada prehladila? Prozori na kočiji klepeću tokom čitave vožnje a od Meriona istočnjak duva ko lud. Divota! Greta se baš žestoko prehladila.
Tetka Kejt se na svaku njegovu reč mrštila i klimala glavom.
– Potpuno si u pravu, Gejbrijele, potpuno, reče ona. Čovek nikad ne može biti dovoljno oprezan.
– Ali da je do Grete, reče Gejbrijel, ići će kući peške i po snegu, samo ako je pustiš.
Gđa Konroj se nasmeja.
– Ne slušaj ga, tetka-Kejt, reče ona. On je zaista veliki brižljivko: zeleni abažuri na lampama da Tom uveče ne kvari oči, tegovi koje mora da diže, a tek to što primorava Evu da jede ovsenu kašu. . . Jadno dete! Ne podnosi ni da je omiriše! Ali nikad nećete pogoditi najnoviju stvar.
Ona prasnu u smeh i pogleda muža, čiji je zadivljen i srećan pogled lutao s njene haljine do njenog lica i kose. Tetke se takođe od srca nasmejaše jer je Gejbrijelova brižnost bila njihov redovan izvor šala.
– Kaljače!, reče gđa Konroj. To je najnovije. Kad god je napolju vlažno, moram da obuvam kaljače. Čak me je i večeras terao da ih uzmem, ali nisam pristala. Idući put će biti ronilačko odelo.
Gejbrijel se nervozno nasmeja i potapša se utešno po mašni, dok se tetka Kejt skoro presamitila od smeha, tako je uživala u šali. Ali s tetka-Džulijinog lica osmeh brzo iščeze a njene nevesele oči upraviše se ka sestriću. Posle kraćeg ćutanja ona upita:
– A šta su to kaljače, Gejbrijele?
– Kaljače, Džulija!, uzviknu njena sestra. Zaboga, zar ne znaš šta su kaljače? Pa nose se preko . . . preko cipela, zar ne, Greta?
– Da, odgovori gđa Konroj. Prave se od gutaperke. Oboje imamo po par. Gejbrijel kaže da ih na kontinentu sad svi nose.
– O, na kontinentu, promrmlja tetka Džulija i klimnu glavom.
Gejbrijel se namršti i reče, kao malo ljutito:
– Nije to ništa naročito ali Greti je smešno jer je ta reč podseća na Kristi Minstrels.[5]
– Ali, reci mi, Gejbrijele, poče tetka Kejt s puno takta. Naravno, postarao si se za sobu. Greta kaže da. . .
– O, da, to je sređeno, odgovori Gejbrijel. Rezervisao sam sobu Kod Grešama.[6]
– Razume se, to si dobro učinio, reče tetka Kejt. A deca, Greta, ne brineš zbog njih?
– Ah, samo jedna noć, reče gđa Konroj. Uostalom, Besi je s njima.
– Razume se, ponovi tetka Kejt. Baš je to zgodno, imati devojku na koju možeš da se osloniš! A ova naša Lili, bog me ubio ako znam šta se to s njom događa u poslednje vreme. Uopšte više nije ista devojka.
Gejbrijel se upravo spremao da postavi tetki neka pitanja povodom te stvari, ali ona iznenada prekinu razgovor i zagleda se u sestru koja je prišla stepeništu i naginjala se preko ograde.
– Šta je sad ovo?,reče ona gotovo strogo. Kuda to Džulija ode? Džulija! Džulija! Kuda ćeš?
Džulija, koja je već sišla do prvog odmorišta, vrati se i blago najavi:
– Stigao je Fredi.
U tom trenutku aplauz i završni tuš pijaniste označiše da je valcer završen. Vrata salona su se otvorila i nekoliko parova je išetalo. Tetka Kejt užurbano povuče Gejbrijela u stranu i šapnu mu:
– Skokni dole, Gejbrijele, molim te, i vidi kako je Fredi. I ne puštaj ga ovamo ako je nakresan. Sigurna sam da je nakresan. Sigurna sam.
Gejbrijel ode do ograde stepeništa i oslušnu. Čuo je kako dve osobe razgovaraju u maloj odaji. Prepoznao je smeh Fredija Malinsa. Onda bučno siđe niz stepenice.
– Veliko je to olakšanje, reče tetka Kejt gđi Konroj, kad je Gejbrijel ovde. Nekako se uvek osećam spokojnije kad je on tu. . . Džulija, gospođici Deli i gospođici Pauer treba malo osveženja. Divno ste igrali valcer, gospođice Deli. Bilo je zaista sjajno.
Dugajlija smežuranog lica, krutih prosedih brkova i crmpuraste kože, koji je upravo prolazio sa svojom partnerkom, reče:
– Možemo li i mi da dobijemo neko piće, gospođice Morkan?
– Džulija, kratko dodade tetka Kejt, evo i gospodina Brauna i gospođice Ferlong. Odvedi i njih, Džulija, s gospođicom Deli i gospođicom Pauer.
– Za dame nema boljeg od mene, reče g. Braun, i toliko napući usne da mu se brkovi nakostrešiše a osmeh navre iz svake bore. – Znate, gospođice Morkan, one me obožavaju jer
. . . Ali ne uspe da završi rečenicu nego, videvši da se tetka Kejt udaljila, hitro uvede tri mlade dame u sobu pozadi. Nasred sobe bila su dva četvrtasta stola postavljena jedan uz drugi, a tetka Džulija i pomoćnica poravnavali su nabore na velikom stolnjaku. Na stolu za posluživanje bili su raspoređeni tanjiri i činije, čaše i hrpe kašika, viljušaka i noževa. Gornji deo velikog klavira takođe je služio kao sto za jela i kolače. Pored malog kredenca u uglu stajala su dva mladića i pila pivo.
Gospodin Braun dovede tu svoje štićenice i predloži im u šali da uzmu punč za dame, vruć, jak i sladak. Ali pošto one rekoše da nikad ne piju žestoka pića, on im otvori tri boce limunade. Onda zamoli jednog od mladića da se malo pomeri, dohvati buteljku i natoči sebi poštenu dozu viskija. Mladići su ga posmatrali s poštovanjem dok je kušao piće.
– Vere mi, reče smeškajući se, to mi je lekar prepisao.
Njegovo izborano lice raširilo se u osmeh a kikotanje tri gospođice nadovezalo se kao melodični eho na njegovu dosetku. Njihale su se levo-desno i nervozno kretale ramenima. Najsmelija reče:
– E, sad, gospodine Braune, pa nije valjda doktor baš tako rekao.
Gospodin Braun gucnu viski i s blagom ironijom reče:
– Znate, ja sam kao čuvena gospođa Kasidi, za koju kažu da je jednom rekla: Slušaj, Meri Grajms, ako ne uzmem, nateraj me da uzmem, jer mi se pije.
Uneo se svojim uspaljenim licem nekako suviše prisno i pri tom počeo da govori prostačkim dablinskim naglaskom, tako da mlade dame, kao po dogovoru, u tišini saslušaše njegovu priču. Gđica Ferlong, jedna od učenica Meri Džejn, upita gđicu Deli kako se zove onaj lepi valcer što je svirala; a g. Braun, videvši da ga ignorišu, istog časa se okrenu dvojici mladića koji su, očigledno, imali više razumevanja za njega.
Zajapurena mlada žena u ljubičastoj haljini banu u sobu: uzbuđeno je pljeskala rukama i uzvikivala:
– Kadril! Kadril!
Odmah za njom ušla je i tetka Kejt i pozvala:
– Dva kavaljera i tri dame, Meri Džejn!
– O, tu su gospodin Berdžin i gospodin Kerigan, reče Meri Džejn. Gospodine Kerigane, povedite gospođicu Pauer. Hoćete li? Gospođice Ferlong, evo i vama partnera, gospodina Berdžina. Eto, biće sve u redu.
– Tri dame, Meri Džejn, reče tetka Kejt.
Dva mladića zamoliše dame za ples a Meri Džejn se okrenu gđici Deli:
– O, gospođice Deli, zaista je bilo lepo od vas što ste odsvirali one dve poslednje igre, ali večeras nam zaista nedostaju dame.
– Ne mari ništa, gospođice Morkan.
– Imam za vas zgodnog partnera, gospodina Bartela D’Arsija, tenora. Kasnije ću ga pozvati da nam peva. Ceo Dablin je poludeo za njim.
– Božanstven glas! Božanstven glas!, reče tetka Kejt.
I pošto je na klaviru već započeo uvodni deo za prvu figuru, Meri Džejn brzo izvede svoje parove iz sobe. Tek što oni izađoše, tetka Džulija lagano ušeta u sobu osvrćući se za sobom.
– Šta se desilo, Džulija?, zabrinuto upita tetka Kejt. Ko je to?
Džulija, koja je nosila gomilu salveta, okrenu se sestri i reče joj mirno, kao da ju je pitanje iznenadilo:
– Ma samo Fredi, Kejt, i Gejbrijel s njim.
I stvarno, iza nje se pojavio Gejbrijel vodeći Fredija Malinsa. Ovaj je bio mlađi čovek, četrdesetih godina, Gejbrijelove visine i građe, i vrlo oblih ramena. Lice mu je bilo mesnato i bledo, i rumenele su mu se samo debele ušne resice i širok nos. Imao je grube crte, zatupast nos, ispupčeno i malo čelo, a usne su mu bile isturene i otekle. Teški kapci i neuredna retka kosa davali su mu pospan izgled. Smejao se piskavo od sveg srca nečemu što je na stepenicama ispričao Gejbrijelu i u isti mah trljao levo oko zglobom leve pesnice.
– Dobro veče, Fredi, reče tetka Džulija.
Fredi Malins pomalo nemarno otpozdravi gospođicama Morkan jer je, po običaju, gubio dah, a zatim, spazivši g. Brauna koji mu se smeškao iz ugla, otetura se do njega i tiho poče da mu priča istu onu priču koju je upravo ispričao Gejbrijelu.
– Pa nije baš preterao, je l’ da?, reče tetka Kejt Gejbrijelu.
Gejbrijel, koji je bio namršten, odmah se oraspoložio i rekao:
– Da, jedva se primećuje.
– E, pa reci, zar nije užasan!, reče tetka Kejt. A dao je reč svojoj sirotoj majci uoči Nove godine da će se okaniti pića. Nego, hajde, Gejbrijele, pođimo u salon.
Pre nego što je izašla iz sobe ona dade znak g. Braunu, mršteći se i preteći kažiprstom. Gospodin Braun joj klimnu glavom umesto odgovora i, kad je izašla, reče Frediju Malinsu:
– Slušaj, Tedi, sipaću ti sad punu čašu limunade, da se malo središ.
Fredi Malins, koji se upravo približio vrhuncu svoje priče, nestrpljivo je odmahnuo na tu ponudu, ali mu je g. Braun, prethodno mu skrenuvši pažnju na neurednu odeću, natočio limunadu u čašu i pružio mu je. Leva ruka Fredija Malinsa mehanički je prihvatila čašu dok je desnom, takođe mehanički, popravljao odeću. Gospodin Braun, čije se lice ponovo krivilo u osmeh, natočio je sebi još viskija upravo kad je Fredi Malins, iako još nije stigao do kraja svoje priče, prasnuo u piskav hihotav smeh, spustio prepunjenu čašu koju nije ni taknuo pa stao da zglobom leve pesnice trlja levo oko i ponavlja poslednje rečenice, koliko mu je to smeh dopuštao.
……………………………………………………………
Gejbrijel je jedva slušao Meri Džejn dok je u potpunoj tišini salona svirala svoj komad iz Akademije, pun prelaza i teških pasaža. On je voleo muziku, ali komad koji je izvodila po njegovom mišljenju uopšte nije bio melodičan, a pitanje je da li se i ostalim slušaocima sviđao, mada su je molili da nešto odsvira. Četvorica mladića koji su na zvuk klavira izašli iz trpezarije i stali kraj vrata, posle nekoliko minuta tiho se udaljiše, dvojica po dvojica. Činilo se da su jedine osobe zaista obuzete muzikom bile Meri Džejn, čije su ruke letele po dirkama ili se dizale uvis pri pauzama, kao ruke kakve sveštenice koja proklinje, i tetka Kejt, koja je stajala kraj nje i okretala listove.
Gejbrijelove oči, nadražene bleskom voskom uglačanog poda ispod glomaznog lustera, odlutaše do zida iznad klavira. Tu je visila slika scene na balkonu iz Romea i Julije a pored nje bila je slika prinčeva ubijenih u Taueru, koju je tetka Džulija izradila crvenom, plavom i mrkom vunicom, još dok je bila devojčica. Verovatno su one to naučile u školi, još kao devojčice, jer mu je jedne godine i majka za rođendan izradila prsluk od purpurnog moarea posutog malim lisičjim glavama, postavljen mrkim satenom i s okruglim ispupčenim dugmetima. Čudno je što njegova majka nije bila muzikalna, mada je tetka Kejt nju zvala naslednicom pameti u porodici Morkan. I ona i Džulija uvek su bile pomalo ponosne na svoju ozbiljnu i gospodstvenu sestru. Njena fotografija stajala je pred velikim zidnim ogledalom. Na krilu je držala otvorenu knjigu i pokazivala nešto Konstantinu koji je u mornarskom odelu ležao kraj njenih nogu. Sinovima je ona izabrala imena, jer je mnogo polagala na porodično dostojanstvo. Zahvaljujući njoj, Konstanin je sad prvi podžupnik u Balbriganu,[7] i, zahvaljujući njoj, Gejbrijel je diplomirao na Kraljevskom univerzitetu. Lice mu se smrknulo kada se setio njenog tvrdoglavog protivljenja njegovoj ženidbi. Izvesne uvredljive reči koje je tada izgovorila još uvek su ga pekle; jednom je Gretu nazvala seoskom namigušom, a to uopšte nije bilo istina. Upravo ju je Greta negovala sve vreme njene poslednje duge bolesti u njihovoj kući u Monkstaunu.
Znao je da će Meri Džejn uskoro završiti svoj komad, jer je ponovo svirala uvodnu melodiju sa skalama koje su se nizale posle svakog takta i, dok je čekao na kraj, zlovolja polako splasnu u njegovom srcu. Komad se završio tremolom u visokim tonovima i završnom oktavom u dubokom basu. Dok je Meri Džejn izlazila iz sobe, crveneći i nervozno uvijajući note, pratio ju je veliki aplauz. Najjače su pljeskala ona četvorica kraj vrata, koji su izašli u trpezariju na početku, ali su se vratili na poslednji akord klavira.
Igrači zauzeše svoja mesta. Gejbrijelova partnerka bila je gđica Ajvors, otvorena, govorljiva mlada dama pegava lica i buljavih smeđih očiju. Nosila je haljinu bez dekoltea a na kragnici joj je bio pričvršćen velik broš s irskim simbolom.
Kad zauze svoje mesto, ona odsečno reče:
– Hoću nešto da raspravim s vama.
– Sa mnom?, začudi se Gejbrijel.
Ona ozbiljno klimnu glavom.
– A šta to?, upita Gejbrijel smeškajući se njenom preozbiljnom držanju.
– Ko je G. K.?, upita gđica Ajvors i pogleda ga pravo u oči.
Gejbrijel porumene i htede da se namršti praveći se da je ne razume, kad ona bez uvijanja reče:
– O, Ejmi, nevinašce! Otkrila sam da pišete za Dejli ekspres.[8] Zar vas nije stid?
– Zašto bi me bilo stid?, upita Gejbrijel i zatrepta, pokušavajući da se osmehne.
– E pa mene je stid zbog vas, reče gđica Ajvors iskreno. Pisati za takav ološ. Nisam znala da ste Zapadni Britanac.
Na Gejbrijelovom licu pojavi se izraz zbunjenosti. Zaista je imao svoju književnu rubriku svake srede u Dejli ekspresu, i za to su ga plaćali petnaest šilinga. Ali zar je zbog toga Zapadni Britanac? Knjige koje je dobijao za prikaze skoro su mu bile draže nego taj tričavi ček. Voleo je da opipava korice i lista stranice tek štampane knjige. Skoro svakog dana po završetku predavanja na koledžu lutao je kejovima i obilazio antikvare. Hikija na Bečlor šetalištu, Veba ili Mesija na Aston keju ili O’ Kloisija u sporednoj ulici. Nije znao kako da odgovori na njenu optužbu. Htede da kaže da je književnost iznad politike. Ali oni su dugogodišnji prijatelji i karijere su im tekle naporedo, prvo na univerzitetu a onda i kad su postali profesori; takva pompezna fraza kod nje ne bi prošla. On zatrepta, pokuša da se osmehne i neuverljivo promrmlja da ne vidi ničeg političkog u tome što piše književne prikaze.
Kad dođe vreme da se parovi izmene još je bio zbunjen i rasejan. Gđica Ajvors ga hitro uze za ruku, prisno ga stegnu i nežno i prijateljski reče:
– Naravno, samo sam se šalila. Evo, sad se izmenjujemo.
Kad su se ponovo sastali, ona započe nešto o problemima na univerzitetu,[9] i Gejbrijelu laknu. Neki njen prijatelj pokazao joj je Gejbrijelov prikaz Brauningovih pesama. Tako je otkrila tu tajnu. Ali prikaz joj se mnogo svideo. Onda iznenada reče:
– O, gospodine Konroje, hoćete li ići na izlet do Aranskih ostrva ovog leta? Ostaćemo tamo čitav mesec. Biće divno na Atlantiku! Morate doći. Gospodin Klensi ide, i gospodin Kilkeli i Ketlin Kerni. I Greti bi bilo veoma prijatno ako pođe. Ona je iz Konakta,[10] zar ne?
– Njeni su odatle, kratko odgovori Gejbrijel.
– Ali vi ćete doći, zar ne?, reče gđica Ajvors i žudno pritisnu svoj topli dlan uz njegovu mišicu.
– Zapravo, reče Gejbrijel, već sam sredio da idem…
– Kuda da idete?, upita gđica Ajvors.
– Pa, svake godine idem s drugarima na biciklističku turneju i tako. . .
– Ali kuda?, upita gđica Ajvors.
– Pa, obično idemo u Francusku ili Belgiju ili možda u Nemačku, s nelagodnošću reče Gejbrijel.
– A zašto idete u Francusku i Belgiju, upita gđica Ajvors, umesto da obilazite sopstvenu zemlju?
– Znate, reče Gejbrijel, malo radi jezika a malo radi promene.
– Ali šta je s vašim sopstvenim jezikom – irskim?, reče gđica Ajvors.
– E, ako ćemo pravo, reče Gejbrijel, irski nije moj jezik.
Najbliži gosti okrenuše se da čuju ovo unakrsno ispitivanje. Gejbrijel nervozno baci pogled levo i desno, pokušavajući da zadrži dobro raspoloženje, iako se od muke bio sav zajapurio.
– Ali zar ne treba da obilazite svoju zemlju, nastavi gđica Ajvors, o kojoj ne znate ništa, i svoj sopstveni narod, i svoju domovinu?
– E pa, da vam pravo kažem, uzvrati joj iznenada Gejbrijel, sit sam svoje zemlje, sit sam je!
– Zašto?, upita gđica Ajvors.
Gejbrijel joj ne odgovori, uzbuđen svojom oštrom izjavom.
– Zašto?, ponovi gđica Ajvors.
Ali pošto parovi stadoše da se ukrštaju a Gejbrijel je i dalje ćutao, ona vatreno reče:
– Naravno, nemate odgovor.
Gejbrijel pokuša da prikrije uznemirenost sasvim se prepustivši igri. Izbegavao je njen pogled jer joj je na licu primetio zlovoljan izraz. Ali kad se u dugom lancu opet susretoše, iznenadio ga je čvrst stisak njene ruke. Ona ga vragolasto pogleda ispod oka i on se osmehnu. A onda, u trenutku kad su se razdvajali, ona se uzdiže na prste i došapnu mu:
– Zapadni Britanac!
Kad se igra završila, Gejbrijel ode u udaljeni ugao sobe gde je sedela majka Fredija Malinsa. Bila je to krupna iznemogla stara žena sede kose. Glas joj je bio isprekidan, nalik sinovljevom, i pomalo je mucala. Već su joj rekli da je Fredi stigao i da je gotovo trezan. Gejbrijel je upita kako je bilo prilikom plovidbe. Živela je kod svoje udate ćerke u Glazgovu i u Dablin je dolazila jednom godišnje. Ona mu blago odgovori da je plovidba bila vrlo ugodna i da je kapetan bio izuzetno pažljiv prema njoj. Uz to ispriča kako je kuća njene ćerke u Glazgovu divna, pa poče o svim dobrim prijateljima koje tamo znaju. Dok je ona brbljala, Gejbrijel je pokušavao da izbriše iz svesti i samo sećanje na neugodni događaj sa gđicom Ajvors. Da, ta devojka, ili žena, šta god da je, jeste zanesenjak, ali sve ima svoje vreme. Možda nije trebalo onako da joj odgovori. Ali otkud joj pravo da ga pred svima nazove Zapadnim Britancem, čak i u šali. Pokušala je da ga ismeje pred svima, podbadala ga i zurila u njega tim zečjim očima.
Tada je ugledao svoju ženu kako mu prilazi probijajući se kroz parove koji su igrali valcer. Kad je došla do njega, šapnu mu:
– Gejbrijele, tetka-Kejt pita hoćeš li ti seći gusku kao i obično. Gospođica Deli će narezati šunku a ja ću iseći kolač.
– U redu, reče Gejbrijel.
– Prvo će u trpezariju poslati mlade, čim se završi ovaj valcer, i bićemo sami za stolom.
– Jesi li igrala?, upita je Gejbrijel.
– Naravno. Zar me nisi video? Oko čega si se to prepirao s Moli Ajvors?
– Ni oko čega. Zašto? Ona je to rekla?
– Tako nešto. A ja nagovaram onog D’Arsija da nešto otpeva. Mislim da je baš uobražen.
– Nismo se prepirali, zlovoljno reče Gejbrijel, samo je navaljivala da idem na izlet po zapadnoj Irskoj a ja sam rekao da neću.
Njegova žena na to malo poskoči i uzbuđeno pljesnu dlanovima.
– O, Gejbrijele, pristani, uzviknu ona. Tako bih volela da opet vidim Golvej.
– Ti idi ako hoćeš, hladno odvrati Gejbrijel.
Ona ga pogleda za trenutak, a onda se okrenu gđi Malins i reče:
– I to je neki muž, gospođo Malins!
Dok se ona udaljavala provlačeći se između parova, gđa Malins, ne obazirući se na upadicu, nastavi da priča Gejbrijelu o prelepim mestima u Škotskoj i o tome kako su tamo divni predeli. Njen zet ih svake godine vodi na jezera da pecaju. Njen zet je sjajan ribolovac. Jednom je upecao divnu, veliku, ve liku ribu i u hotelu su im je pripremili za večeru.
Gejbrijel skoro da nije čuo šta je pričala. Pošto se večera bližila, opet je počeo da razmišlja o svom govoru i o citatima. Kad vide Fredija Malinsa kako prilazi da porazgovara s majkom, on mu ustupi stolicu i povuče se u udubljenje kraj prozora. Prostorija je sad bila već skoro prazna a iz trpezarije je dopirao zveket tanjira i noževa. Oni koji su se još nalazili u salonu izgleda da su bili umorni od igranja i u grupicama su tiho razgovarali. Gejbrijelovi vreli uzdrhtali prsti lupkali su o hladno prozorsko okno. Kako mora da je sveže napolju! Kako bi bilo prijatno šetati sam, prvo duž reke a onda kroz park! Sneg polegao po granama drveća a na vrhu Velingtonovog spomenika stoji svetlucava kapa. Koliko li je ugodnije tamo nego za stolom u trpezariji!
Ponavljao je u sebi osnovne teze svog govora: irska gostoljubivost, tužne uspomene, tri gracije, Paris, citat iz Brauninga. Ponovio je u sebi i rečenicu koju je napisao u svom prikazu: Čovek oseća da sluša muziku rastrzanu nemirom. Gđica Ajvors je pohvalila prikaz. Da li je bila iskrena? Ima li i trunke života iza sve te njene propagande? Do te večeri među njima nikad nije dolazilo do nesuglasica. Obeshrabrivala ga je i sama pomisao da će ona biti za stolom i da će ga dok bude govorio gledati svojim podrugljivim očima. Možda će joj biti čak i milo ako mu govor ne uspe. Ali jedna misao mu pade na um i ohrabri ga. Reći će, ciljajući na tetka-Kejt i tetka-Džuliju: Dame i gospodo, generacija koja je na izmaku možda je imala svojih mana ali je, po mome mišljenju, imala izvesnu gostoljubivost, smisao za šalu, čovečnost, koje novoj i veoma ozbiljnoj i preobrazovanoj generaciji, koja buja oko nas, izgleda mi, nedostaju. To! To ide na adresu gđice Ajvors. Šta mari što su njegove tetke samo dve neuke starice.
Žamor u sobi privuče njegovu pažnju. Gospodin Braun se pojavi na vratima i otmeno uvede tetka Džuliju koja se, oslonjena o njegovu ruku, osmehivala oborene glave. Isprekidan praskavi aplauz pratio ih je sve do klavira i, pošto Meri Džejn sede na klavirsku stolicu a tetka Džulija, sada ozbiljna, okrenu glavu da bi joj se glas ravnomerno čuo u celoj prostoriji, pljeskanje postepeno utihnu. Gejbrijel je prepoznao uvodnu melodiju omiljene tetka-Džulijine pesme – Ukrašena za venčanje.[11] Njen snažan i zvonak glas izvodio je s velikim zanosom pasaže koji ukrašavaju melodiju i, mada je pevala u veoma brzom tempu, nije ispustila ni najmanju ukrasnu notu. Pratiti njen glas a ne gledati joj u lice značilo je osećati i učestvovati u uzbuđenju brzog i sigurnog uzleta. Kad se pesma završila, Gejbrijel i ostali gromko zapljeskaše, a isti takav oduševljen aplauz odjeknu i iz nevidljive trpezarije. Zvučalo je to tako iskreno da tetka Džulija lako porumene, dok je pružala ruke prema svojoj staroj kožnoj notnoj svesci, na čijim su koricama bili ugravirani njeni inicijali. Fredi Malins, koji je slušao nakrivljene glave da bi bolje čuo, pljeskao je i kad su ostali prestali i živahno nešto govorio majci, koja je ozbiljno i lagano s odobravanjem klimala. Konačno, kad se umorio od pljeskanja, naglo ustade i pohrli prema tetki Džuliji, dočepa je s obe šake za ruku i stegnu pa poče da je trese u nedostatku reči ili kad bi gubio dah.
– Baš sam govorio majci, reče on, da te nikad nisam čuo da tako pevaš, nikad. Ne, nikad ti još glas nije bio tako lep kao večeras. Eto! Veruješ li mi? To je živa istina. Časti mi i poštenja mi moga, tako je. Nikad ti glas nije bio tako svež i tako. . . tako zvonak i svež, nikad!
Tetka Džulija se vedro nasmeja, promrmlja nešto o komplimentima i pokuša da izvuče ruku iz njegovih šaka. Gospodin Braun teatralno pokaza na nju i pokretom šoumena koji publici predstavlja svoje čudo saopšti prilikama oko sebe:
– Gospođica Džulija Morkan, moje poslednje otkriće!
Smejao se od srca na ove svoje reči kad se Fredi Malins okrete ka njemu i reče:
– Pa, Braune, ako ti to ozbiljno, mogao si i nešto lošije da pronađeš. Jer otkako ja dolazim ovamo nikad je nisam čuo da peva ni upola ovako dobro. To je živa istina.
– Ni ja, reče g. Braun. Mislim da joj se glas vanredno poboljšao.
Tetka Džulija slegnu ramenima i sa smernim ponosom reče:
– Pa, pre trideset godina glas mi i nije bio tako loš.
– Često sam joj govorila, energično reče tetka Kejt, da je u onom horu prosto-naprosto bila zapostavljena. Ali ona me nikad nije slušala.
Okrenula se kao da traži podršku ostalih protiv ovog samovoljnog deteta, dok je tetka Džulija zurila preda se a na licu joj titrao slabašan osmeh sećanja.
– Pa da, nastavi tetka Kejt, nikog ona nije htela da sluša, rintala je u tom horu i danju i noću, i danju i noću. U šest ujutru na Božić! A zbog čega?
– Pa, zar nije u slavu Boga, tetka-Kejt?, upita Meri Džejn okrećući se na klavirskoj stolici i osmehujući se.
Tetka Kejt se srdito okrenu bratanici i reče:
– Sve ja to znam o slavi božijoj, Meri Džejn, ali mislim da nije baš pravedno što je papa iz hora izbacio sve te žene koje su tamo rintale čitav svoj život, i postavio im nad glave neke drske balavce.[12] Pretpostavljam da papa to radi za dobrobit crkve. Ali to nije pravedno, Meri Džejn, i nije u redu.
Zaista se razgnevila i nastavila bi da i dalje brani sestru, jer joj je to bila bolna tačka, da se Meri Džejn, videći da se igrači vraćaju, nije pomirljivo umešala.
– Tetka-Kejt, nemoj da uvredimo gospodina Brauna, on je druge vere.
Tetka Kejt se okrenu g. Braunu, koji se iscerio na ovu aluziju o svojoj veri, i žurno reče:
– O, ja ispravnost papinog postupka ne dovodim u pitanje. Ja sam samo jedna stara glupača i ne bi mi na pamet palo da tako što učinim. Ali valjda postoji i neka najobičnija pristojnost i zahvalnost. I da sam na Džulijinom mestu, rekla bih ja tom ocu Hiliju u oči. . .
– Znaš šta, tetka-Kejt, reče Meri Džejn, mi smo svi zaista vrlo gladni, a kad smo gladni onda smo i orni za svađu.
– A i kad smo žedni, takođe smo orni za svađu, dodade g. Braun.
– Onda je bolje da sad večeramo, reče Meri Džejn, a posle ćemo da nastavimo raspravu.
Na odmorištu ispred salona Gejbrijel je nabasao na svoju ženu i Meri Džejn, koje su pokušavale da ubede gđicu Ajvors da ostane na večeri. Ali gđica Ajvors, koja je već stavila šešir i zakopčavala ogrtač, nije htela da ostane. Uopšte nije gladna i već je ostala duže nego što je nameravala.
– Samo još desetak minuta, Moli, reče gđa Konroj. Nećeš zbog toga zakasniti.
– Da malo prezalogajiš, reče Meri Džejn, toliko si igrala.
– Zaista ne mogu, reče gđica Ajvors.
– Bojim se da se uopšte nisi zabavila, beznadežno reče Meri Džejn.
– Baš naprotiv, budi bez brige, reče gđica Ajvors, ali sad me zaista moraš pustiti da idem.
– Ali kako ćeš kući?, upita gđa Konroj.
– O, pa to je dva koraka od keja.
Gejbrijel je časak oklevao pa upita:
– Ako nemate ništa protiv, gospođice Ajvors, ja ću vas otpratiti, ako zaista morate da idete.
Ali gđica Ajvors je već krenula:
– Ni govora, doviknu. Zaboga, idite lepo na večeru i ne brinite za mene. Umem ja o sebi da vodim računa.
– Baš si neka smešna devojka, Moli, iskreno reče gđa Konroj.
– Beannacht libh,[13] doviknu gđica Ajvors i strča stepenicama smejući se.
Meri Džejn je zbunjeno i zlovoljno zurila za njom dok se gđa Konroj nagnula preko ograde stepeništa osluškujući zvuk vrata. Gejbrijel se upita nije li on uzrok naglog odlaska gđice Ajvors. Ali nije izgledala neraspoložena: otišla je smejući se. Gledao je tupo niza stepenice.
U tom trenutku iz trpezarije se dogegala tetka Kejt gotovo kršeći ruke u očaju.
– Gde je Gejbrijel?, doviknu. Gde je zaboga Gejbrijel? Svi su tamo i čekaju da se počne a nema nikog da iseče gusku!
– Evo me, tetka-Kejt!, uzviknu Gejbrijel, koji je iznenada živnuo. Spreman sam da isečem i čitavo jato gusaka, ako treba!
Debela reš pečena guska ležala je na jednom kraju stola, a na drugom kraju, na nabranom papiru posutom peršunom, stajala je velika oguljena šunka posuta prezlom i ukusno ukrašena papirnatim naborom oko kolenice. Pokraj nje bio je goveđi but začinjen mirođijom. Između ova dva suparnička kraja nizala su se u paralelnim redovima ostala jela: dva mala brdašca crvenih i žutih pihtija, plitka činija puna kremova i crvenog džema, zatim velik širok tanjir u obliku lista s peteljkom, na kome je bilo složeno rumenkasto suvo grožđe, kao i očišćeni bademi, zatim sličan tanjir sa smokvama iz Smirne, tanjir sa kolačem čiji je vrh bio ukrašen istruganim oraščićem, činijica puna čokolada i bombona umotanih u zlatni i srebrni papir i staklena vaza u kojoj su stajali tanki strukovi celera. Nasred stola, oko posude za voće s čitavom piramidom pomorandži i američkih jabuka, stajale su kao stražari dve pljosnate starinske kristalne boce: u jednoj je bio porto, u drugoj višnjevača. Na sklopljenom pijaninu čekao je kolač na ogromnom žutom tanjiru, a iza njega, poređane po boji uniforme, u tri reda, kao vojnici, bile su boce crnog i svetlog piva i kisele vode, prva dva voda u crnim bocama sa braon i crvenim etiketama, dok su u trećem i najnižem vodu bile providne boce s ukoso nalepljenim zelenim trakama.
Gejbrijel odvažno zauze svoje mesto u čelu stola i, odmerivši oštricu noža, sigurnim pokretom zabode viljušku u gusku. Bio je sad opušten, znao je da je majstor za rezanje pečenja, a više od svega voleo je da se nađe u čelu krcatog stola.
– Gospođice Ferlong, šta da vam pošaljem?, upita. Krilo ili parče od grudi?
– Samo parčence od grudi.
– A vi, gospođice Higins?
– O, bilo šta, gospodine Konroj.
Dok su Gejbrijel i gđica Deli izmenjivali tanjire sa guščijim mesom, tanjire sa šunkom i začinjenom govedinom, Lili je išla od gosta do gosta s činijom vrućih krompira umotanih u bele salvete. Bila je to zamisao Meri Džejn, koja je predložila i sos od jabuka uz gusku, ali tetka Kejt je rekla da je reš pečena guska bez ikakvog preliva za nju uvek bila sasvim dobra i da se nada da će je uvek tako jesti. Meri Džejn je posluživala svoje učenice i trudila se da dobiju najbolje komade mesa, a tetka Kejt i tetka Džulija otvarale su i donosile boce crnog i svetlog piva za gospodu a kiselu vodu za dame. Sve su pratili laka užurbanost, smeh i galama, bučni zahtevi i odbijanja, zveckanje noževa i viljušaka, praskanje zapušača i zatvarača. Čim je završio prvu turu, Gejbrijel poče da reže i za drugi krug, ne posluživši sebe. Svi počeše da negoduju pa je morao da im udovolji, no samo time što je ispio veliki gutljaj crnog piva jer – tako se zagrejao režući gusku. Meri Džejn je mirno sedela i večerala dok su tetka Kejt i tetka Džulija tumarale oko stola, gazile jedna drugu, stajale jedna drugoj na putu i prigovarale jedna drugoj. Gospodin Braun ih zamoli da sednu za sto, to isto učini i Gejbrijel, ali one odgovoriše da za to uvek ima vremena; najzad Fredi Malins ustade, dohvati tetku Kejt i, uz opšti smeh, posadi je na stolicu.
Kad je sve lepo poslužio, Gejbrijel reče osmehujući se:
– A sad, ako iko želi još malo onoga što prost svet naziva nadev, neka se javi.
Svi u jedan glas rekoše Gejbrijelu da konačno i on sedne i počne da večera a Lili iznese tri krompira koja je ostavila za njega.
– Dobro, ljubazno će Gejbrijel pošto otpi još jedan gutljaj. Onda, dame i gospodo, najlepše vas molim da za nekoliko trenutaka zaboravite na mene.
Seo je da večera i nije dalje učestvovao u razgovoru koji se vodio za stolom dok je Lili uklanjala tanjire. Predmet razgovora bila je operska trupa koja je u to vreme gostovala u Kraljevskom pozorištu. Gospodin Bartel D’Arsi, tenor, tamnoputi mladi čovek s kicoškim brkovima, hvalio je na sav glas glavni alt u trupi, ali gđica Ferlong reče da je njena gluma prostačka. Fredi Malins reče da u drugom činu vodvilja u kabareu Gejeti peva neki crnački poglavica i da je to jedan od najboljih tenora koji je ikad čuo.
– Jeste li ga vi slušali?, upita on g. Bartel D’Arsija preko stola.
– Ne, nehajno odgovori g. D’Arsi.
– Pitam to, objasni Fredi Malins, jer bih voleo da čujem vaše mišljenje o njemu. Mislim da ima izvanredan glas.
– Tedi zaista ume da otkrije dobre stvari, prisno objavi g. Braun svima oko stola.
– A zašto on pa ne bi imao dobar glas?, oštro upita Fredi Malins. Zar zato što je crnac?
Niko mu nije odgovorio pa Meri Džejn vrati razgovor na operu. Jedna njena učenica dala joj je ulaznicu za Minjon.[14] Bilo je divno, naravno, ali to ju je podsetilo na sirotu Džordžinu Barns.[15] Gospodin Braun ode još dalje u prošlost, pomenu stare talijanske trupe koje su nekad gostovale u Dablinu – Titjens, Ilma de Murzka, Kampanini, veliki Trebeli, Đulini, Reveli, Aramburo. To su bili dani! uzviknu on. Tada se u Dablinu čulo pravo pevanje. Reče još kako je poslednja galerija starog Kraljevskog[16] bila krcata iz noći u noć, i kako je jedne večeri neki talijanski tenor pet puta pevao na bis Pustite me da padnem kao vojnik, i svaki put iznova izvlačio visoki C, te kako su momci sa galerije ponekad u svom oduševljenju isprezali konje iz kočije kakve čuvene primadone i sami ih vukli ulicama do njenog hotela. Zašto više ne izvode sjajne stare opere, upita on, Dinoru ili Lukreciju Bordžiju? Zato što nema ko da ih peva, eto zato.
– Pa, nije baš tako, reče g. Bartel D’Arsi. Držim da i danas ima isto tako dobrih pevača kao nekad.
– A gde su?, izazovno će g. Braun.
– U Londonu, Parizu, Milanu, vatreno reče g. Bartel D’Arsi. Mislim da je, recimo, Karuzo isto toliko dobar, ako ne i bolji od pevača koje ste pomenuli.
– Možda, reče g. Braun. Mada nisam u to baš ubeđen.
– O, dala bih sve na svetu da čujem Karuza, reče Meri Džejn.
– Za mene, reče tetka Kejt dok je glodala kost, postojao je samo jedan tenor. Mislim, po mom ukusu. Ali ne verujem da je iko od vas za njega čuo.
– Ko to, gospođice Morkan?, učtivo upita g. Bartel D’Arsi.
– Zvao se Parkinson, reče tetka Kejt. Slušala sam ga kad je bio na vrhuncu i mislim da je imao najčistiji glas koji je ikad izašao iz ljudskog grla.
– Čudno, reče g. D’Arsi. Nikad nisam čuo za njega.
– Da, da, gospođica Morkan je u pravu, reče g. Braun. Sećam se da sam slušao o starom Parkinsonu, ali to je i za mene bilo davno.
– Predivan, čist, milozvučan, baršunast engleski tenor, sa zanosom reče tetka Kejt.
Kad je Gejbrijel završio večeru, na sto izneše veliki kolač. Ponovo se začuo zveket viljušaka i kašika. Gejbrijelova žena stavljala je parče po parče u činijice i dodavala ih gostima. Nasred stola prihvatala ih je Meri Džejn i prelivala džemom od malina i narandži ili kremom i slatkim. Kolač je bio tetka Džulijino delo i pohvale su pljuštale sa svih strana. Ona sama zamerala je da nema dovoljno lepu braon boju.
– Nadam se, gospođice Morkan, reče g. Braun, da sam bar ja dovoljno braon jer, znate, ja sam skroz-naskroz braon.
Sva gospoda za stolom, izuzev Gejbrijela, pojedoše pomalo kolača iz pažnje prema tetka-Džuliji. Pošto Gejbrijel nije jeo slatkiše, za njega je ostavljen celer. Fredi Malins takođe uze struk celera i pojede ga uz kolač. Rekli su mu da celer poboljšava krvnu sliku, a baš je u to vreme bio pod nadzorom lekara. Tada gđa Malins, koja je ćutala sve vreme večere, reče da njen sin za nedelju-dve ide na Maunt Melori.[17]
Onda se za stolom povede razgovor o Maunt Meloriju, o tome kako tamo vazduh okrepljuje, kako su redovnici gostoprimljivi i kako ne traže ni pare od svojih gostiju.
– Nije valjda da čovek tamo može da ode, s nevericom reče g. Braun, i da se smesti kao u hotelu, živi u izobilju i onda ode ne plativši ništa?
– O, pa većina daje prilog pri odlasku iz manastira, reče Meri Džejn.
– Bilo bi lepo da i naša crkva ima tako nešto, iskreno reče g. Braun.
Bio je zapanjen činjenicom da redovnici nikad ne govore, da ustaju u dva izjutra i da spavaju u kovčezima. Upita zbog čega to rade.
– To je pravilo reda, odlučno reče tetka Kejt.
– Dobro, ali zašto?, upita g. Braun.
Tetka Kejt ponovi da je to pravilo, i to je sve. Izgledalo je da g. Braun još uvek ne shvata. Onda mu Fredi Malins objasni, što je bolje mogao, da redovnici pokušavaju da okaju sve grehe koje čine grešnici u spoljašnjem svetu. Ali ni to nije bilo dovoljno jasno g. Braunu, jer se iscerio i rekao:
– Da, ideja nije loša, ali zar im udoban krevet nije bolji od kovčega?
– Kovčeg služi, reče Meri Džejn, da ih podseća na kraj.
Pošto je razgovor zaplovio u mračne vode, ubrzo ga pokopa tišina za stolom, samo je gđa Malins prigušenim glasom rekla svom susedu:
– Valjani su to ljudi, ti monasi, veoma pobožni.
Po stolu poče da kruže suvo grožđe, bademi i smokve, jabuke i pomorandže, bombone i slatkiši, a tetka Džulija ponudi gostima porto i višnjevaču. U prvi mah g. Bartel D’Arsi je odbio piće, ali kad ga njegova susetka podgurnu laktom i nešto mu došapnu, dozvolio je da mu napune čašu. Kad je i poslednja čaša bila napunjena, razgovor poče da jenjava. Nastade tišina prekidana samo nalivanjem vina i pomeranjem stolica. Sve tri gospođice Morkan gledale su oborena pogleda preda se u sto. Neko se jednom ili dvaput zakašljao, onda je nekoliko gostiju lagano zalupkao o sto kao znak za tišinu. Sve se utišalo. Gejbrijel odgurnu stolicu i ustade.
Lupkanje se odmah pojačalo da ohrabri govornika, pa naglo prestalo. Gejbrijel spusti svojih deset drhtavih prstiju na sto i nervozno se osmehnu prisutnima. Suočivši se s nizom lica okrenutih sebi on podiže pogled ka lusteru. Neko je u salonu svirao valcer i čulo se kako šušte suknje i u prolazu dodiruju vrata. Napolju, verovatno, ljudi stoje u snegu na keju, zure u osvetljene prozore i slušaju zvuke valcera. Tamo je vazduh čist. U daljini je park u kome je drveće prekriveno snegom. Na Velingtonovom spomeniku blista snežna kapa i baca sjaj daleko na zapad preko bele poljane Fiftin Ekrs.
On otpoče:
– Dame i gospodo!
Večeras mi je palo u deo, kao i prošlih godina, da obavim jednu veoma prijatnu dužnost. Ali bojim se da su moje skromne govorničke moći nedovoljne za tako nešto.
– Taman posla!, reče g. Braun.
– Ali, kako god bilo, ja vas molim da primite večeras dobru volju kao delo i nakratko mi poklonite vašu pažnju, a ja ću nastojati da vam rečima izrazim kakva osećanja u meni budi ovaj skup.
Dame i gospodo. Nismo se prvi put okupili pod ovim gostoljubivim krovom, oko ove gostoljubive trpeze. I nije prvi put da smo zvanice – ili, možda je bolje da kažem, žrtve – gostoljubivosti ovih dobrih dama.
Napravio je rukom krug po vazduhu i zastao. Svi se nasmejaše i osmehnuše se tetki Kejt i tetki Džuliji i Meri Džejn, koje se zarumeneše od zadovoljstva. Gejbrijel odvažnije nastavi:
– Svake godine sve jače osećam da naša zemlja nema nijedan običaj koji joj toliko služi na čast i koji bi tako ljubomorno trebalo čuvati kao što je naše gostoprimstvo. Taj običaj, koliko je meni poznato, jedinstven je među današnjim narodima (a ja sam prilično putovao po svetu). Neko će možda reći da je to kod nas pre mana nego nešto čime treba da se dičimo. Ali neka je i tako, to je, po mom mišljenju, prinčevska mana, koju bi trebalo i nadalje da negujemo. I, bar sam u jedno siguran. Dokle god ovaj krov bude štitio spomenute dame – a ja im svim srcem želim da to bude još mnogo i mnogo godina – tradicija istinskog, srdačnog, ljubaznog irskog gostoprimstva, koju su nam naši preci zaveštali i koju mi zauzvrat moramo zaveštati našim potomcima, živeće među nama.
Žamor odobravanja prostrujao je oko stola. Gejbrijelu sinu kroz glavu da gđica Ajvors nije tu i da je neučtivo što je otišla. Pun samopouzdanja on nastavi:
– Dame i gospodo!
Među nama raste novo pokolenje, pokolenje nadahnuto novim idejama i novim načelima. Ono je ozbiljno i puno nadahnuća jer su te nove ideje i to nadahnuće, čak i kad su upravljeni u pogrešnom pravcu, čini mi se, u osnovi ispravni. Ali mi živimo u vremenu skeptičnom i, ako mogu tako da kažem, rastrzanom nemirima, i ponekad se pribojavam da ovo novo pokolenje, ovako obrazovano i preobrazovano, neće sačuvati te vrline čovečnosti, gostoljubivosti i dobrodušnosti koje su krasile staro doba. Dok sam slušao večeras imena svih tih velikih pevača prošlosti učinilo mi se, to moram da priznam, da živimo u nekako skučenom dobu. A oni dani zaslužuju, bez preterivanja, da se nazovu danima zamaha; pa i ako su pali u zaborav, bar se ponadajmo da ćemo na skupovima kao što je ovaj uvek o njima govoriti s ponosom i ljubavlju, i da ćemo u našim srcima čuvati uspomenu na one mrtve i nestale velikane čija slava neće biti olako ugašena.
– Čujmo, čujmo!, uzviknu g. Braun.
– Pa ipak, nastavi Gejbrijel, a glas mu postade blaži, uvek na ovakvim skupovima i tužnije misli promiču nam sećanjem: misli o prošlosti, o mladosti, o menama, o dragim prijateljima koji nam večeras nedostaju. Naš put kroz život zasut je mnogim takvim tužnim uspomenama; ali, ako se uvek prepuštamo samo tim mračnim mislima, nećemo smognuti snage da hrabro nastavimo svoj put među živima. Svi mi imamo dužnosti i ljubavi prema živima, koji zahtevaju, i to s pravom, da im posvetimo sva naša neumorna pregnuća.
Zato se neću zadržavati na prošlosti. Neću dopustiti da se sumorno moralisanje večeras uvuče među nas. Ovde smo se okupili da za jedan kratak trenutak pobegnemo od vreve i jurnjave svakodnevnog života. Okupili smo se ovde u duhu pravog prijateljstva i druželjublja i, u izvesnom smislu, u duhu prave camaraderie, a i kao gosti – kako da ih nazovem – triju gracija muzičkog života Dablina.
Na ove reči za stolom se prolomi buran aplauz i smeh. Tetka Džulija je uzaludno pokušavala da se obavesti čas od jedne čas od druge susetke šta je to Gejbrijel rekao.
– Rekao je da smo tri gracije, tetka-Džulija, reče Meri Džejn.
Tetka Džulija nije razumela ali osmehujući se diže pogled ka Gejbrijelu, koji nastavi u istom stilu:
– Dame i gospodo!
Neću pokušavati da preuzmem večeras onu ulogu koju je Paris odigrao u sličnoj prilici. Neću se usuditi da izaberem jednu od njih. Bio bi to nezahvalan zadatak, koji nadilazi moje snage. Jer ako pogledam svaku od njih ponaosob, bilo našu glavnu domaćicu, čije je dobro, predobro srce postalo poslovično za sve one koji je znaju, ili njenu sestru obdarenu večnom mladošću, čije smo pevanje svi mi večeras doživeli kao iznenađenje i otkrovenje, ili poslednju, ali ne i najmanje vrednu, našu najmlađu domaćicu, nadarenu, veselu, vrednu i uzornu bratanicu, priznajem, dame i gospodo, da ne znam kojoj bih pre dodelio nagradu.
Gejbrijel pogleda svoje tetke i videvši širok osmeh na licu tetke Džulije i suze koje se pojaviše u očima tetke Kejt, požuri da završi govor. Svečano diže čašu portoa, na šta svi iz društva u iščekivanju dohvatiše čaše, i glasno reče:
– Nazdravimo im svima trima zajedno. Pijmo u njihovo zdravlje, za njihovo blagostanje, dug život, sreću i napredak i neka još dugo drže časno mesto koje su osvojile vlastitim trudom u svom zvanju, kao i poštovanje i ljubav u našim srcima.
Svi gosti ustadoše, držeći čaše i, okrenuvši se trima damama koje su sedele, zapevaše složno, s g. Braunom koji je vodio:
Jer one su silna družina,
Jer one su silna družina,
Jer one su silna družina,
To niko poreći ne može.
Tetka Kejt je otvoreno brisala maramicom oči, a izgleda da je čak i tetka Džulija bila dirnuta. Fredi Malins je viljuškom udarao takt, pevači se okrenuše jedni drugima i, kao da se međusobno nešto dogovaraju, zapevaše posebno naglašavajući:
Sem ako ne kaže laž
Sem ako ne kaže laž.
A onda, okrenuvši se još jednom prema domaćicama, nastaviše:
Jer one su silna družina,
Jer one su silna družina,
Jer one su silna družina,
To niko poreći ne može.
Sveopšte klicanje koje posle toga nastade prihvatili su i gosti izvan trpezarije, a Fredi Malins se ponašao kao dirigent dajući takt svojom visoko dignutom viljuškom.
……………………………………………………………….
Oštar jutarnji vazduh uvuče se u predvorje u kome su stajali, i tetka Kejt reče:
– Neka neko zatvori vrata. Gospođa Malins će se smrznuti.
– Braun je napolju, tetka-Kejt, reče Meri Džejn.
– Braun je svuda, prigušeno će tetka Kejt.
Meri Džejn se nasmeja tonu njenih reči.
– Da, zaista, vragolasto reče ona, veoma je pažljiv.
– Od njega se nikud nije moglo pobeći, istim tonom reče tetka Kejt, sve vreme Božića.
Tada se, i sama u dobrom raspoloženju, nasmeja i brzo dodade:
– Pa reci mu neka uđe, Meri Džejn, i zatvori vrata. Daj bože da me nije čuo.
U tom trenutku ulazna vrata se otvoriše i na pragu se pojavi g. Braun tresući se od smeha. Na sebi je imao dugačak zelen kaput s kragnom i manžetnama od imitacije astragana, a na glavi šubaru. On uperi prst nadole, na snegom prekriveni kej, odakle je dopirao dug prodoran zvižduk.
– Tedi će dozvati sva kola iz Dablina, reče.
Gejbrijel se pojavi iz male odaje iza kancelarije, s mukom oblačeći kaput i, osvrnuvši se po predvorju, reče:
– Greta još nije sišla?
– Još se oblači, Gejbrijele, reče tetka Kejt.
– Ko to gore svira?, upita Gejbrijel.
– Niko. Svi su otišli.
– Nisu, tetka-Kejt, reče Meri Džejn. Bartel D’Arsi i gospođica O’Kalahan još su ovde.
– U svakom slučaju neko luduje na klaviru, reče Gejbrijel.
Meri Džejn pogleda Gejbrijela i g. Brauna stresavši se:
– Kad vas vidim tako umotane, i meni postaje hladno. Ne bih volela da sam na vašem mestu i da u ovaj čas moram da putujem.
– Nema ništa bolje, reče g. Braun, od fine brze šetnje po prirodi ili brze vožnje s dobrim, hitrim konjem između ruda.
– Nekad smo kod kuće imali veoma dobrog konja i sjajnu kočiju, s tugom reče tetka Kejt.
– Eh! Džoni, nezaboravni Džoni, reče Meri Džejn, smejući se.
Tetka Kejt i Gejbrijel se takođe nasmejaše.
– Zašto, šta je tako divno u vezi s Džonijem?, upita g. Braun.
– Pokojni, mnogo ožaljeni Patrik Morkan, naš deda, objasni Gejbrijel, koji je u svojim poznim godinama bio opštepoznat kao stari gospodin, bio je proizvođač lepka.
– E, nije baš tako, Gejbrijele, reče tetka Kejt nasmejavši se, imao je fabriku štirka.
– Lepka ili štirka, svejedno, reče Gejbrijel. Ali stari gospodin je imao konja Džonija. I Džoni je radio u fabrici starog gospodina, gde je okretao točak u mlinu. Sve je to divno i krasno; ali sad dolazi tužni deo priče o Džoniju. Jednog lepog dana stari gospodin je poželeo da se s otmenim svetom izveze na vojnu paradu u parku.
– Bog da mu dušu prosti, sažaljivo reče tetka Kejt.
– Amin, dodao je Gejbrijel. I tako stari gospodin, kao što rekoh, upreže Džonija i stavi na glavu svoj najlepši cilindar i oko vrata najtvrđi okovratnik i izveze se u velikom stilu sa svog pradedovskog imanja, negde u blizini Bek Lejna, čini mi se.
Svi, čak i gđa Malins, nasmejaše se načinu Gejbrijelovog pričanja, a tetka Kejt reče:
– Pa nije baš tako, Gejbrijele, nije on živeo u Bek Lejnu, fabrika je bila tamo.
– Sa pradedovskog imanja, nastavi Gejbrijel, izvezao se s Džonijem. I sve je išlo sjajno dok Džoni nije došao nadomak spomenika kralju Biliju:[18] a onda, ili se zaljubio u kobilu pod kraljem Bilijem ili je pomislio da je opet u mlinu, tek on udari da kruži oko spomenika.
Praćen smehom, Gejbrijel otkasa krug po predvorju trupkajući kaljačama.
– I tako je kružio okolo naokolo, reče Gejbrijel, a stari gospodin, koji je bio jedan vrlo pompezni stari gospodin, bio je grdno ozlojeđen. Napred, ser! Šta je sad ovo, ser! Džoni! Džoni! Kakvo je to ponašanje? Ne shvatam ovog konja!
Urnebes smeha koji je usledio posle Gejbrijelovog prikaza incidenta prekide glasno kucanje na ulaznim vratima. Meri Džejn pohita da otvori vrata. Fredi Malins, sa šeširom zabačenim na potiljak i ramenima zgrčenim od hladnoće, dahtao je i ispuštao paru od silnog naprezanja.
– Jedva sam našao kola, reče. I to samo jedna.
– Ne smeta, naći ćemo druga na keju, reče Gejbrijel.
– Pa da, reče tetka Kejt. Bolje da ne zadržavamo više gospođu Malins na promaji.
Fredi Malins i g. Braun pomogoše gđi Malins da se spusti stepenicama i nakon mnogo manevrisanja smestiše je u kočiju. Fredi Malins se uspentra za njom i dugo se mučio da je smesti na sedište; g. Braun mu je pomagao savetima. Najzad se ona udobno smestila i Fredi Malins pozva g. Brauna u kola. Počeše nešto da se dogovaraju i prepiru, a onda se i g. Braun pope. Kočijaš mu je prebacio pokrivač preko kolena i sagnuo se da čuje adresu. Nastade komešanje. Fredi Malins je govorio jedno a g. Braun drugo, i obojica su isturili glave kroz okna kočije. Nevolja je bila u tome gde iskrcati g. Brauna, a tetka Kejt, tetka Džulija i Meri Džejn podsticale su s praga prepirku spominjući suprotne pravce i dajući protivurečna uputstva, uz obilje smeha. Sam Fredi Malins se skoro gušio od smeha. Svaki čas je proturao glavu kroz okno i uvlačio je unutra, izlažući svoj šešir opasnosti, i prenosio majci kako se rasprava odvija, dok najzad g. Braun kroz sveopšti metež i smeh, ne doviknu zbunjenom kočijašu:
– Znaš li gde je Triniti koledž?
– Znam, gospodine, odgovori kočijaš.
– Onda, teraj pravac do kapije Triniti koledža, reče g. Braun, a onda ćemo ti reći kuda dalje. Je l’ jasno?
– Jeste, gospodine, odgovori kočijaš.
– Kao ptica da letiš do Triniti koledža.
– Jasno, gospodine, uzviknu kočijaš.
On ošinu konja i kola zakloparaše kejom, praćena opštim smehom i pozdravima.
Gejbrijel nije izašao do vrata s ostalima. Ostao je u mračnom delu predvorja i zurio gore u pravcu stepeništa. Jedna žena je stajala na vrhu prvog odmorišta, takođe u tami. Nije mogao da vidi njeno lice ali je prepoznao terakot i ružičaste krajeve njene suknje, koji su u mraku izgledali crno-beli. Bila je to njegova žena. Stajala je naslonjena na ogradu i nešto osluškivala. Gejbrijel se začudio njenoj ukočenosti pa napregnuo sluh da i on čuje. Ali izuzev smeha i žagora na pragu, nekoliko akorda na klaviru i udaljenog odjeka muškog glasa koji je pevu šio, ništa nije mogao da čuje.
Stajao je nepomično u tmini predvorja pokušavajući da prepozna melodiju, jednako zureći u svoju ženu. U njenom držanju bilo je neke čari i tajanstvenosti – kao da je bila simbol nečega. Pitao se čega bi mogla biti simbol žena koja stoji u senci na stepenicama i sluša udaljenu muziku. Da je slikar, naslikao bi je u tom položaju. Njen plavi filcani šešir isticao bi zlatastomrku kosu naspram tame, a zagasiti delovi njene suknje izdvajali bi se od onih svetlijih. Nazvao bi tu sliku Udaljena muzika.
Ulazna vrata su se zatvorila; tetka Kejt, tetka Džulija i Meri Džejn krenuše predvorjem, još uvek se smejući.
– Pa zar Fredi nije nepopravljiv?, reče Meri Džejn. Zaista je nepopravljiv.
Gejbrijel ne reče ništa, samo pokaza prema stepenicama gde je njegova žena stajala. Pošto su ulazna vrata sad bila zatvorena, glas i zvuk klavira su se sasvim razgovetno čuli. Gejbrijel podiže ruku i upozori ih da utihnu. Izgleda da je to bila neka stara irska melodija, a osećalo se da je pevač nesiguran i da ne zna reči. Glas, žaloban usled udaljenosti i pevačeve promuklosti, jedva je naglašavao ritam arije rečima koje su izražavale bol:
O, kiša mi na uvojke lije
i rosa mi vlaži put,
dete moje prozeblo u
naručju mi leži. . .[19]
– Oh! uzviknu Meri Džejn. To Bartel D’Arsi peva a čitavo veče se nećkao. Nateraću ga da nam nešto otpeva pre nego što ode.
– O, učini to, Meri Džejn, reče tetka Kejt.
Meri Džejn požuri kraj njih i potrča stepenicama, ali pre nego što je stigla gore pevanje prestade i začu se odsečan zvuk zatvaranja klavira.
– Kakva šteta!, uzviknu ona. Silazi li on to, Greta?
Gejbrijel je čuo kako njegova žena potvrdno odgovara i ugledao je kako se spušta k njima. Nekoliko koraka iza nje išli su g. Bartel D’Arsi i gđica O’Kalahan.
– O, gospodine D’Arsi, uzviknu Meri Džejn, zaista nije lepo od vas da tako naglo prekinete. Bile smo oduševljene slušajući vas.
– Ja sam ga čitavo veče nagovarala, reče gđica O’ Kalahan, a i gospođa Konroj, ali rekao nam je da se prehladio i da ga boli grlo.
– E, gospodine D’Arsi, reče tetka Kejt, sad vidimo da je to bio samo izgovor.
– Zar ne vidite da sam promukao kao gavran?, grubo reče g. D’Arsi.
I žurno uđe u malu odaju pa stade da oblači kaput. Ostali, zapanjeni njegovim neotesanim odgovorom, ostaše bez reči. Tetka Kejt se namrštila i dala im znak da dignu ruke od te teme. Gospodin D’Arsi je tamo stajao i pažljivo obmotavao šal oko vrata, mršteći se.
– Grozno je vreme, zaista, reče tetka Džulija posle izvesne pauze.
– Da, svi su prozebli, spremno dodade tetka Kejt. Svi.
– Kažu, reče Meri Džejn, da trideset godina nije bilo ovakvog snega; a jutros sam pročitala u novinama da veje po čitavoj Irskoj.
– Ja volim kad pada sneg, s tugom reče tetka Džulija.
– I ja, reče gđica O’Kalahan. Božić nije pravi Božić ako nema snega.
– Ali siroti gospodin D’Arsi ne voli sneg, s osmehom reče tetka Kejt.
Gospodin D’Arsi izađe iz male odaje sasvim umotan i zakopčan i ispriča im pokajničkim glasom kako se prehladio. Svi su mu davali savete i govorili kako je to velika šteta i ubeđivali ga da dobro čuva grlo u ovako hladnoj noći. Gejbrijel je posmatrao svoju ženu, koja nije učestvovala u razgovoru. Stajala je baš ispod prašnjavog fenjera i plamen svetiljke obasjao je njenu gustu riđu kosu koju je pre nekoliko dana gledao dok je sušila kraj kamina. Stajala je u istom položaju kao maločas i činilo se kao da nije svesna razgovora koji se oko nje vodi. Najzad se okrenu ka njima i Gejbrijel vide da joj obrazi gore a oči blistaju. Srce mu preplavi talas radosti.
– Gospodine D’Arsi, reče ona, kako se zove pesma koju ste pevali?
– Cura iz Ogrima, odgovori g. D’Arsi, ali već sam je pomalo zaboravio. Zašto? Je li vam poznata?
– Cura iz Ogrima, ponovi ona. Nisam mogla da se setim naziva.
– Vrlo lepa melodija, reče Meri Džejn. Baš mi je žao što vas večeras ne služi glas.
– Eh, Meri Džejn, reče tetka Kejt, nemoj da dosađuješ gospodinu D’Arsiju. Neću da se on ljuti.
Videvši da su svi spremni da krenu, ona ih otprati do vrata, gde stadoše da se opraštaju:
– Pa, laku noć, tetka-Kejt, i hvala na divnoj večeri.
– Laku noć, Gejbrijele. Laku noć, Greta!
– Laku noć, tetka-Kejt, i mnogo ti hvala. Laku noć, tetka-Džulija.
– O, laku noć, Greta, nisam te videla.
– Laku noć, gospodine D’Arsi! Laku noć, gospođice O’Kalahan.
– Laku noć, gospođice Morkan.
– Još jednom, laku noć!
– Laku noć, svima. Lepo putujte.
– Laku noć. Zbogom!
Jutro je još bilo mračno. Prigušena žućkasta svetlost pritisla je zgrade i reku; činilo se kao da se nebo spustilo. Na putu lapavica; bele grudvice i ostaci snega ležali su još samo po krovovima, na ogradi keja i ogradama okolnih kuća. Svetiljke su treperile crvenkastom svetlošću u tami a s druge strane reke ka natuštenom nebu preteći se uzdizala Palata pravde.
Koračala je pred njim s g. Bartelom D’Arsijem, stežući pod miškom umotane cipele i rukama pridržavajući suknju da se ne bi ukvasila. Više nije imala onako graciozno držanje ali Gejbrijelove oči i dalje su sijale od sreće. Krv mu je vrila u venama, misli se neobuzdano rojile, ponosne, radosne, nežne, odvažne.
Tako je lagano i tako uspravno hodala pred njim da ga obuze želja da bešumno pojuri za njom, uhvati je za ramena i kaže joj na uho nešto budalasto i strastveno. Učinila mu se tako krhka da požele da je od nečeg zaštiti a onda ostane nasamo s njom. Časovi njihovog intimnog života zaplamsaše poput zvezda u njegovom sećanju. Njeno pismo boje suncokreta leži pored njegove šolje za čaj, i on ga gladi rukom. Ptice cvrkuću na bršljanu a lelujava senka zavese podrhtava na podu; od sreće tada nije mogao da jede. Ili stoje na peronu prepunom sveta i on joj uvlači voznu kartu u vreli dlan ispod rukavice. Zatim: stoje na hladnoći, gledaju kroz rešetkasti prozor u čoveka kako izrađuje staklene boce u užarenoj peći. Veoma je hladno. Njeno lice, mirisno na hladnom vazduhu, tik je uz njegovo; i ona iznenada dovikuje čoveku kraj peći:
– Je l’ vruća ta vatra, gospodine?
Ali čovek je ne čuje od buke. Utoliko bolje. Mogao bi da odgovori nešto nepristojno.
Talas još nežnije radosti izli se iz njegovog srca i kao vrela bujica stade da mu struji venama. Časovi njihovog zajedničkog života o kojima niko nije znao niti će ikad znati, zaplamsaše mu u sećanju kao blaga toplina zvezda. Žudeo je da i za nju prizove te trenutke, da je privoli da zaboravi na one dosadne časove njihovog zajedničkog života, i da pamti samo trenutke zanosa. Jer godine nisu, osećao je, zatomile njihova osećanja. Njihova deca, njegovo pisanje, njena briga o kući, sve to ipak nije moglo da ugasi žar u njihovim srcima. U jednom pismu koje joj je tada napisao, rekao je: Zašto mi ove reči deluju tako dosadno i hladno? Da li je to zato što nijedna reč nije dovoljno nežna da bi bila tvoje ime?
I kao neka udaljena muzika, te reči koje je nekad napisao izroniše sad pred njim iz prošlosti. Čeznuo je da ostane sam s njom. Kad ostali odu, kad njih dvoje budu u hotelskoj sobi, tada će biti sami. Tiho će je pozvati:
– Greta!
Verovatno ga neće odmah čuti: svlačiće se. Onda će je nešto u njegovom glasu prenuti. Okrenuće se i pogledaće ga. . .
Na uglu Vajntavern Strita nađoše kočiju. Dobro mu je došlo kloparanje točkova jer ga je spaslo razgovora. Ona je umorno gledala kroz prozor. Ostali prozboriše reč-dve, pokazujući neku zgradu ili ulicu. Konj je tegobno kasao pod mračnim jutarnjim nebom i teglio za petama rasklimatanu kočiju, i Gejbrijel se u mislima ponovo našao u kolima s njom: hitaju da stignu na brod, hitaju u susret svom medenom mesecu.
Dok su kola prelazila O’Konelov most gđica O’ Kalahan reče:
– Kažu da ne možeš preći O’Konelov most, a da ne vidiš belog konja.
– Ovoga puta vidim belog čoveka, reče Gejbrijel.
– Gde je?, upita g. Bartel D’Arsi.
Gejbrijel pokaza spomenik,[20] na kome su se belasale grudvice snega. Onda mu se prisno nakloni i mahnu rukom.
– Laku noć, Dene, veselo reče.
Kad se kočija zaustavila pred hotelom, Gejbrijel iskoči i uprkos protivljenju g. Bartela D’Arsija, plati kočijašu. Dade mu i šiling napojnice. Čovek se zahvali i reče:
– Srećno vam bilo u Novoj godini, gospodine.
– I tebi, srdačno je odgovorio Gejbrijel.
Silazeći iz kočije, ona se na trenutak osloni o njegovu ruku i zastade na ivici pločnika da se pozdravi s ostalima. Lagano se oslonila, isto onako lagano kao i dok su pre nekoliko časova igrali. Tada se osetio ponosan i srećan, srećan zbog toga što je njegova, ponosan na njenu otmenost i ženstveno držanje. Ali sad, nakon naleta tolikih sećanja, prvi dodir njenog tela, skladnog, tajanstvenog i mirisnog, prože ga oštrim bolom požude. Pod plaštom njenog ćutanja on joj pritisnu ruku uza se; i oseti, dok su tako stajali na hotelskom ulazu, da su pobegli od života i obaveza, pobegli od porodice i prijatelja i kako s pomamnim i užarenim srcima zajedno hrle u susret novoj avanturi.
U predvorju je dremao starac u velikoj prekrivenoj naslonjači. On upali sveću u portirnici i krenu ispred njih ka stepeništu. Sledili su ga u tišini, stopala su im tonula u debeli mekani tepih. Pela se za portirom, glave pognute od uspona, s krhkim ramenima povijenim kao pod teretom i suknjom pripijenom uz telo. Dograbio bi je oko struka i čvrsto stegao: ruke su mu drhtale od žudnje za njom i samo nokti zariveni u dlanove obuzdaše taj divlji nagon tela. Portir zastade, jer je sveća kapala. I njih dvoje zastali su za njim. Gejbrijel začu zvuk rastopljenog voska kako u tišini pada na poslužavnik, i svoje srce kako udara o rebra.
Portir ih povede hodnikom, onda otvori jedna vrata. Zatim spusti klimavu sveću na noćni stočić i upita ih u koliko sati ujutru žele da ih probudi.
– U osam, reče Gejbrijel.
Portir pokaza na prekidač za svetlo i promuca nešto kao izvinjenje, ali ga Gejbrijel prekide:
– Nije nam potrebna svetlost. Dovoljna nam je ona s ulice. I, budite dobri, dodade on i pokaza na sveću, pa ponesite i tu stvarčicu.
Portir ponovo uze sveću, ali nekako neodlučno, jer ga je ova nova ideja zbunila. Onda promrmlja lakunoć i izađe. Gejbrijel zaključa za njim.
Sablasna svetlost ulične svetiljke pružala se kao pruga od prozora do vrata. Gejbrijel prebaci svoj kaput i šešir preko divana i ode do prozora. Pogleda dole niz ulicu i pokuša da obuzda uzbuđenje. Onda se okrenu i nasloni se na komodu, leđima okrenut svetlosti. Ona je već skinula šešir i ogrtač i stajala pred velikim ogledalom otkopčavajući steznik. Gejbrijel je neko vreme ćutao i posmatrao je, a onda reče:
– Greta!
Ona se lagano okrete od ogledala i krenu duž svetlosne pruge k njemu. Lice joj je bilo tako ozbiljno i izmoreno da Gejbrijel ne reče ni reč. Ne, još nije pravi trenutak.
– Deluješ umorno, reče on.
– I jesam pomalo.
– Da nisi bolesna ili slaba?
– Samo sam umorna.
Prišla je prozoru i tu stala, zagledavši se napolje. Gejbrijel još malo sačeka, a onda, strahujući da će ga stidljivost nadvladati, naglo reče:
– Znaš, Greta! . . .
– Da?
– Jadni Fredi Malins, reče on brzo.
– Šta je s njim?
– Pa eto, siromah. . . U stvari, on je poštenjačina, nastavi Gejbrijel usiljenim glasom. Vratio mi je zlatnik koji sam mu pozajmio. A ja sam i zaboravio. Šteta što ne izbegava tog Brauna, jer u duši uopšte nije loš.
Drhtao je od muke. Zašto je tako odsutna? Nije znao kako da počne. Da li je i ona zbog nečeg uznemirena? Kad bi mu se samo okrenula ili mu sama prišla! Bilo bi grubo uzeti je ovakvu. Ne, prvo mora da u njenim očima zaplamti strast. Goreo je od želje da zagospodari njenim čudnim raspoloženjem.
– Kad si mu pozajmio taj zlatnik?, upita ona nakon kraćeg ćutanja.
Gejbrijel se jedva uzdržao da ne plane i ne ispsuje onog pijanog Malinsa i taj zlatnik. Poželeo je da je zovne iz dubine srca, da je stegne uza se, da je potčini. Ali samo reče:
– O, na Božić, kad je otvorio onu malu prodavnicu božićnih čestitki u Henri Stritu.
Bio je u takvoj groznici od besa i žudnje da nije čuo kad mu je prišla. Zastala je na trenutak pred njim i čudno ga pogledala. A onda, iznenada se podigavši na prste, nežno ga zagrlila i poljubila.
– Ti si veoma plemenit, Gejbrijele, reče.
Zadrhtavši od sreće zbog njenog iznenadnog poljupca i jednostavnosti njenih reči, Gejbrijel joj dodirnu kosu i poče da je lagano miluje. Kosa joj je posle pranja bila meka i sjajna. Srce mu se nadimalo od sreće. Baš kad je i on to poželeo, sama mu je prišla. Možda su im se i misli podudarale. Možda je osetila tu neobuzdanu želju u njemu, a onda se i u njoj probudila strast. Ali sad, pošto mu se tako lako prepustila, mučilo ga je zašto je tako bojažljiv.
Stajao je i držao njenu glavu u rukama. Onda je naglo pomilova jednom rukom po telu a drugom rukom je žustro privuče sebi i nežno upita:
– Gretice, o čemu razmišljaš?
Nije mu odgovorila niti je odgovorila na stisak njegovih ruku. On je ponovo nežno upita:
– Reci mi šta je, Greta. Mislim da znam, a?
Nije mu odmah odgovorila. Onda, briznuvši u plač, reče:
– O, mislim na onu pesmu, Cura iz Ogrima.
Ona se otrže od njega, polete do kreveta pa prebacivši ruke preko naslona, sakri lice. Gejbrijel je na časak stajao kao ukopan, onda pođe ka njoj. Dok je prolazio pored ogledala ugledao je samog sebe, u punoj veličini, svoja široka, dobro popunjena prsa, lice koje ga je uvek zbunjivalo kad god bi ga video u ogledalu, i svetlucave naočari u pozlaćenom okviru. Zastao je na nekoliko koraka od nje i onda rekao:
– Šta je s tom pesmom? Zašto te je rasplakala?
Ona podiže glavu i kao neko dete obrisa nadlanicom oči. Ljubaznije nego što je nameravao, on joj reče:
– Zašto, Greta?
– Mislim na nekog ko je to davno pevao.
– A ko je to bio, tako davno?, smešeći se upita Gejbrijel.
– Jedna osoba koju sam poznavala u Golveju dok sam tamo živela kod bake.
S Gejbrijelovog lica nestade osmeh. Neki prigušen gnev ponovo poče da se skuplja u njegovoj duši, a u žilama mu se razbukta stara strast.
– Neko u koga si bila zaljubljena?, s podsmehom je upita.
– Mladić koga sam poznavala, odgovori ona, zvao se Majkl Fjuri. Ponekad je pevao tu pesmu, Cura iz Ogrima. Bio je tako osećajan.
Gejbrijel ne reče ništa. Nije želeo da ona pomisli kako ga zanima taj osećajni mladić.
– Vidim ga kao da je ovde, reče ona posle nekog vremena. One njegove oči, krupne tamne oči! I taj izraz u njima – taj izraz!
– Znači, bila si zaljubljena u njega?, reče Gejbrijel.
– Šetali smo ponekad zajedno, reče ona, dok sam živela u Golveju.
Jedna misao prođe Gejbrijelu kroz glavu.
– Zato si htela da ideš u Golvej s onom Ajvorsovom?, upita on hladno.
Ona ga pogleda i u čudu upita:
– Zašto?
Njen pogled ga zbuni. On slegnu ramenima i reče:
– Otkud znam? Možda da ga vidiš.
Ona skrenu pogled i zagleda se u svetlosnu prugu na podu.
– On je mrtav, reče najzad. Umro je u sedamnaestoj godini. Zar nije užasno umreti tako mlad!
– Čime se bavio?, upita Gejbrijel, još uvek s podsmehom.
– Radio je u gasovodu.
Neuspeh njegove ironije i prizivanje ove osobe iz mrtvih, ovog mladića iz gasovoda, učini da se Gejbrijel oseti poniženim. Bio je pun uspomena na njihov zajednički skroviti život, pun nežnosti, radosti i žudnje, a ona ga je u mislima poredila s drugim. Ophrvala ga je sramotna svest o vlastitoj ličnosti. Video je sebe kao smešnu figuru koja izigrava potrčka svojim tetkama, nervoznog dobronamernog sentimentalistu koji drži govorancije vulgarnim skorojevićima i uznosi vlastitu lakrdijašku strast, jadnog blesavka koga je video u ogledalu. Instinktivno se uklonio sa svetlosti, da ona ne bi primetila stid koji mu se pojavio na licu.
Pokušao je da zadrži hladan ispitivački ton ali mu glas, kad je progovorio, postade ponizan i ravnodušan:
– Znači bila si zaljubljena u tog Majkla Fjurija, Greta, reče.
– Lepo mi je bilo s njim, reče ona.
Glas joj je bio tmuran i žalostan. Osetivši kako je uzaludno da je navodi na ono što je namerio, Gejbrijel je pomilova po ruci i reče, takođe s tugom:
– Od čega je umro tako mlad, Greta? Tuberkuloza, zar ne?
– Mislim da je umro zbog mene, odgovori ona.
Neki nejasan užas obuzeo je Gejbrijela kad je ovo čuo i kao da ga je, u trenutku kad se ponadao da će trijumfovati, neko nepojmljivo i osvetoljubivo biće ščepalo, podigavši u svom nedokučivom svetu mračne sile protiv njega. Ali naporom razuma on se otrže od svega toga i nastavi da joj miluje ruku. Nije je više ništa pitao, osećao je da će mu i sama pričati. Ruka joj je bila vrela i vlažna: nije odgovarala na njegov dodir; ali on nastavi da je gladi isto kao što je gladio i njeno prvo pismo onog proletnjeg jutra.
– Bila je zima, reče ona, početak zime, kad je trebalo da napustim baku i dođem ovde u zavod.[21] U to vreme on je ležao bolestan u svom stanu u Golveju i nisu ga puštali da izlazi a i obavestili su njegove u Uterardu. Pluća su propala, rekli su, ili tako nešto. Nikad nisam tačno saznala.
Ona zaćuta na trenutak i uzdahnu.
– Siroti dečko, reče. Mnogo me je voleo i bio je tako nežan. Izlazili smo zajedno u šetnje, znaš, Gejbrijele, onako kako se to na selu radi. Želeo je da uči pevanje ali nije mogao zbog zdravlja. Imao je divan glas. Siroti Majkl Fjuri.
– I . . . šta je onda bilo?, upita Gejbrijel.
– Kad je došlo vreme da napustim Golvej i odem u zavod, bilo mu je sve gore i nisu me puštali da ga vidim, pa sam mu napisala pismo da idem u Dablin i da ću se vratiti na leto i da se nadam da će dotad ozdraviti.
Ponovo je na trenutak zastala da bi savladala uzbuđenje, a onda nastavila:
– I te noći uoči puta, dok sam se pakovala u bakinoj kući na ostrvu Nans, začuh udarac kamenčića o prozor. Ali prozor je bio zamagljen i nisam ništa mogla da vidim pa sam strčala dole i iskrala se na zadnja vrata u vrt, gde ugledah njega, jadnička, kako tamo stoji i sav se trese od zime.
– Zar mu nisi rekla da se vrati?, upita Gejbrijel.
– Preklinjala sam ga da odmah ide kući jer će inače umreti na toj kiši. Rekao je da ne želi da živi. Vidim te oči kao sad, kao sad! Stajao je na kraju ograde, uz jedno drvo.
– I . . . je li otišao kući?, upita Gejbrijel.
– Da, otišao je. I samo nedelju dana posle toga – ja sam bila u zavodu – umro je i sahranili su ga u Uterardu, odakle su njegovi. O, taj dan kad sam čula da je umro!
Ona ućuta gušeći se od plača a zatim, savladana uzbuđenjem, baci se licem na krevet i zajeca u pokrivač. Gejbrijel je još trenutak neodlučno držao njenu ruku, a onda, postidevši se što ometa njen bol, pusti da joj ruka lagano padne, i tiho ode do prozora.
Čvrsto je spavala.
Naslonjen na lakat, Gejbrijel je bez ljutnje neko vreme posmatrao njene zamršene uvojke i poluotvorena usta, slušajući njeno duboko disanje. Tako znači, doživela je tu romantičnu ljubav u mladosti: jedan čovek umro je zbog nje. Jedva da ga je sad dirnula pomisao na to kakvu je on, njen muž, bednu ulogu igrao u njenom životu. Posmatrao ju je dok je spavala kao da nikad i nisu živeli kao muž i žena. Njegov ispitivački pogled dugo je prelazio preko njenog lica i kose: pomisao na to kakva mora da je bila onda, u cvetu devojačke lepote, probudi mu u duši neobičnu prijateljsku samilost. Jedva da je i sebi mogao da prizna da joj lice više nije lepo, ali je znao da to više nije ono lice zbog koga je Majkl Fjuri prkosio smrti.
Možda mu nije ni ispričala sve. Pogled mu odluta do stolice preko koje su bile prebačene njene stvari. Po podu se pružila vrpca od podsuknje. Jedna čizma stajala je uspravno, samo se sara presavila; druga je ležala na strani. Čudio se provali svojih osećanja od pre jednog sata. Šta ju je izazvalo? Večera kod tetke, njegov budalasti govor, vino i ples, šale i smeh prilikom pozdravljanja u predvorju, ugodna šetnja po snegu pored reke. Jadna tetka Džulija! I ona će uskoro biti samo sen pored seni Patrika Morkana i njegovog konja. Dok je pevala Udešena za venčanje opazio je u trenutku taj oronuli izgled njenog lica. Uskoro će, možda, on opet sedeti u onom istom salonu, ali u crnini, s cilindrom na kolenima. Zastori na prozorima biće navučeni, tetka Kejt sedeće kraj njega, plačući i šmrkćući pričaće mu kako je Džulija izdahnula. On će pokušavati da nađe reči utehe, i naći će samo neke neuverljive i beskorisne. Da, da: to će se uskoro dogoditi.
Naježio se od hladnog vazduha u sobi. Pažljivo se uvukao pod pokrivače i ispružio kraj svoje žene. Svi ćemo, jedan za drugim, postati senke. Bolje je odvažno preći na onaj svet, u zanosu kakve strasti, nego jadno iščileti i usahnuti s godinama. Pade mu na um kako ona koja sad leži pored njega tolike godine čuva u srcu sliku očiju svoga dragana kad joj je rekao da ne želi da živi.
Gejbrijelove oči ispuniše se iskrenim suzama. On nikad tako nešto nije osetio prema nekoj ženi ali znao je da to mora biti ljubav. Suze mu još jače navreše na oči i učini mu se da u polumraku vidi neku priliku kako stoji ispod drveta s kog se sliva kiša. Pridružiše joj se i druge prilike. Njegova duša zašla je u područje gde prebiva neizmerna vojska mrtvih. Bio je svestan njihovog čudnog i treperavog postojanja, ali nije mogao da ga shvati. I njegovo sopstveno biće poče da iščezava u tom sivom nedokučivom svetu: postojani svet koji su ti isti mrtvi nekada gradili i u njemu živeli, rastakao se i iščezavao.
Nekoliko laganih udara o prozorsko okno nagnaše ga da se okrene prozoru. Ponovo je počelo da veje. Pospano je posmatrao pahuljice, srebrnaste i tamne, kako ukoso padaju u svetlosti fenjera. Vreme je da se i on uputi ka zapadu. Da, novine su u pravu: sneg pada u čitavoj Irskoj. Pada na svaki delić tmurne centralne ravnice, na ogolela brda, lagano pada i na močvaru Alen, i još dalje, na zapadu, zavejava mračne buntovne talase Šenona. Veje i po svakom deliću pustog crkvenog groblja na brežuljku gde je Majkl Fjuri pokopan. Debeli nanosi leže po nagnutim krstačama i nadgrobnim spomenicima, po šiljcima na maloj kapiji, po ogolelom trnju. I dok je slušao kako tiho kroz vaseljenu pada sneg, čitavo njegovo biće se rasplinjavalo, i tiho je padao sneg, kao što tiho dođe poslednji čas, na sve što živi i na mrtve.
Sa engleskog preveo Borivoj Gerzić
Objavljeno u zbirci Dablinci, Džejms Džojs, izdavač
Haos/Orbis, Beograd, 1992.
[1] Kej, ne ostrvo, na južnoj obali reke Lifi. (Prim. prev.)
[2] U crkvi svete Marije, koja se nalazi u toj ulici. (Prim. prev.)
[3] Irske melodije engleskog pesnika irskog porekla Tomasa Mura, popularnog u to vreme u Irskoj. (Prim. prev.)
[4] Predgrađe Dablina. (Prim. prev.)
[5] Trupa crnačkih pevača osnovana u Njujorku 1860. godine. (Prim. prev.)
[6] Otmena gostionica u Dablinu. (Prim. prev.)
[7] Grad na obali Dablinskog zaliva. (Prim. prev.)
[8] Irski konzervativni list. (Prim. prev.)
[9] Misli se na konflikt koji je nastao povodom načina obrazovanja protestanata i katolika u Engleskoj i Irskoj. (Prim. prev.)
[10] Jedna od četiri irske provincije (Manster, Konakt, Olster, Lenster). (Prim. prev.)
[11] Kompozicija od Belinija. (Prim. prev.)
[12] Odluka pape Pija X, koju je doneo bez saglasnosti kardinala, da žene, kao nesposobne da ispunjavaju duhovne zahteve crkvenog pevanja, ne mogu pevati u crkvenim horovima. (Prim. prev.)
[13] Do viđenja (irski). (Prim. prev.)
[14] Popularna francuska opera iz XIX veka. (Prim. prev.)
[15] Poznati škotski sopran. Umrla mlada od zapaljenja pluća. (Prim. prev.)
[16] Staro Kraljevsko pozorište, izgorelo 1890. godine. (Prim. prev.)
[17] Na brdu Melori, na jugu Irske, nalazio se manastir monaškog reda trapista, poznatih po strogim pravilima u duhu istočne askeze. Trapisti teže duhovnom jedinstvu s Bogom i vode strog život, u molitvi, ćutanju i fizičkom radu. (Prim. prev.)
[18] Bili – skraćeno od Vilijam (Oranski). (Prim. prev.)
[19] U pesmi je reč o tome kako žena koju je zaveo i napustio lord Gregori dolazi po kiši, s detetom u naručju, i moli da je puste u njegovu kuću. (Prim. prev.)
[20] Spomenik Danijelu O’Konelu (1755–1847), vođi liberalnog krila irskog nacionalnog pokreta. (Prim. prev.)
[21] Krajem XIX i početkom XX veka u Irskoj se bilo uobičajilo da se devojke školuju u katoličkim manastirima. (Prim. prev.)
