Može biti da je istinita ona stara izreka po kojoj u životu jedino ne možemo birati roditelje i otadžbinu. Ta je stara izreka, međutim, kao i mnoge plitke mudrosti u delotvorno dopadljivom jezičkom pakovanju, samo delimično tačna. Jer, najpre, u životu ipak postoji još mnogo, možda i previše, trenutaka i situacija u kojima je mogućnost izbora samo privid, i drugo, ponekad je moguće odabrati ako ne roditelje, onda makar domovinu. Ovo prvo nije potrebno dokazivati, jer svi smo se – nažalost – suočavali i neprestano se suočavamo sa okolnostima u kojima nam je izbor nametnut; ovo drugo – izbor domovine – može zazvučati čudno, pa i nemoguće. Mnogo toga što deluje potpuno nemoguće, međutim, postaje moguće ako govorimo o Džejmsu Džojsu. Džojs je svojevoljno prognao sebe iz Irske (ako svojevoljno progonstvo nije contradictio in adiecto) iz više razloga, od kojih ćemo ovde spomenuti samo jedan: nije više mogao da podnosi kužni zadah autodestruktivnog nacionalizma koji je iznutra razjedao njegovu istorijom namučenu domovinu – domovinu koju je on odbacio delom možda i iz predostrožnosti, tačnije iz sasvim realno utemeljenog straha da bi ona mogla odbaciti njega. Odbacivanje jedne domovine, dakako, ne podrazumeva nužno potragu za novom. Ni Džojsu takva potraga u času kad je zbacio sa sebe teret otrovnog rodoljublja i konačno prodisao punim plućima nije bila ni na kraj pameti. Nova ga je domovina, međutim, u tom trenutku već čekala. I ta nova domovina nije, kao što bi se moglo pomisliti ako imamo na umu Džojsov nesporni kosmopolitizam, bio čitav svet. Nije to bila ni Evropa, niti Švajcarska (koja je bila prva stanica na njegovom nomadskom putu), pa ni Francuska ili Italija (koje su takođe značajno obeležile taj put), niti bilo koja druga zemlja. Nova domovina Džejmsa Džojsa, kosmopolite u čijoj je duši čitavog života dremao i provincijalac kome je uprkos čarima velikog sveta ipak najlepše u provinciji, nosila je ime jednog grada. Taj grad zvao se Trst.
Kako to već biva s velikim ljubavima, Džojsova uzbudljiva, doživotna romansa s Trstom počela je sasvim slučajno. Štaviše, taj početak delovao je kao posledica izuzetno nepovoljnog sticaja okolnosti. Iz Dablina je 11. oktobra 1904. godine Džojs sa Norom isplovio prepun nade da je bolja budućnost već otpočela: bilo mu je obećano mesto predavača u čuvenoj školi jezika Berlic2, koja je imala svoje ispostave u mnogim gradovima zapadne i srednje Evrope, uključujući i Cirih. Tamo je, u Cirihu, trebalo da se na neodređeno vreme skrasi i Džejms Džojs, sa sigurnim i pristojno plaćenim poslom predavača engleskog u Berlicu. Neodređeno vreme, međutim, potrajalo je znatno kraće no što je očekivao: odmah po dolasku, saznao je da tamošnjoj ispostavi škole nisu potrebni novi nastavnici, pa su ga sažaljenje i predusretljivost službenika škole usmerili ka novoj destinaciji, ka primorskom gradu u kome je, rekli su mu, trebalo da sasvim sigurno dobije priliku da pokaže svoje poliglotske i predavačke sposobnosti.
Taj grad je, dabome, bio Trst, u kome će, s prekidima, provesti petnaest godina; iskustvo života u njemu sabiće u karakteristično eliptičnu izjavu izrečenu u Fineganovom bdenju (Finnegans Wake, 1939): „A trst, oh trst, pojeo mi je džigericu.” Ovo može zazvučati kao gnevan rastanak sa gradom, ali samo na prvi pogled: jer, pomenutu kanibalističku aktivnost ne može da sprovede neko do koga vam nije stalo; tako nešto može da vam učini samo neko koga volite. Stoga i grad personifikovan u citiranom vapaju za Džojsa nije bio samo grad: taj grad bio je njegova domovina – možda druga, možda prva, a možda i jedina. (Zbog čega i na koji način, pokušaću da pokažem u nastavku ove priče). Bila je to ljubav na prvi pogled. Dvadesetog oktobra 1904, odmah po prispeću na Južnu (današnju Centralnu) železničku stanicu, Džojsa je preplavio onaj čudesan osećaj koji čoveka katkad, vrlo retko, zna da ozari u gradu u kome se obreo prvi put, onaj osećaj koji vam lažljivo i zavodljivo šapuće na uho da ste tu već jednom bili (a niste), i da bi tu trebalo da ostanete (a nećete, iz mnoštva razloga). Prilikom prvog susreta sa Trstom Džojs možda toga nije bio svestan, ali to treba odmah reći: Trst je po mnogo čemu podsećao na Dablin. Bio je to poveliki grad sa stotinak hiljada stanovnika, sa velikom lukom zbog koje je vekovima unatrag predstavljao izuzetno značajan trgovački centar, sa živim i bogatim kulturnim, društvenim i noćnim životom i kosmopolitskim duhom kakav je prirođen sredinama u kojima se radi posla susreću pripadnici različitih rasa, nacija i veroispovesti. (Kad već govorimo o sličnostima, treba naglasiti da je ovo poslednje, kosmopolitizam, predstavljalo značajnu razliku u odnosu na dobrano ksenofobični Dablin, razliku koja je Džojsu, sasvim je izvesno, izuzetno godila.) Kao što već biva u snažnim emotivnim vezama, Džojsova veza s Trstom imala je dramatičan, pa i prilično neprijatan početak, toliko neprijatan da je ličio na rastanak. Vratimo se, dakle, na Južnu železničku stanicu 20. oktobra 1904. Džejms Džojs i Nora Barnakl izlaze iz voza sa svojim nevelikim prtljagom (u kome se nalazi i prvih jedanaest poglavlja romana Junak Stiven / Stephen Hero, 1944, prvobitne, kasnije odbačene verzije Portreta umetnika u mladosti / A Portrait of the Artist as a Young Man, 1916). Džojs, kao što je to već činio ranije u Parizu i Cirihu, ostavlja svoju devojku (svoju, napomenimo i to, trudnu devojku) da ga sačeka na klupi u malom parku ispred stanice kako bi brže i lakše pronašao najpre školu u kojoj je trebalo da počne da radi, a onda i nekakav smeštaj. Nije, međutim, stigao daleko: na svega devet stotina metara udaljenosti od Norinog stražarskog mesta naišao je na Pjaca Grande, jedan od najvećih gradskih trgova, gde je (nimalo neočekivano s obzirom na njegove već tada ustaljene navike i sklonosti) svratio u jednu kafanu da se malo okrepi. (Nora ga, podsetimo, za to vreme čeka na klupi ispred stanice.) Kafana je (opet očekivano, jer Trst je velika luka) bila puna mornara od kojih su neki bili dovoljno trezni da s njima pokuša da zapodene razgovor u potrazi za korisnim informacijama. Nije, međutim, stigao da proveri njihovo znanje engleskog, pošto je u kafanu banula policija, u potrazi za vinovnicima nešto ranije izazvanog nereda. U svojoj nasumično nepristrasnoj prilježnosti, na brzinu su uhapsili nekoliko ljudi – među kojima je, dabome, bio i profesor Džejms Alojzijus Džojs. (Koga, rekosmo li, Nora u tim trenucima čeka na onoj klupi.) Iz pritvora ga je nekoliko sati kasnije nevoljno izvukao britanski konzul, ne baš preterano uveren u nedužnost tog sumnjivog podanika Njegovog kraljevskog veličanstva. Podanik je odmah po oslobađanju pohitao da proveri (mi to znamo, ali on nije mogao biti siguran) da li ga Nora i dalje čeka tamo gde ju je nakratko bio ostavio. Čekala ga je, pre svega zato što nije imala kud, pa su zajedno otišli do škole Berlic, smeštene na uglednoj adresi, u centru, u Via San Nikolo 15. Tamo će s užasom saznati da školi nisu potrebni nastavnici. Imali su, međutim, sreću što im je tu vest saopštio saosećajni upravnik tršćanske ispostave Berlica, koji će nekoliko dana kasnije obavestiti Džojsa da postoji potreba za nastavnikom u jednoj drugoj velikoj austrougarskoj luci, na punti Istre, u Puli. Ako je Trst bio mali Dablin, onda je Pula bila mali Trst. Pula je (primećuje Elman) bila slična Trstu pre svega po mešavini provincijskog i kosmopolitskog duha, istorije i savremenosti. Čudesno očuvana velika Arena i još nekoliko manjih spomenika podsećali su na antičku prošlost ovog u to vreme značajnog grada3, ali je sve ostalo u njemu najvećim delom bilo izgrađeno u devetnaestom veku, naročito u njegovoj drugoj polovini, počev od trenutka kada su 1863. godine Austrijanci luku pretvorili u veliki centar ratne mornarice. Otud je i nova ispostava škole Berlic osnovana pre svega za potrebe pomorskih oficira koji su želeli (ili morali) da uče strane jezike. (Među polaznicima škole, pomenimo i to, našao se i poručnik bojnog broda po imenu Mikloš Horti, koji će kasnije odigrati vrlo istaknutu i vrlo negativnu ulogu u istorijskim zbivanjima tridesetih i četrdesetih godina dvadesetog veka.) Postojalo je, dakle, više osnova za mogućnost da se Pula dopadne Nori i Džimu.
To se, međutim, nije dogodilo: štaviše, neuobičajeno složno (jer u to vreme već su sve češće bivali manje složni) iskazivali su svoju odbojnost prema svom novom prebivalištu. Za Noru je Pula (u kojoj su živeli od oktobra 1904. do marta 1905) bila „čudno izanđalo mesto” (Ellmann 1959: 192), dok je njen dečko isticao da je to mesto „pomorski Sibir”, smešten „Bogu iza leđa” (Ellmann 1959: 192). Zbog toga im, po svoj prilici, nije bilo nimalo žao što su bili primorani da otuda odu. U skladu sa sveprisutnom paranojom karakterističnom za to vreme spletki i nepoverenja, špijunaže i kontrašpijunaže, Austrijanci su nakon otkrića jedne špijunske mreže u Puli odlučili da za svaki slučaj proteraju sve strance. A pošto se u međuvremenu u Berlicovoj školi u Trstu otvorilo jedno radno mesto nastavnika, mladi nevenčani supružnici nisu morali da putuju predaleko: vratili su se u grad iz koga su nekoliko meseci ranije nevoljno otišli i koji im je mnogo više ličio na mesto u kome bi vredelo provesti život, ili bar jedan njegov deo. Recimo zato još nešto o Trstu, viđenom ne iz Džojsove (tome ćemo se ubrzo vratiti), nego iz nekakve objektivne perspektive. Pre svega, i sasvim jednostavno rečeno, bio je to lep grad, koji se iz zaliva u kaskadama peo ka brdima. Njegovo središte činila je stara gradska četvrt sa uzanim vijugavim ulicama koje kao da su sve odreda (kako to kaže i stara tršćanska poslovica) vodile prema znamenitoj katedrali San Đusto, sagrađenoj u 14. veku, i obližnjem zamku iz sedamnaestog veka. Noviji deo grada (sa širokim ulicama i trgovima), u kome je Džojs živeo i radio, podignut je najvećim delom u kasnom osamnaestom veku, u vreme vladavine Jozefa II. A u vreme Džojsovog dolaska Trst se i dalje ubrzano razvijao; neizlečivo radoznali mladi Irac sa zanimanjem je posmatrao mnogobrojne brodove u luci, na ulicama slušao razgovore na italijanskom, grčkom, srpskom i drugim jezicima, i često odlazio na liturgije u Grčku pravoslavnu crkvu, gde je izučavao tamošnje verske rituale, poredeći ih sa katoličkim. (Samoproklamovani ateista time je pokazivao da još nije sa sobom do kraja raščistio pitanje vere; čak i ako poverujemo njegovim tvrdnjama da ga je ona u to vreme zanimala isključivo kao skup neobičnih rituala, to zanimanje neretko se graničilo sa opčinjenošću. Stiven Dedalus možda i jeste raskrstio sa verom u trenutku kada je odbio ponudu upravnika koledža da pristupi svešteničkom redu; Džejms Džojs, po svoj prilici, to nije učinio nikada.) Vreme slave i punog procvata (ispostaviće se, poslednjeg u istoriji, bar za sada) u kome je Džojs zatekao Trst, tada najveću luku u Istočnoj Evropi, imalo je i slavnu prošlost, obeleženu, pored ostalog, i zanimljivim legendama, poput one o Danteovoj poseti obližnjem zamku Duino, koji će kasnije odigrati važnu ulogu u životu još jednog pesnika, Rajnera Marije Rilkea: čuvene Duinoske elegije (Duineser Elegien, započete 1912, objavljene 1923) nastale su tokom njegovog višemesečnog boravka u Duinou, u savremenom zamku smeštenom tik pored ruševina nekadašnjeg. Deo tog boravka poklapao se s periodom Džojsovog života u Trstu. Sudeći po raspoloživim podacima, nikada se nisu upoznali. Bliži gradu i znatno poznatiji bio je (i ostao) dvorac Miramare. Svoje pripadanje Trstu Džojs je pokazivao i tako što je, poput svih Tršćana, ovaj dvorac doživljavao kao svojevrsnu kapiju grada: njegove bele zidine povratnicima s putovanja davale su znak da su konačno stigli kući. O tim zidinama pisao je i Džojsov veliki učitelj Henrik Ibzen, koji je ostavio svedočenje o tome kako je, nakon prolaska kroz mračne alpske tunele, iznenada ugledao dvorac Miramare i sa njim „lepotu juga, neki divni mekani sjaj”, koji je, po njegovim rečima „jednostavno morao da ostavi svoj pečat na svemu što ću kasnije napisati, mada to neće uvek biti čista lepota” (Ellmann 1959: 23). Ibzenovo svedočanstvo zanimljivo je i zbog toga što bi bez imalo učitavanja moglo poslužiti i kao određenje uticaja Trsta, Tršćana i okoline na Džojsovo pisanje. Trst jeste po mnogo čemu bio Dablin u malom, no jedna od najznačajnijih razlika između ova dva grada ogledala se u tome što je Trst, za razliku od Dablina, bio postojano ozaren mediteranskim sjajem, okupan svetlošću koja je njegovim žiteljima darivala lakoću u poimanju i doživljavanju života. Hedonizam Dablinaca bio je ponajviše hedonizam očajnika, predapokaliptično predavanje grčevitim zadovoljstvima koja, kao i čitav svet, možda već sutra više neće postojati. Tršćani su, s druge strane, nepodnošljivu lakoću svog postojanja prihvatali kao trajni dar, sa zahvalnošću i vedrinom koja se prelivala na ulice grada čak i u tmurnim i teškim danima. Zato je Trst za Džojsa bio i neka vrsta svetlije verzije Dablina, Dablin koji je imao sreće. Videlo se to i po tome što je u njemu i sam nekako smekšao, postao manje gnevan na čitav svet i manje kivan na svoj rodni grad i svoje sunarodnike. Takav sud najlakše se može potkrepiti uz pomoć pripovedaka iz Dablinaca (Dubliners, 1914): u onim ranije nastalim, kao što su „Posle trke”, ili „Ilovača”, on zaista čini ono što je najavio pre početka pisanja, dakle nudi Dablincima ogledalo u kome će se oni videti onakvi kakvi zaista jesu, u nimalo laskavom izdanju. Nasuprot tome, u pripovetkama nastalim nešto kasnije, kada je uticaj novog okruženja već bio počeo da se probija u njegovo pisanje, Džojsov je stav primetno blaži: tačno je da on i u tim pričama nastavlja da ukazuje na uzroke i simptome irske „duhovne paralize”, ali u pričama kakve su „Milost” i, naročito, „Mrtvi”, čini to sa mnogo manje osude i mnogo više razumevanja. U pojedinim trenucima, u tim se pričama, kao i u Džojsovoj potonjoj prozi, Dablin i Trst slivaju u jedno, postaju jedan grad.
Toga je u dobroj meri bio svestan i sam Džojs. Isprva možda i nesvesno, ubrzo po dolasku u Trst počeo je da uočava, ili pre oseća, sličnosti između dva grada, i to ne toliko na planu geografsko-strukturnih odlika, koliko u pogledu duha i mentaliteta njihovih stanovnika, obeleženog vrlo osobenim preplitanjem kosmopolitizma i provincijalizma. Jer, i jedan i drugi grad bili su velike luke, svakodnevno izložene različitim kulturnim uticajima i susretima sa pripadnicima različitih rasa, veroispovesti i nacija, a takvo šarenilo nesumnjivo je prijalo mladom Dedalusovom dvojniku, koji je od malena video dublje i dalje od drugih i žudeo za svetom koji neće biti omeđen granicama, naročito ne granicama njegove otadžbine.
Dalje, i jedan i drugi grad bili su, za ono vreme, veliki gradovi: Dablin je 1900. godine imao oko 400.000, a Trst oko 130.000 stanovnika (danas 200.000). Istovremeno su, međutim, bili i nedovoljno veliki da bi prerasli onu malograđansku sklonost ka zavirivanju u tuđe živote. Ljudi su se međusobno poznavali kao u kakvoj palanci, naročito oni koji su odlazili u iste kafane i pabove, u ista pozorišta i opere. Otuda onaj osećaj teskobe kojim su vrlo osetno prožete stranice Uliksa (Ulysses, 1922): čitalac neretko ima osećaj da je protagoniste ovog romana neko zaključao u ne baš prevelikom pabu i potom bacio ključ, te da su oni koji su u njemu ostali zatočeni sada primorani da svoje vreme potroše kako najbolje znaju, pa zato jedu i piju, vode filozofske razgovore i ogovaraju jedni druge, vole se i mrze, pevaju i plaču, žive i umiru. Istovremeno, odnekud smo sve vreme svesni da gotovo niko od njih, kad bi se otvorila vrata koja vode u sanjanu slobodu, ne bi poželeo ni da proviri, a kamoli da prođe kroz ta vrata: provincijska čamotinja pomalo podseća na smrt u snegu: znate da bi trebalo da se otrgnete i krenete dalje, ali vam je prijatno i toplo i želite da ostanete „samo još malo”. To „samo još malo” prečica je do sasvim izvesnog kraja, do polagane i velikim delom neosetne, ali neumitne duhovne smrti, nakon koje će i ona fizička postati beznačajna isto koliko i život koji se njome okončava.
Takvu je smrt Džejms Džojs želeo da izbegne u trenutku kad je projurio kroz vrata velikog sveta koja su se pred njim odškrinula (zaboravivši čak i da ih zalupi za sobom). Opijen novostečenom slobodom, smetnuo je s uma nešto što je već tada morao znati, a što će u Uliksu izraziti čuvenom rečenicom: „Misliš, pobegao si, pa naletiš na sebe. Najduži put kojim želiš da umakneš je najkraći put kući” (Džojs 2002: 393), pa tako nije ni primetio da je bežeći iz Dablina stigao u Dablin. Čak je i zvučna slika koju su, svaki za sebe, emitovala dva grada, bila umnogome slična – ne samo zbog toga što je muzika predstavljala nerazdvojni deo života svakog Dablinca i svakog Tršćanina, i što je dopirala odasvud, iz opera i pozorišta, iz koncertnih salona i pabova, iz porodičnih domova i sa ulica, već i zato što se na tim ulicama i sam govor kojim su stanovnici jedni druge obaveštavali o krupnim svetskim prevratima i sitnim životnim trivijalnostima pretvarao u muziku. Dablinski dijalekt bio je živ, osoben i prepoznatljiv; tršćanski je sve to bio u još većoj meri. (Džejms Džojs, sa svojom muzičkom darovitošću i svojom neprolaznom opčinjenošću tajnama i lepotama ljudskog govora, nije mogao ostati imun na bogatstva i osobenosti dijalekta kojim su se sporazumevali njegovi novi sugrađani. Taj se dijalekt odlikovao naglašeno melodičnim izgovorom, osobenim glagolskim oblicima, kao i značajnim prisustvom leksike izvedene ili doslovno preuzete iz različitih slovenskih jezika. Otud u Fineganovom bdenju reč živio, kao i više od šest stotina drugih reči čije je poreklo u različitim slovenskim jezicima. Otud, štaviše, i mnogo toga drugog u nepreglednom lingvističkom preobilju romana čiji je naslov sinonim za prevodilačku noćnu moru. Jer, stanovnici Trsta, (kao što je već rečeno), poticali su sa raznih strana: iz Grčke, Austrije, Mađarske, Slovenije, Hrvatske, Srbije, pa čak i iz Italije, i svako od njih govorio je Triestino sa svojim osobenim naglaskom. Takvo jezičko bogatstvo pružalo je ogromne mogućnosti Džojsov trst 22 za igre rečima i različite jezičke akrobacije i vratolomije.
Možda bi (a možda i ne bi) preterano bilo reći da Fineganovog bdenja ne bi ni bilo da je 20. oktobra 1904. godine Džojs sišao na nekoj drugoj umesto na tršćanskoj železničkoj stanici, ali se pouzdano može zaključiti da bi bez značajnog prisustva Trsta u piščevoj biografiji ovo monumentalno delo izgledalo potpuno drugačije i bilo sasvim sigurno manje raskošno i manje zagonetno. Finegan je, moglo bi se reći, zaspao u Dablinu, a probudio se u Trstu. A taj Trst, naglasimo, uprkos svojim privlačnim osobinama, nije izgledao kao grad iz snova. Ponekad je bio sasvim sličan onom košmaru iz koga Stiven Dedalus u Portretu uzalud pokušava da se probudi: košmaru istorije, naročito istorije Irske i Dablina. Jer, Trst je podsećao na Dablin i po snažnom nacionalizmu koji je svoj najborbeniji i najdramatičniji oblik imao u iredentističkim težnjama velikog dela stanovništva. Opsesivna želja za oslobađanjem od engleske dominacije bojila je dablinsku svakidašnjicu sivim i teškim bojama ostrašćenog nacionalizma koji je neretko prelazio u šovinizam i ljubav prema Irskoj poistovećivao s mržnjom prema Engleskoj. Žitelje Trsta pritiskao je sasvim sličan problem: tri četvrtine stanovništva ovog grada činili su Italijani, u njemu se govorilo na (istina, specifičnom) italijanskom jeziku, a grad je i zvanično i realno bio pod upravom Habsburške monarhije, odnosno Austrougarske, koja je s manjim prekidima u ovom gradu trajala još od 1382. godine. Istina, austrijska uprava imala je prema tršćanskim iredentistima znatno pomirljiviji stav nego Engleska prema ratobornim irskim nacionalistima: umesto da podaničku pokornost uteruje nasiljem i neretko vatrenim oružjem, nastojala je da se služi prevashodno diplomatijom i propagandom: pristalicama ujedinjenja sa Italijom neprestano je ukazivano na prednosti života pod Austrougarskom u u odnosu na sumnjive dobrobiti koje bi donelo pripajanje kraljevini Italiji. Sasvim očekivano, takvo ubeđivanje nije bilo naročito delotvorno: iredentistički se pokret širio i postajao sve jači, naročito u redovima trgovačke klase, i to iz jednog zanimljivog razloga. Veliki broj pripadnika te klase bio je, kao i drugde, jevrejskog porekla, a bauk antisemitizma, koji je u to vreme već uveliko kružio Evropom na onom talasu koji će tridesetih i četrdesetih godina dostići svoj jezivi vrhunac, nekim čudom mimoilazio je Italiju u kojoj ga praktično nije ni bilo. U Austriji, međutim, jeste, i zbog toga su tršćanski Jevreji ispoljavali snažnu odbojnost prema Imperiji i istovremenu želju za pripajanjem Italiji. (Dablin je, dodajmo i to, kad je reč o antisemitizmu, znatno više podsećao na Beč, nego na Trst, što je osvedočenom kosmopoliti i altruisti Džejmsu Džojsu koji se gnušao svake vrste nacionalne isključivosti i netrpeljivosti nesumnjivo prijalo. Otud je teško razumeti optužbe za antisemitizam, često izricane na njegov račun, naročito povodom pojedinih detalja iz Uliksa. Optužiti Džojsa za antisemitizam, međutim, isto je što i optužiti Nabokova za pedofiliju, ili Bulgakova za šurovanje sa đavolom. Jer, antisemitski stavovi iskazani na stranicama Uliksa stavovi su likova iz romana, a ne njegovog autora: autor je jedino želeo, baš kao i desetak godina ranije u Dablincima, i uostalom u svim svojim delima, da Ircima pod nos poturi ogledalo u kome će se videti onakvi kakvi zaista jesu. A antisemitizam zaista jeste (u kojoj meri, o tome bi se još moglo raspravljati) bio deo one dablinske kolektivne svesti koju je Džojs s gađenjem odbacivao i koja ga je velikim delom i nagnala da oktobra 1904. godine otputuje iz Irske u Cirih, Pulu i Trst. A u Trstu je, pored ostalih, živeo i Teodoro Majer, izdavač večernjeg lista Il Piccolo della Sera. Osnovan 1881. godine, ovaj list je do vremena Džojsovog dolaska u italijansku luku već bio postao vodeće tršćansko dnevno glasilo, prepoznatljivo, pored ostalog, i po snažnom zastupanju iredentističkih političkih stavova. Njegov vlasnik i glavni urednik Teodoro Majer (kasnije će uredništvo prepustiti darovitom Venecijancu po imenu Roberto Preciozo, koji će svoje znanje engleskog sticati kod profesora Džojsa) bio je, dakle, jedan od predvodnika italijanskog nacionalističkog pokreta u Trstu. A nije bio Italijan. Bio je, vrlo zanimljivo, sin mađarskog Jevrejina, baš kao i jedan od najvećih likova svetske književnosti, glavni junak Uliksa, Leopold Blum. Pritom je Džojs u građenju ovog lika od svog tršćanskog poznanika preuzeo ne samo poreklo već i profesiju: Blum takođe zarađuje za život u svetu novina i novinarstva – istina, ne kao vlasnik novina, već kao neugledni i vazda potcenjeni akviziter oglasa (engl. canvasser), ali svakako kao neko ko neporecivo pripada tom svetu. Svi su putevi, dakle, Džojsa vodili u Trst, a mnogi su putevi, često skriveni i nevidljivi, iz Trsta vodili ka njegovim delima. O tome da ga je doživeo kao svoju drugu domovinu svedoči i činjenica da je u jednom trenutku odlučio da iz njega ode – s tim što se kasnije, što sa Irskom nije bio slučaj, u Trst i vratio. Dablin je bio Džojsova sudbina po rođenju; Trst, sudbina koju je sam odabrao. Više puta.
Zoran PAUNOVIĆ
Univerzitet u Novom Sadu
Filozofski fakultet Odsek za anglistiku
Univerzitet u Beogradu
Filološki fakultet Katedra za anglistiku
2 Osnovana 1878. u gradu Providensu u američkoj državi Rod Ajlen, do 1914. škola stranih jezika Berlic imala je oko 200 ispostava širom sveta.
3 Prema legendi, osnovali su ga Kolhiđani, kada su nakon krađe Zlatnog runa gonili Jasona i Medeju
LITERATURA Ellmann 1959: Richard Ellmann, James Joyce, Oxford: Oxford University Press. Džojs 2002: Džejms Džojs, Uliks, prev. Zoran Paunović, Beograd: Geopoetika.
