Notes

Džon Rid: Knjiga smrti koja nije potresla Srbiju

Džon Rid
Rat u Istočnoj Evropi (Putovanje kroz Balkan 1915.)

Piše: Momčilo Đorgović

Srbima se po prvi put otvorio svet u velikoj planetarnoj tragediji koja je počela sa Prvim svetskim ratom. Na svojoj koži osetili su sva njegova dostignuća i sve njegove razorne moći. Upoznavanje sa masovnim kapitalističkim društvom umalo nisu platili svojom pastoralnom glavom. Zaostaloj agrarnoj zemlji sa kuc-kuc zanatima već snažna kapitalistička industrija pokazala je svoje bicepse. U nesreći ujedinila je Srbe.

Jedni gospodari sveta su ih masovno uništavali, drugi su ih masovno naoružavali. Tako su se u rovovima i na frontovima, u izbeglištvima, pobliže upoznali sa Nemcima, Austrijancima, Mađarima, Francuzima, Englezima, Rusima i Amerikancima.

Taj rat je i svetu otkrio Srbiju. U mnogim dimenzijama onako kako ona nije htela da je vide. Te dimenzije htela je da sakrije i od same sebe, gajeći autističku sliku i braneći se od komparacije sa drugima. Nalazila je mane svima i isticala vrline neznanja i jednostavnosti svojih nerazvijenih oblika individualnog i društvenog života. Tamo je sve trulež i bolest, ovde je blagostanje i zdravlje. Tamo je glupost, ovde je pamet. A onda se ponor sveta otvorio. Nestale su u njemu mnoge srpske generacije.

I oni koje su u Evropi ostali živi bili su – izgubljena generacija? Hemingvej je 1920. u Parizu prvo imao otpor, a zatim je prihvatio ljutito zaključivanje Gertrude Štajn da su on i svi mladi koji su učestvovali u ratu – izgubljena generacija. Imao je 18 godina kada je bio ranjen na italijanskom frontu i tada je izgubio osećanje besmrtnosti sa kojim je pošao u rat. Iz tog iskustva napisao je svoj prvi bestseler Zbogom oružje. Još se čeka srpski pisac koji će da napiše knjigu sa takvim naslovom.

To osećanje moći na kraju Belle epoque gajile su sve mlade generacije, želele su rat ili revoluciju, i za nekoliko dana zaratilo je 19 miliona ljudi. Tomas Man je u porodičnoj letnjoj kući u Bad Toelzu bio oduševljen početkom rata (za razliku od svog brata Hajnriha Mana), prekinuo je pisanje romana Čarobni breg, prijavio se regrutnoj komisiji, ali je odbijen, lekari su smatrali da je bolje pisca popularnih Budenbrokova sačuvati za književnost. Herman Kurcke (Hermann Kurzke) u biografiji o nemačkom piscu (publikovana 1999.) ulazi u dubine i lavirinte razmišljanja, strasti, komplekse, pa detaljno objašnjava Manov ratni entuzijazam. Vredi pročitati. Svet mira mu je dosadio, smatrao je da će rat pročistiti, uzdignuti i osloboditi Nemce i da je u tom trenutku jedino časno mesto biti u rovu.

Džon Rid je u naše vreme postao ponovo poznat filmom o njemu – Crveni – igrao ga je Voren Biti. I Rid je pripadao izgubljenoj generaciji s početka dvadesetog veka, razlikovao se što nije bio oduševljen već zgrožen besmislenošću rata. To je rat trgovaca, pisao je, ceh plaćaju siromašni narodi i radnici. I obišao je sve frontove, kao i Hemingvej izveštavao sa njih, upoznajući američko javno mnjenje sa pravom i užasnom istinom. Pre nego da ode u Rusiju i napiše eksplozivni epos Deset dana koji su potresli svet, a pošto je bio u Meksiku, upoznao Panča Vilu i Zapatu i objavio knjigu Ustanički Meksiko, Rid je 1915. bio u Grčkoj, Srbiji, Bugarskoj, Poljskoj, Cirihu i Parizu i sledeće godine publikovana mu je knjiga Rat u istočnoj Evropi (1916.). Te knjige čine Ridovu trilogiju, u kojoj je pregnantno opisao svoje ratno iskustvo i pakao revolucija i ratova. Kao i Hemingvej, u književnost je uveo reporterski stil, demitologizovanu stvarnost, beslovesnu političku mašineriju, krv, čelik i ludilo. Smrt koju oni opisuju jeste apokalipsa, a ne artistički moleraj kao <U>Smrt u Veneciji Tomasa Mana.

Srpska politička i intelektualna elita između dva rata nije bila spremna da se suoči sa slikom poraza Srbije kako je to Amerikanac prikazao. Ako je i danas to u stanju? Zauzela je poznati autistički rodoljubivi stav i Ridovo pisanje o Srbiji ocenila je negativno.

Džon Rid

Ridova knjiga o njegovim doživljajima 1915. u Srbiji je ignorisana. Prevedena je i objavljena je tek pedeset godina od završetka Prvog svetskog rata, i to na Cetinju. Kao što je poznato, nikada se nije ustanovilo ni koliko je ljudskih i materijalnih žrtava uopšte Srbija imala. Ni istoričare, ni popove kasnije to nije interesovalo. Posle rata pravila se trijumfalistička slika pobedonosne srpske dinastije i vojske, i taj sjaj, smatralo se, bio bi umanjen evidencijom poraza. Uostalom, kakav poraz kada smo pobedili! Kakvo uživljavanje u opštost, kada do te kategorije Srbija nije stigla ni do danas! Taj rat i jeste pogodio samo opanak, a srpska elita sa potomcima bila se sklonila na bezbedno u Cirih. O njima u skupocenoj skorojevićkoj garderobi dok mirišu na beli luk i motaju se po izbegličkoj gomili oko ciriške železničke stanice, ostavili su zapis strani autori, ne naši. Dakle, ko je pretekao, pretekao je, ko je zaglavio, zaglavio je, šta da se radi kada je tako pisano. U epsko patrijarhalnom društvu reflektor prati samo junake i njihova podviženija. Njihova stradanja nužni su pepeo, vojnička sudbina, iz koga će ratnici poput Feniksa kad-tad vaskrsnuti. Šta se u međuvremenu događalo sa ženama, decom i ostalim civilima, nikoga nije interesovalo. Poneki primeri njihove tragedije bili su interesantni jedino u propagandi za ilustraciju neprijateljske bestijalnosti.

Nije Rid osvetlio samo dimenzije poraza celog srpskog društva, već i bestijalnost civilizovanih. Potresan je njegov opis Gučevo i dolina leševa, gde su Austrijanci Srbe iz Austrougarske suprotstavili srpskoj vojsci, a da ne bi bežali, za leđima im razapeli bodljikavu žicu. Rid je nazvao Srbiju – zemljom smrti. Pošto je već svašta video, njega nije bilo lako uplašiti. Ta slika je bila jeziva i posle 50 godina, tako da su izdavači uz Ridov tekst dodali i svoje komentare, ne bi li ga ublažili, relativizovali, jer kao – nije dobro video ili nije dobro čuo ili neko mu je pogrešno ispričao, malo se zadržavao. S njim je, međutim, išao i Bordman Robinson, čiji crteži ljudi, vojnika, žena, dece, opustošenih predela opravdavaju naslove kao što su – Zemlja smrti, Istrebljena nacija, Izgubljeni svet.

Kada su Bordman i Rid kretali iz Soluna za Srbiju, Amerikanci iz Standard Oila bili su užasnuti što će sigurno “tamo gore” umreti tako mladi i na rastanku su ih pitali šta sa njihovim ostacima, da ih pošalju kući u Ameriku, ili da ih sahrane “tamo gore”. I mada su stigli kada je epidemija tifusa jenjavala, u celoj Srbiji je bilo oko sto hiljada bolesnih i “samo” hiljadu mrtvih dnevno, u delirijumu, u blatu na ulicama, usled nedostatka bolnica. Od četiri stotine lekara, preostalo je dve stotine. Tifus, velike boginje, skerletna groznica, šarlah, difterija, kolera harali su duž drumova i u zabačenim selima “u ovoj opustošenoj zemlji u kojoj su bojna polja, sela i drumovi zaudarali na plitko zakopane mrtvace i u kojoj su i potoci bili zagađeni leševima ljudi i konja”.

Posle ovog šoka, Rida je stigao još veći. Srbi su na pustošenje epidemije gledali s nekom vrstom mračnog ponosa. Kada su im Britanci priskočili u pomoć i zaveli obaveznu vakcinaciju protiv kolere i počeli da dezinfikuju stanovništvo, Srbi su im se podsmehivali i govorili da su “ovi Englezi očigledno kukavice”. Pukovnik Hanter je zapretio vlastima da će napustiti Srbiju ukoliko i jedan od njegovih ljudi umre od tifusa. Bio je propraćen burom poruga. I pukovnik Hanter je kukavica! I Amerikanci su kukavice pošto su sa pola svojih zaraženih jedinica napustili Đevđeliju! Rid je bio u čudu: za Srbe je na početku dvadesetog veka, kada je medicina značajno napredovala, preduzimanje preventivnih mera dokaz strašljivosti. Trajna je to vera da nama niko i ništa ne može, pa ni bolesti. Nama ne trebaju ni privreda, ni plate da bismo živeli, uvek “će se snađemo” i bez njih.

Rida je zapanjila i prljavština: gradovi, sela, potoci, putevi puni đubreta. Đubre koje se gomilalo i nikako se nije odnosilo. Kako se koji sloj nanosio bio je prskan krečom, ali se nije uklanjao. Rid zaključuje: “tu je ključ srpskog stava prema sanitarnim merama – oni ih ne razumeju, nemaju ni najmanju ideju šta znače, to je nešto moderno, nešto evropski, nešto što civilizovani svet upotrebljava da spreči boleštine” – jer ih se plaši. A Srbin je bez mane i straha.

U tom neshvatanju nisu zaostajali ni lekari. Rid opisuje kako ga je u Valjevu dočekao lekar sa hvalisanjem da je “njegova bolnica ravna američkoj bolnici”. I stvarno, bila je čista, puna mirisa sredstava za dezinfekciju, čisti čaršavi i rublje, prozori otvoreni prema suncu i vazduhu. Doktor je preko uniforme navukao beli mantil i oprao ruke u sublimatu, naterao je i Rida da to uradi. Rid i Robinson su bili oduševljeni, a onda su ugledali potpuno nestvarnu scenu:”U centru bolnice se nalazilo jedno dvorište, okrečeno, po kome su rekonvalescenti lagano šetali. S jedne strane bila je mala, otvorena šupa, a u njoj je ležalo pet mrtvaca, obučenih u prljave krpe u kojima su došli u bolnicu. Počivala su tu već dva dana, jer Srbi neće sahraniti čoveka dok mu se ne načini mrtvački kovčeg – a u Valjevu su stolari zaostajali za narudžbinama. S druge strane dvorišta bili su otvoreni klozeti. A dvorište se spuštalo ka sredini, gde se nalazio bunar sa pijaćom vodom”.

Gotovo na svakim vratima pored kojih je prolazio Rid je zaticao crnu zastavu, znak smrti u kući. U privremenoj prestonici Nišu, koji je od 20 narastao na 120 hiljada stanovnika – “Smrad u gradu je bio užasan, svuda gde god je bilo malo ugažene trave okupljali su se jadnici i bištili jedan drugog od gamadi… ili su se grčili u groznici”. Nad svim tim jadom – muzika. Ali, kakva? Na svakom ćošku, u svakom mestu, pored grupice vojnika on susreće ili guslara što na jednoj struni zapeva ili Ciganina sa ćemanetom: Došo Švaba sve do Ralje, A od Ralje nikud dalje, Hej, kako to, Joj, zašto to? Sad i Švabe dobro znaju kako Srbi čekaju osvajače! Hej, kako to! Joj, zato to! Bilo je puno istih pesama samo sa promenjenim rečima: Došo Švaba do Zemuna, Od Zemuna – vuna, vuna, Hej, kako to… Ove prkosne pesme Cigani su pevali vojnicima bez uniforme, u dronjcima, gladnima, u grčevima, a kroz te gomile su prolazili oficiri u koliko-toliko sređenim uniformama i sa pompezno okačenim blještavim sabljama o pasu. Kakvi mitraljezi, topovi, avioni, Srbi nikom ne bi verovali da je oficir ukoliko ne nosi sablju. Nasuprot toj bedi, američkog reportera je na svakom koraku čekalo hvalisanje. Šta, Bugarska hoće da uđe u rat!? Bilo bi joj bolje da ne ulazi, za dva dana ćemo umarširati u Sofiju! A ako vas napadne i Nemačka? Neka svi dođu! Srbija može da tuče ceo svet!

U svom tom galimatijusu užasa Rida presreće glagoljivi čovek koji se predstavlja kao Lazar, agrogeolog i sekretar je u Ministarstvu poljoprivrede. Ovaj visoki državni službenik izgovara reči koje će u Srbiji biti aktuelne kad god je na rubu propasti:

  • Mi smo bankrot: možete da kupite, kako vi Amerikanci ono kažete, možete celu Srbiju da kupite budzašto! Slušajte! Posle ovog rata Srbiji će biti potrebno mnogo para, stranog kapitala! Odakle će on doći? … Nema kapitala iz Evrope. Odakle onda? Reći ću vam. Iz Amerike… Osnovaćemo srpsko-američku banku, s američkim kapitalom i američkim direktorima. Ona će biti u Beogradu. Davaće novac na zajam Srbima – veliki profit. Davaće zajmove seljacima uz veliki interes. Kupovaće zemlju od siromašnih seljaka, deliti na male komade i ponovo prodavati uz profit od četiri stotine nasto. U Njujorku će otvoriti stalnu izložbu srpskih proizvoda i primati narudžbine. Napraviće pare – velike! Trebate da pišete o tome u vašim novinama. Ako imate kapitala, uložite u tu banku!

Srbija je bila On sale. A ko bi je bolje rasprodao nego “rodoljubivi” državni službenici koji su je i doveli do prosjačkog štapa, u saradnji sa isto tako “rodoljubivim” biznismenima? Lazar je vikao za Ridom da je Srbija bogata zemljom, rudama i jeftinom radnom snagom. Ali, američkom reporteru se nametala misao da ova bujna, plodna zemlja ne sadrži ništa drugo do smrt. Ko je taj Lazar, raspitivao se Rid kod “jednog srpskog funkcionera” i dobio objašnjenje da je “pod prismotrom, jer se sumnja da austrijskoj vladi prodaje vojne tajne”.

Da li je Srbija propala? Rid u apokaliptične opise ubacuje svoju zebnju:”A ipak su iz ruševina čitavog jednog naroda već nicale imperijalne ambicije koje bi jednog dana mogle da zaprete Južnoj Evropi… Jačale su iz dana u dan i iz časa u čas u srcima njenih seljaka-vojnika, u kakve li će krupne sukobe Srbiju da odvedu njene ambicije!” Sa ponosom mu u Beogradu pokazuju dvor i zaključuju:”Ovo je jedan od naših najstarijih nacionalnih spomenika – sagrađen je pre više od 50 godina!”. Da, a ono od juče već je od pamtiveka. Oficiri sa kojima razgovara, otkrivaju Ridu tajni san svakog Srbina koga majka kad se rodi pozdravlja sa Zdravo, mali osvetniče Kosova.

Taj san je ujedinjenje svih srpskih naroda u jedno moćno carstvo: mađarska Hrvatska, istovetni rasom i jezikom – Dalmacija, kolevka srpske književnosti – Bosna, izvorište srpske poezije i pesme – Crna Gora, Hrvatska i Slovenija. U školama su deca učila geografiju svih srpskih zemalja po redu njihovog ponovnog oslobođenja – prvo Makedonija, zatim Dalmacija, Bosna, Hercegovina, Hrvatska, Banat i Bačka. “Jedan stari oficir rekao je s nekom vrstom svetskog entuzijazma: Mislili smo da će se ovaj san o Velikoj Srbiji ostvariti u daljoj budućnosti, ali on je ostvaren za naše vreme! To je nešto za šta vredi umreti!”. Stari srpski oficir bio je na istoj liniji sa nemačkim književnikom Tomasom Manom.

Oficiri koji su Rida i Robinsona sačekali u Srbiji i informisali ih o srpskoj državi, prilikama i planovima za budućnost bili su još uvek nerasvetljeni znameniti bosanski avanturista major Vojislav Tankosić i, navodno njegov telohranitelj, teolog, “krvavi bosanski pop” Đuro Šarac. Tankosić je bio član Crne ruke i zamenik Apisov, vodio je bezbednosnu službu i preduzimao akcije prema svojim fantazijama, a ne u skladu sa zvaničnom državnom politikom. A Đuro Šarac bio je osnivač udruženja za ujedinjenje Smrt ili život.

Posle sto godina fantazmagorična knjiga Džona Rida o Srbiji 1915. sasvim je aktuelna. Nušić u Autobiografiji opisuje kako je zamišljao da proveri da li je zemlja stvarno okrugla. Poći će on peške iz prvog razreda i tako ići i ići dok se ne vrati u prvi razred i tako napravi puni krug. Samo tada će njegovi drugovi biti već u četvrtom razredu. Mi još uvek dokazujemo hodajući peške da je zemlja okrugla, dok su ostali znajući to već diplomirali.

 

http://www.danas.rs/dodaci/vikend/dzon_rid_knjiga_smrti_koja_nije_potresla_srbiju.26.html?news_id=269155

 

 

 

 

 

Ostavite komentar: