Knjiga dana Narodne biblioteke Srbije
Prevela: Mirjana Radmilović
Izdavač: Lom, Beograd, 2016
Strana: 136
Raspravljati o značaju umetnosti, ili još bolje rečeno o njenoj svrsishodnosti, u današnjem vremenu, da citiramo Branka Miljkovića, uzaludnije je nego dozivati pticu zauvek sletelu. Koliko god to ljubiteljima umetnosti zvučalo blasfemično, ona je izgubila svaki značaj. Publiku i dalje ima, u manjem ili većem broju uvek će postojati zaluđenici koji će svoj spas pronalaziti u njoj, ali uticaj umetnosti na svakodnevni život postao je gotovo nepostojeći. Upravo taj svakodnevni život i sadašnjica sve više poprimaju elemente distopije, gotovo pa svesno postajući Hakslijev vrli novi svet. Diktature (barem u onom svom najcrnjem obliku) su za nama, što opet ne znači da je sloboda odbranjena. Onima gore, bile to političke, religijske ili biznis elite, samo u snovima onih baš naivnih pojedinaca stalo je dobrobiti i osvešćivanja svojih podanika. I tu nema nikakve teorije zavere. Neukim i neobrazovanim ljudima najlakše je vladati.
Suštinski, takvim ljudima je moguće podvaliti baš sve, i pri tom mislimo baš na sve. Kakve sad veze ima s tim umetnost, ništa manje i nauka? Pa, najpre, umetnost, a pogotovo književnost, je bila poslednja odbrana zdravog razuma. Nalik Ničeovom Zaratustri, umetnik je bio taj izuzetni pojedinac koji silazi sa planine da osvesti saplemenike. I polako dolazimo da ovog vremena. Možete li da zamislite nekog novu Zolu koji ukazuje na nepravdu? Ili još bolje, šta mislite da li bi bilo koji umetnik današnjice imao moralnog integriteta da napiše „Optužujem“, a da to bude ozbiljno shvaćeno? Za razliku od današnjice, velike ideje pisaca, filozofa i teoretičara su u prošlosti bile korektiv stvarnosti.
Bilo kroz romane, filozofske studije ili članke, ti ljudi su raspirivali strasti (u najpozitivnijem značenju), ukazivali na društvene anomalije i nepravilnosti, postavljali pitanje kuda mi to zaboga srljamo i na taj način pravili pogodno tlo za razvoj kritičke svesti. Idealizam začet u tom vremenu ostavio je traga na sve nas. Bilo kakvo razmišljanje o moralu nemoguće je bez Kantovog kategoričkog imperativa. Priča o vrednosti života gotovo uvek će se završiti sa sudbinom Raskoljnikova, lika F. M. Dostojevskog. Kao što i priča o današnjici, slobodi i novom totalitarizmu nije moguća bez pozivanja na Džordža Orvela.
U prvom delu knjige eseja „U utrobi kita“ sabrani su Orvelovi autopoetički članci o smislu pisanja. Odgovarajući na pitanja zašto pisati i da li se od pisanja može živeti, on problematizuje položaj umetnika. U onom drugom delu rasprava o smislu umetnosti se prebacuje sa lične na univerzalnu ravan. Kakva je sudbina umetnosti u politizovanom društvu odgonetaju eseji „Granice umetnosti i propagande“ i „Politika i engleski jezik“. Na osnovu Gandijevog i Hitlerovog delovanja, Orvel otkriva naličja dva suprotstavljena sveta. I kao takva poprilično kontradiktorna. Sportski duh, atomske bombe, hladni rat, sve to pronalazi mesto u Orvelovim analizima. Posebno su značajni članci i priče koji govore o autorovom životnom putu. I svakako onaj najbitniji „U utrobi kita“ na primeru stvaralaštva Henrija Milera govori o budućnosti literature i njenoj ulozi.
Zahvaljujući agilnoj i odlično profilisanoj izdavačkoj kući „Lom“ po prvi put na srpskom jeziku se pojavljuju čuveni članci i eseji Džordža Orvela. Ideje koje su stajale iza čuvenih romana „1984“ i „Životinjska farma“ sada nam se otkrivaju u potpunosti. Još bitnije, pred nama se nalazi pisac podjednako besprekoran kao i u svojim romanima. Dubinski ulazak u problematiku, analitičnost i istinska erudicija sjedinjeni su sa izvrsnim stilom. Orvelovi eseji su pravo uživanje za svakog čitaoca željnog dubokog i ozbiljnog štiva. Jedina zamerka koja se može uputiti na račun izdavača jeste potpuno besmisleno i nepotrebno skraćivanje pojedinih eseja, pogotovo što problem sa prostorom ne postoji (knjiga ima nešto više od sto strana).
Džordž Orvel je rođen u Indiji pod imenom Erik Artur Bler. Njegov otac je bio kolonijalni službenik britanske imperije. Još kao dete se seli u Englesku, gde završava osnovno školovanje. Prekida studije na Itonu i odlazi u Burmu gde radi kao policajac. Svoje uspomene na taj period ovekovečio je u romanu „Burmanski dani“. Duboko se ne slažući sa britanskom kolonijalnom politikom vraća se u Evropu, gde radi kao perač sudova (opisano u romanu „Niko i ništa u Parizu i Londonu“), knjižar i novinar. Ideološki opredeljeni socijalista postaje dobrovoljac u Španskom građanskom ratu, ali njegova očekivanja su izneverena. Živi u Londonu gde piše „Životinjsku farmu“ koja će mu doneti slavu. Teško oboleo od tuberkuloze seli se na ostrvo Jura blizu škotske obale. Tu će napisati svoj čuveni roman „1984“, gde i umire u četrdeset i sedmoj godini života.
Pre ili kasnije, mora se doći do tog pitanja. Zašto su toliko bitni politički zapisi i eseji jednog pisca napisani pre više sedamdeset godina? Zar prohujale decenije nisu pojele politiku tog vremena i donele neke nove dileme? Nažalost, nisu. Totalitarna svest ne samo da nije nestala, već je i uznapredovala i postala čudovišno veća. Dileme sa kojima Orvel sukobljava ništa se ne razlikuju od današnjeg vremena. Sloboda ili nesloboda, raspomamljene političke elite, smisao pisanja, položaj umetnika i intelektualca u svetu, sve je to i dalje krucijalno bitno. Najvažnije, Orvel ne nudi jeftina rešenja, on nikada nije ni bio propovednik i dosadni politički teoretičar. Čak i kada se aktivno uključuje u borbu, on postaje razočaran svetom koji gazi njegove ideale. Orvel je plemeniti pesimista. Čovek koji shvata da svet odlazi dođavola i da sa tog puta nema skretanja, ali ipak čovek koji se ne predaje. Taj iskreni idealizam koji ponekad izgleda tako iluzorno smešan u odurnoj svakodnevnici, njegov je poslednji krik i odbrana. I kao takav, Orvel postaje jedan od poslednjih velikih umetnika koji su menjali svet. Ali da se mi vratimo u sadašnjicu. Zašto više ne postoje umetnici i intelektualci kao Orvel? Da li je samo vreme takvo, ili je krivica obostrana? Najbolji odgovor nam daje sam Orvel: „U danima koji dolaze, intelektualci će izgleda biti sami sebi najveći neprijatelji, jer su se potpuno predali i izgubili onaj borbeni duh koji su nekada imali.“
