Anatomija Fenomena

Raičkovićeva autobiografija [Tema: Raičković]

stevan_raickovic_16_03_1986_-_

Piše: Milivoj Nenin

 

Imao sam dva teksta o autobiografiji Stevana Raičkovića Jedan mogući život – prvi, davno objavljen,1 i drugi, u glavi, skiciran u glavnim konturama, dopunjen Raičkovićevom Fasciklom 1999/2000 – kada mi je u ruke stigao tekst Miroslava Maksimovića „Priča o nastanku pesme“ objavljen hiljadama kilometara daleko…2 I okrenuo mi nenapisani tekst naopačke.

Naime, želeo sam da osporim ono što sam napisao u prvom tekstu i da ispričam jednu drugačiju priču… Ali, Miroslav Maksimović kao da još jednom daje Raičkoviću za pravo.

No, pre nego što se dotaknem tog spornog mesta, pokušaću da odgovorim na jednostavno pitanje: ko je glavni junak autobiografije Stevana Raičkovića? Lako je vidljivo da je to Raičković, i pitanje izgleda suvišno. Međutim, mnogo je preciznije napisati da je to pesnik Raičković. Dakle, ovo je od početka do kraja priča o pesniku, čoveku koji je drugačiji, poseban – koji bez poezije ne može da živi; a opet vidimo da u životu ima nekoliko velikih prekida u pisanju poezije. (Život bez života.)

Kako se Raičković vraćao u život i kako je ponovo počinjao da piše? O jednome takvom vraćanju u život ostavio nam je podatke. Naime, posle posete Jasenovcu, u povratku, na razglednici, Raičković otkriva da se na spomeniku žrtvama ženskog logora Mlaka nalazila ploča sa sledećim stihovima: „I mrtvi govore / to ćuti samo kamenje.“ (I da nije bio potpisan, prepoznao bi svoje stihove.) Raičković je tada u teškom stanju, mesecima ništa ne piše, i onda odjednom nailazi na svoje stihove za koje čak i ne zna iz koje su pesme, niti pak iz koje knjige. Primoran je da sve ono što je napisao ponovo uzme u ruke i da pažljivo čita. Na kraju je jedva nekako u jednoj od svojih prvih zbirki uspeo da pronađe te stihove. No, to traženje i taj ponovni hod kroz sopstvenu poeziju delovali su podsticajno – Stevan Raičković ponovo počinje da piše poeziju. Čitaj: da živi!

Ali, čitaocima sam ostao dužan i podatak o tome otkuda ponovno pisanje o istoj knjizi. Zapravo, to do sada nisam radio. Da ne bude zabune – prema tom objavljenom tekstu odnosim se kao da i ne postoji, ili, još bolje, kao da je tuđ. (Zakačio sam se za samo jednu rečenicu, koju je Miroslav Maksimović kasnije potvrdio i koja opisuje kako je ova knjiga-intervju prerasla u autobiografiju. No, to sam obećao za kraj.)

Iz najmanje dva razloga vraćam se ovoj autobiografiji. Prvi je pojava Fascikle 1999/2000, 2004. godine, koja je dobrim delom autobiografska, i drugo, mnogo važnije, sudbina Stevana Raičkovića sada je zaokružena. (Raičković je zabeležio kako mu je lakše da piše o mrtvim pesnicima; o živima je mnogo teže pisati… Pominje njihovu ranjivost; neke završene tekstove je, poštujući upravo tu ranjivost, menjao, prepravljao… Raičkovićev problem nije i moj problem: lakše iznosim nepovoljan sud o živim pesnicima negoli o mrtvim. Izneo sam jedan takav sud i na početku teksta o autobiografiji Stevana Raičkovića 1997. godine.

Urednik Letopisa Matice srpske ga je preskočio, izostavio, uvod je ostao da visi u vazduhu… Sada kada Stevan Raičković nije više među živima, drago mi je da je taj početak izostavljen i sigurno ga neću ponoviti…)

*

Napisao je precizno Miroslav Maksimović, u već pomenutom tekstu, da je Raičkovićev „život svijen oko poezije“. I tu sada imamo nešto što je mudro vođena priča. Nije tu toliko bitno, ponovo citiram Maksimovića, „ne narušiti sliku o sebi“, koliko svest Stevana Raičkovića o čemu govoriti! Naime, on je pesnik, i kao pesnik izborio je pravo, odnosno zaslužio da govori o sebi; i on zna da o sebi treba da govori samo kao o pesniku.

Jeste ovo knjiga o posebnosti pesnika – o tome da je drugačiji od ostalih ljudi – ali ta posebnost se tu prekida. Sve ostalo Raičković ostavlja po strani – da banalizujem: govori samo o onome o čemu je zaslužio da govori… On je veliki i po onome što je ovde izostavljeno… (U prvom čitanju te knjige govorio sam o jednoj dozi „zakopčanosti do grla“.3)

Ne sumnjam da bi ova knjiga mogla biti i drugačija, čitaocima zanimljivija, provokativnija, pikantnija… Pa nije se u kafanama samo ćutalo! (Pričao je Matija Bećković, u kafani, o tome kako su Raičkovića „ženili“ jednom viđenijom udovicom, i kako se uživeo u tu ulogu – da je sve vrcalo od duhovitih obrta…) Ali, ovde priču vodi sam Raičković. I tu sada dolazim, jer ne mogu je više odlagati, do rečenice koju je ponovio Miroslav Maksimović. Naime, napisao sam u prikazu ove knjige da je na predavanju „Moje poetsko uverenje“, održanom 5. decembra 1996. godine na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, sam pesnik „jasno i nedvosmisleno rekao“ kako je sva pitanja u ovoj knjizi formulisao on, a ne Miroslav Maksimović.

(Sećam se da mi je to malo zasmetalo – ispadalo je da se pesnik sam sebi obraća sa Vi.) Čitajući knjigu ponovo, više od decenije kasnije, prestao sam da verujem u to što sam čuo i zapisao. Međutim, Miroslav Maksimović u tekstu o Stevanu Raičkoviću ponavlja tu rečenicu, da je Raičković sa postavljao pitanja, a da je on, Maksimović, tu bio samo kočničar… Ta rečenica mi je srušila koncepciju: kako da polemišem sa samim sobom kada je i drugi u tom intervjuu ponovio priču prvog…

Dakle, pred nama je čista, umivena autobiografija napisana o pesniku – umivena od svega ostalog. (Ako je sam pesnik postavljao pitanja, onda to nije knjiga-intervjua već samo drugačije komponovana autobiografija.)

Pored priče o vraćanju poeziji, Raičković govori i o svojim počecima, o mestu pesnika… Počinje da piše u trenucima bolesti (dugo je bolovao od trbušnog tifusa, bio pod dugotrajnom temperaturom – osećao je svoj bliski kraj)… „Ako napišem bilo kakvu pesmu, mene će se sećati i onda kada me više ne bude bilo“ – pada mu na um ova, kako on kaže, „bezazlena misao“… (Ta prva pesma napisana je u slobodnom stihu!) Citirao sam ovde Raičkovića jer, kada sam pokušao to da parafraziram, delovalo mi je banalno. Ali, kada Raičković napiše, zvuči najpre čisto. Isto kao i kad pomene „zub vremena“ u Fascikli 1999/2000, vi vidite pravi zub vremena kako ga jede, a ne potrošenu metaforu… Raičković može da napiše i „iz tame vremena na svetlost dana“ a da to ne deluje izlizano od upotrebe… Poseduje i Raičković svest o tome da se reči troše… Sam će reći da je na Šekspira potrošio više od 2000 rima. Neće žaliti za vremenom, već za rimama… Jer, on je najpre pesnik.

Prvi „portret“ pesnika Raičković nam nudi opisujući svoju majku: „…ali kada progovori – ne samo da joj je svaka rečenica bila lična i lapidarna, nego gotovo i svaka reč u rečenici… inverzija…ugao, opažaj i smisao za lakonski izraz u humoru…relativiziranje svega i svakoga… svođenja na jedan vedri i ’kreativni’ apsurd…“ I posle toga dodaje još jednu rečenicu koja stoji kao poseban pasus: „Ali… izgleda da je ona bila isuviše sramežljiva da bi postala pesnik…“

I to, ta sramežljivost bila je nešto što je trebalo prevladati, ali prevladati tako da ne ode u svoju suprotnost… Slava, za koju se „borio“, sam i bez jataka – bila je sa druge strane te sramežljivosti… Meru između slave i sramežljivosti, pokazuje nam to i ova knjiga, više nego drugi srpski pisci umeo je da nađe baš Stevan Raičković.

I svi nesporazumi sa svetom (koji ponekad mogu da deluju humorno: mislim na epizodu iz vojske) nastaju iz povišene vere u poeziju, iz neprilagođenosti… „Osećao sam da se koren svih mojih unutrašnjih nesporazuma sa okolinom nalazio u mojoj bezmalo slepoj odanosti poeziji. Ona za mene, sa ubeđenjem koje je raslo, nije bila samo neko normalno i spontano opredeljenje po principima sklonosti ili nabeđenosti o posedovanju talenta. Svoje osećanje za nju nisam iscrpljivao čak ni u onoj verbalnoj opojnijoj formulaciji o poeziji kao činu. Ona je za moj život, postepeno, iz prvobitne zamene za sve, postajala sve više ideal sam po sebi.“ Poezija je Raičkoviću postala zamena i za religiju i za ideologiju, postajala je krov pod koji se sklanjao; ili je možda lepša ona slika, za kojom je tragao, o poeziji kao zlatnoj gredi… Tu ga ništa ne može stići… (Naravno, poezija onako kako je vidi Raičković, ne poezija u kojoj pesnici liče na popove ili političare.)

U tako koncipiranoj biografiji i priča o sonetu jeste deo biografije. A upravo je najlepše stranice o sonetu napisao Raičković. To je priča o nečemu što bi se moglo nazvati prirodni sonet! (I taj termin je Raičkovićev.)

Govoreći o tome po čemu je njegov sonet bio nov u odnosu na sonete koje je do tada znao, Raičković ističe ono što je uistinu pripadalo samo njemu: „Ono što sam ponajviše naslućivao bilo je to da je ton u kojem je bio ispevan ovaj sonet pripadao zaista samo meni… i da su se sve reči i slike… bez ostatka… koje su se našle u dočaravanju njegovog ’sadržaja’ apsolutno poklapale sa mojim doživljajem… A to, što se sve ovo spontano poklopilo još i sa sonetnom formom… bilo je za mene neki radosni znak da sam ostvario jedan ’prirodni sonet’… za kakve (bože me prosti) nisam znao…“ I dalje, veoma bitan deo Raičkovićeve biografije jeste to da je uspeo da oživi „mrtvu prirodu“.

(Što bi Nemci rekli, „tihi život“.) Naravno, na ovom mestu se moramo setiti jednog od navoda iz Dostojevskog, koji se nalaze na početku Fascikle 1999/2000 – „Ono što ja govorim, to ne odgovara mojim mislima, to je ponižavanje tih misli.“ (A videli smo da je Raičković bio zadovoljan podudaranjem slika i doživljaja.) I dalje, i nadalje kao deo biografije, govori o sonetu kao o nečemu što već postoji: „Mislim pre svega da je sonet uslovljen nekom vrstom unapred doživljene sažetosti… nekom sumom reči koja se gotovo sva – kao u nekoj opni – može odjednom držati u glavi… jednom rečju: stvar koja već sama po sebi postoji…“

Šta hoću da kažem čitavom ovom pričom?

Jednostavno, hoću da ponovim da je ovo autobiografija pesnika za koga se može reći da ima povišenu veru u poeziju. (Uzgred, kad svoj tekst o Disu čita posle mnogo godina, iznosi zanimljivu primedbu samom sebi – tekst mu nije bio dovoljno saučesnički!4)

Autobiografija Stevana Raičkovića, da i to pomenemo, počinje iscrpnim rodoslovom: ide od predaka odevenih u kostret i vunu i stiže do sina Miloša koji je u Bruklinu, u Njujorku. Deo tog rodoslova su i različita mesta boravka jer porodica, koja se i inače seli, biva zahvaćena i ratom. Taj rodoslov može da izgleda preopširan i okrenut protiv Raičkovića – on je ponekad, kao Crnjanski, sam sebi predak – ali taj rodoslov dobija na težini kad vidimo sliku sina Stevana Raičkovića, Miloša, u Njujorku, sa ženom Japankom. Tada rodoslov znači i nešto više: Kakav će rodoslov pisati neki budući Raičković?

Ali, ipak se u ovoj autobiografiji izdvajaju ona mesta u kojima imamo nešto što je ispunjen život. (Možda se zato i izdvajaju, što su retka!) Tu bih istakao ona mesta u kojima je Raičković otvorio skrivenu muzičku kutiju i progovorio o svojoj opčinjenosti zvukom (kao da postoji neki zvuk koji je iznad smisla, zvuk koji omamljuje i opija, zvuk koji se dematerijalizovao). I izdvojio bih ono mesto koje Raičković opisuje kao doživljaj u travnjaku: kada je ostao sam, istovremeno zastrašen i očaran ogromnim zvezdanim nebom iznad sebe, između smisla i haosa, kada je doživeo pesmu apsolutno čitavim svojim bićem; sam je na svetu u jednom čudnom trenu.

Sam je na svetu, između zaraćenih strana, i u Herceg-Novom – sam na brisanom prostoru… Ali, o tom događaju, koji prethodi pesmi, pisao je, u već pomenutom tekstu, Miroslav Maksimović. I tu je pesnik ponovo i samo pesnik. Uostalom, to je i posebnost ove autobiografije među autobiografijama. (U strahu od prekomernog ponavljanja, ostavljam za kraj, za poslednju zagradu, to da će ova knjiga ostati u srpskoj književnosti i kao lepa knjiga o prijateljstvu. Saučesnička.)

1 U Letopisu Matice srpske, god. 173, knj. 459, sv. 5 (maj 1997), 757–761, objavio sam tekst pod naslovom „Jedan mogući prikaz“.

2 Miroslav Maksimović, „Priča o nastanku pesme“, Ljudi govore, časopis za književnost i kulturu, godina 2, knj. 2. i 3, jesen–zima 2008/2009, 101–106. Časopis izlazi u Torontu. UDC 821.163.41.09-94 Raičković S.

3 Citiraću deo iz svog teksta – vid. belešku broj 1. „No, ono što je čitaocu, koji bi da se približi poeziji Stevana Raičkovića, najzanimljivije kao da je skriveno negde između opisa onog spoljašnjeg u životu pesnika. Ono što ga određuje kao pesnika, što je specifično njegovo kao da je brižljivo skriveno.“ I dalje: „Jer, ima ova knjiga jednu dozu zakopčanosti do grla i izbegavanja bilo kakvog dubljeg otvaranja – iako i to ponekad biva razbijeno.“

4 Vid. u knjizi: Stevan Raičković, Letopis, Novi Sad 2007, koja se pojavila kao prva knjiga novopokrenute edicije „Matica”. Pesnik tada više nije bio među živima.

 

Ostavite komentar: