znaš kakva je bila moja baba,
čuvala je decu po Herceg
Novom,
on mlatio mistrijom
po zidovima u komšiluku
pa
se udala.
zime su bile duge,
kubici drva se pogoreli.
ona je
palila vatre,
on tresao čunkove o njenu glavu.
ja sad gde god da odem
kažem nisam odande.
pripadam
poljani, tamo gde su
komšije odavno zakopale mućak
sa
naše strane međe,
ali ne i ljudima koji su je naselili.
u nižim razredima sam sanjala
kako me jure da me kolju,
u
višim četvorku iz matematike.
na fakultetu nisam dizala bune.
noću čujem topljenje glečera na severu,
klizišta kako
zatrpavaju Ameriku.
tako im i treba!
govore ljudi
iz mog sela.
grudi su mi i danas
kao nekad ocena iz matematike.
Petrović,
mršava dvojka,
rekla bi nastavnica dok deli zadatke.
i dalje me pitaju o tebi, to boli
mnogo više nego
kad
su me u školi pitali
koje slovo ne znam da kažem.
pa
pička vam materina recite vi
ono što ne znate, mislila sam.
bićeš bogat
kako si se oduvek i ponašao,
a nisam ti
rekla
oduvek sam maštala da kreneš ka meni
onde gde i
buržuji kreću praznih ruku.
uvek sam želela
da dođeš
u zagrljaj.
Radmila Petrović
