Jednog dana, baš ujutru, žena Mule Nasrudina je rekla Muli: “Noćas dok si ti spavao, uvredio si me. Govorio si stvari protiv mene. Šta si time mislio? Moraš mi objasniti.” Mula reče: “Ali ko kaže da sam spavao? Ja nisam spavao. Baš stvari koje želim da kažem, ne mogu reći danju. Ne mogu skupiti tako mnogo hrabrosti.”
U vašim snovima, u vašoj budnosti, konstantno činite stvari, a te stvari se svesno ne čine – kao da ste prisiljeni da ih učinite. Čak i u vašim snovima vi niste slobodni. Ovo konstantno mehaničko ponašanje je ropstvo. Dakle kako da se bude utvrđen u sebi? Kroz abhyasu.
Sufiji upotrebljavaju neprekidnost. Šta god da kažu, učine, sede, stoje, bilo šta… Pre nego što sufi učenik ustane, on će uzeti Alahovo ime. Prvo će uzeti božje ime. Ako sedne, on će uzeti božje ime. Jedna akcija treba da se izvede – čak i sedenje je akcija – on će reći: “Alah!” Tako, sedajući, on će reći: “Alah!” Ustajući on će reći; “Alah!” Ako nije moguće reći glasno, on će reći u sebi. Svaka akcija se izvodi kroz sećanje. I ubrzo, ovo sećanje postaje konstantna ograda između njega i akcije – podela, procep.
A što više taj procep raste, više on može da gleda na svoje akcije kao da on nije počinilac. Neprekidnim ponavljanjem Alah, ubrzo, on počinje da vidi da je samo Alah činilac.
Razlike od sufijske, joginske (abhyasa) i budističke stalne prakse negovanja pažnje (vipasanna) je u tome što se u pravoslavlju, pod uticajem lažne dogme, to čini na magijski način, naime tu se naglasak i smisao cele prakse ne stavlja na svest i pažnju koja se time jača, nego na Isusa koji se zaziva u toj molitvi rečima “Isuse Hriste, sine Božiji, pomiluj me grešnog”. Ipak ta praksa ima efekta ako se stalno radi duže vremena, Isus ne dolazi nikome, ali zato dolazi stalno prisustvo svesti “u srcu”, odnosno iza promenljivog uma (ukoliko ne prevagne sugestija o našoj iskonskoj grešnosti). Zato je to jedina podvižnička praksa u celom hrišćanstvu koja ima efekta, iako se on tumači kao prisustvo ili “silazak Duha Svetoga”, dakle kao magijska intervencija spoljašnje sile, a ne kao stalno prisutvo svesti. Programiranje uma o čovekovoj grešnosti je, nažalost, i tu prisutno, kao i u celom hrišćanstvu.
“Ja nisam počinilac. Ja sam samo vozilo ili instrument.” A onog momenta kada ovaj procep raste, sve što je zlo otpada. Vi ne možete biti zli. Možete činiti zlo samo kada nema procepa između počinioca i akcije. Sada dobro teče automatski.
Što je veći procep između počinioca i akcije, bolje je. Život postaje sveta stvar. Vaše telo postaje hram. Sve što vas čini budnim, utvrđenim unutar sebe, jeste abhyasa.
Od ovo dvoje, abhyasa unutrašnja praksa je napor da se bude čvrsto utvrđen u sebi samom. To postaje čvrsto utemeljeno u neprekidnom postojanju za dugo vreme, bez prekida i sa smernom predanošću.
Dve stvari. “Neprekidna praksa za dugo vreme.” Koliko dugo? To će zavisiti. To će zavisiti od vas, od svake osobe, koliko dugo. Dužina će zavisiti od intenziteta. Ako je jačina totalna, onda se ubrzo to može dogoditi, čak i odmah. Ako intenzitet nije tako jak, onda će uzeti duži period.
Čuo sam da je jednog jutra sufi mistik, Junaid, pošao u šetnju van svog sela. Jedan čovek je dotrčao i pitao Junaida: “Glavni grad ovog kraljevstva… želim da stignem u glavni grad, još koliko ću morati da putujem? Koliko vremena će trebati?” Junaid pogleda u čoveka, i ne odgovorivši mu, nastavio je da hoda. Čovek je takođe išao u istom pravcu, tako da ga je pratio. Čovek je mislio: “Ovaj stari čovek izgleda da je gluv” pa je po drugi put pitao mnogo glasnije: “Želim znati koliko vremena mi treba da stignem do glavnog grada!” Međutim, Junaid je nastavio da hoda. Nakon hodanja dve milje s tim čovekom, Junaid reče: “Moraćete da hodate najmanje deset sati.” Onda je čovek rekao: “Ali mogli ste mi to reći ranije!” Junaid je kazao: “Kako sam mogao to reći? Prvo sam morao znati vašu brzinu. To zavisi od vaše brzine. Tokom ove dve milje posmatrao sam koja je vaša brzina. Samo onda sam mogao da odgovorim.” To zavisi od vaše jačine, vaše brzine.
Prva stvar je neprekidna praksa tokom dugog vremenskog perioda bez prekida. Ovo treba zapamtiti. Ako prekinete, ako radite nekoliko dana, a onda ostavite nekoliko dana, čitav napor je izgubljen. A kada započnete ponovo, to je opet početak.
Ako meditirate a onda kažete za nekoliko dana da nema problema, osećate lenjost, osećate pospanost ujutru i kažete: “Mogu da odgodim, mogu to raditi sutra,” – čak i za jedan propušten dan, vi ste izgubili rad od mnogo dana, zato što ne radite meditaciju danas, već ćete raditi mnoge druge stvari. Te mnoge druge stvari pripadaju vašem starom mentalnom obrascu, ako je stvoren sloj. Vaše juče i vaše sutra je odsečeno. Danas je postalo sloj, različit sloj.
Kontinuitet je izgubljen, a kada sutra počnete ponovo to je opet početak. Ja vidim mnoge osobe kako započinju, prestaju, opet započinju. Rad koji može biti obavljen za nekoliko meseci onda traje godinama.
Dakle ovo treba zapamtiti: bez prekidanja. Koju god praksu da ste odabrali, izaberite je za ceo život, i nastavite da kujete po njoj, ne slušajte um. Um će pokušati da vas ubedi, a um je najveći zavodnik. On može dati sve vrste razloga da je danas nužno da se ne radi jer se osećate bolesnim, postoji glavobolja, ne možete spavati noću, toliko ste umorni da danas možete samo da se odmarate. Međutim to su trikovi uma.
Um želi da sledi svoj stari obrazac. Zašto um želi da sledi svoj stari obrazac? Jer postoji najmanji otpor; to je lakše. Svako želi da sledi lakši put, lakši smer. Umu je lako samo da sledi staro. Novo je teško.
Dakle um se opire svemu što je novo. Ako ste u praksi, u abhyasi, ne slušajte um, nastavite da radite. Postepeno će ova nova praksa ući duboko u vaš um, a um će prestati da se odupire tome jer će to onda postati lakše. Onda će umu biti lakše da teče. Dok on ne postane jedan lagani tok, nemojte prekidati. Možete poništiti dug napor sa malo lenjosti. Dakle, to mora da bude neprekidno.
I drugo, sa smernom predanošću. Možete vršiti praksu mehanički, bez ljubavi, bez predanosti, bez osećaja svetosti u tome. Onda će trajati jako dugo, jer kroz ljubav stvari prodiru lako u vas. Kroz predanost vi ste otvoreni, više otvoreni. Seme pada dublje.
Bez predanosti vi možete raditi istu stvar. Pogledajte u hram, možete imati unajmljenog sveštenika. On će raditi molitve neprekidno godinama, bez rezultata, bez ispunjenja kroz njih. On ih vrši kako je propisano, ali to je posao bez predanosti. On može pokazivati predanost, ali je samo sluga. Zainteresovan je samo za svoju platu – ne za molitvu, ne za puđu, ne za ritual. To se samo odrađuje – to je služba; to nije ljubav. Stoga će on to raditi, godinama. Čak celog svog života on će biti iznajmljeni sveštenik, plaćenik. Na kraju, on će umreti kao da se nikada nije molio. Umreće u hramu moleći – ali će umreti kao da se nikada nije molio, jer nije bilo predanosti.
Stoga ne vršite abhyasu, praksu, bez predanosti, jer onda nepotrebno rasipate energiju. Mnogo može doći iz toga ako predanosti ima. Kakva je razlika? Razlika je u dužnosti i ljubavi. Dužnost je nešto što morate da uradite, ali ne uživate da radite to. Morate da iznesete to nekako; morate da završite što pre. To je samo površan rad. Ako je takav odnos, kako onda može prodreti u vas?
Ljubav nije dužnost, vi uživate. Ne postoji granica u njenom uživanju, nema žurbe da se završi to. Što je duža, bolje je. Nje nikada nije dovoljno. Uvek osećate nešto više, nešto više. Ona je uvek nezavršena. Ako je ovakvo držanje, onda stvari idu duboko u vas. Seme doseže dublju zemlju. Predanost znači da ste u ljubavi sa posebnom abhyasom, praksom.
Posmatram mnoge ljude, radim s mnogim ljudima. Ovo vidim vrlo jasno. Oni koji praktikuju meditaciju kao da rade samo tehniku, oni nastavljaju da je rade godinama, ali se promene ne dešavaju. To može pomoći malo, telesno. Oni mogu biti zdraviji, njihova telesna građa će dobiti neke dobrobiti iz toga. Ali to je samo jedna vežba. A onda oni dolaze kod mene i kažu: “Ništa se ne događa.”
Ništa se i neće dogoditi, jer način na koji oni to rade je nešto spoljašnje, samo posao – kao kada idu do kancelarije u devet i odlaze iz nje u pet. Bez učešća, oni mogu ići u dvoranu za meditaciju. Mogu meditirati jedan sat i vratiti se natrag, bez učešća. To nije u njihovom srcu.
Druga kategorija ljudi je ona koja to čini s ljubavlju. To nije pitanje da se čini nešto. To nije kvantitativno, to je kvalitativno – koliko ste uključeni, koliko duboko volite to, koliko mnogo uživate u tome – nije cilj, nije kraj, nije rezultat, već sama praksa.
Sufiji kažu da je ponavljanje imena božijega – ponavljanje imena Alaha – samo po sebi blaženstvo. Oni stalno ponavljaju i uživaju. Ovo postaje njihov ceo život, samo ponavljanje imena.
Nanak kaže nam smaram – sećanje imena je dovoljno. Vi jedete, odlazite da spavate, kupate se, a neprekidno vaše srce je ispunjeno sećanjem. Samo stalno ponavljate “Ram” ili “Alah” ili bilo šta, ali ne kao reč, već kao predanost, kao ljubav.
Celo vaše biće oseća se ispunjeno, vibrira s tim, to postaje vaš najdublji dah. Ne možete živeti bez toga. To postepeno stvara unutarnju harmoniju, muziku. Čitavo vaše biće započinje da pada u harmoniju. Ekstaza se rađa, brujeća senzacija, slast vas okružuje. Ubrzo ova slatkoća postaje vaša priroda. Onda šta god da kažete, to postaje ime Alahovo; šta god kažete, to postaje sećanje na božansko.
Svaka praksa bez prekida i sa smernom predanošću… za zapadni um je vrlo teška. Oni mogu razumeti praksu, ali ne mogu razumeti smernu predanost. Oni su potpuno zaboravili taj jezik, a bez tog jezika prakse zapadni tragaoci dolaze kod mene i kažu: “Šta god da kažete mi ćemo uraditi,” i oni slede tačno onako kako im je rečeno. Ali oni rade na tome upravo kao što rade na bilo kakvom drugom znanju, tehnici. Oni nisu u ljubavi s tim; oni nisu postali ludi; oni nisu izgubljeni u tome. Oni ostaju manipulanti.
Oni su majstori, i oni nastavljaju da manipulišu tehnikom baš kao što će sa svakim mehaničkim izumom manipulisati. Upravo kao kada uključite dugme i ventilator startuje – nema potrebe ni za kakvom smernom predanošću za dugme ili za ventilator. A sve u životu vi radite tako, ali abhyasa se ne može raditi na taj način. Morate biti duboko povezani sa svojom abhyasom, svojom praksom, tako da vi postanete sporedni, a praksa da postane primarna, da vi postanete senka, a praksa da postane duša – kao da to niste vi koji vršite praksu. Tako praksa počinje da se odvija sama od sebe, a vi ste samo deo nje, vibrirate s njom. Onda može biti da nikakvo vreme ne bude potrebno.
Sa dubokom predanošću rezultati mogu uslediti odmah. U jednom trenutku predanosti možete poništiti, otkopčati mnogo života iz prošlosti. U momentu duboke predanosti možete postati potpuno slobodni od prošlosti.
Inače je teško objasniti to, tu smernu predanost. Postoji prijateljstvo, postoji ljubav, ali postoji i različit kvalitet prijateljstva plus ljubav što je nazvano smernom predanošću. Prijateljstvo i ljubav postoje između jednakih. Ljubav između suprotnog pola, prijateljstvo s istim polom, ali na istom nivou – vi ste jednaki.
Saosećanje je upravo suprotno smernoj predanosti. Saosećanje potiče od višeg izvora prema nižem izvoru. Saučešće je kao reka koja teče sa Himalaja do okeana. Buda je saosećanje. Ko god dođe kod njega, njegovo saosećanje teče naniže. Poštovanje je baš suprotno, kao da Gang teče od okeana prema Himalajima, od nižeg prema višem.
Ljubav je između jednakih, saosećanje je od višeg prema nižem; predanost je od nižeg prema višem. Saosećanje i predanost su oboje iščezli; samo prijateljstvo je ostalo. A bez saučešća i predanosti prijateljstvo samo visi između. Mrtvo, jer dva pola nedostaju. A ono može da postoji, živi, samo između ova dva pola.
Ako ste u predanosti, onda će pre ili kasnije saosećanje započeti da teče prema vama.
Ako ste u predanosti, onda će neki viši vrhunac započeti da teče prema vama. Ali ako niste u
predanosti, saosećanje ne može teći prema vama, vi niste otvoreni prema njemu.
Sva abhyasa, sva praksa, je da se postane smeran, najniži tako da najviše može da utiče u vas – da postanete smerni. Kao što je Isus rekao: “Samo oni koji stoje poslednji, postaće prvi u mom carstvu Božjem.”
Postanite najniži… poslednji. Iznenada, kada ste najniži, vi ste sposobni da primate najviše. A samo prema najnižoj dubini najviše je privlačeno, povučeno. To postaje magnet.
“Sa predanošću” znači vi ste najniži. Zbog toga budisti biraju da budu prosjaci, sufiji su izabrali da budu prosjaci – baš najniži, prosjaci. I vidimo da se u ovim prosjacima dogodilo ono najviše.
Ali to je njihov izbor. Oni su stavili sebe u poslednje. Oni su zadnji ljudi – ne u nadmetanju sa nekim, samo slični dolini, niski, najniži.
Zbog toga se u starim sufi izrekama kaže: “Postani rob Božiji” – baš rob, ponavljajući njegovo ime, stalno zahvaljujući njemu, stalno osećajući zahvalnost, stalno ispunjeni s tako mnogo blagoslova koje je on izlio na vas.
Sa ovim poštovanjem i predanošću primenjuje se neprekidna praksa, abhyasa. Patanjđali kaže da to dvoje, vairagya i abhyasa, pomažu da se um obustavi. A kada se um obustavi, vi onda Jeste, po prvi put, zaista ste ono što ste namenjeni da budete, ono što je vasa sudbina.
“Blago smernima duhom, jer njihovo je carstvo nebesko” – što je pogrešno prevedeno u Bibliji kao “blago siromašnima duhom”. Radi se o smernosti, o svođenju sebe na pravu, istinitu meru i usklađenost, biti s pravom merom u odnosu na božansko, otvoren i predan za božansko, a ne o mentalnom siromaštvu i tuposti. Biti otvoren i predan za božansko moguće je jedino predanim smirenjem. Smernost je smirenje; smirenje ovde nastaje kao rezultat usaglašenosti sa pravom merom (s-mernost) onoga što jeste, sa božanskim. Stoga Isusova izjava zapravo znači: “Blago onima koji su smirenog uma, njihovo je carstvo nebesko”.
Osho
