Elitni mučenik

Znam, ni­je ti la­ko.
Tre­ba i to iz­dr­ža­ti, tre­ba eli­ta u te­škim vre­me­ni­ma bi­ti. I što je te­že, po­na­ša­ti se sve elit­ni­je. Jer, do­bro se zna: eli­ta je naj­e­lit­ni­ja ka­da su vre­me­na naj­tu­rob­ni­ja…
Što oni ni­že i go­re, ti vi­še i bo­lje. A da­na­šnja je po­seb­no elit­na eli­ta.
Te­ško je, ali iz­dr­ža­ćeš ti i ta pa­kle­na is­ku­še­nja.
Elit­nost ti ni­je u kr­vi, ni­je­si je od oca na­sli­je­dio, ni­ti si je sa maj­či­nim mli­je­kom po­si­sao. Sve što je­si i sve što si za­sno­vao, od te­be je kre­nu­lo. Stvo­rio si sa­mog se­be bez iči­je po­mo­ći i po­dr­ške i to tvoj elit­ni pod­vig či­ni još ve­ćim. Iz nig­di­ne, za­ko­ra­čio si u pre­dvor­je…
Sa tim čak ni Bog ne­ma ni­šta. On, i ina­če, sa­mo gle­da i ne mi­je­ša se u na­še za­mr­še­ne pu­te­ve, u na­še smu­še­ne na­mje­re, u naš slu­đe­ni mra­vi­njak.
A do­bro si se po­mu­čio, to do­bro znam. No, pod­vi­žnik je što i mu­če­nik.
Tvo­ji su ne­ka­da, kao i mo­ji, kao i na­ši, pod­no­si­li žeđ i glad, a ti sa­da sa istom tom, sa­mo ne­ka­ko obr­nu­tom mu­kom, mu­če­nič­ki pod­no­siš i pre­pi­ja­nje i pre­je­da­nje. Mo­raš da sr­češ i kad ti se ne sr­če, mo­raš da za­gri­zeš i kad ti se ne gri­ze, mo­raš da guc­neš i kad ti se ne guc­ka. Ni­je to la­ko. I sve za čim si če­znuo sad ti če­sto na nos iz­la­zi…
Pre­br­zo si, či­ni mi se, ostva­rio svo­je sno­ve, a to je po­go­le­ma mu­ka. Po­ne­kad se i za­mi­sliš i ras­tu­žiš i pro­sto bi, ona­ko ru­ski, pro­su­zio dok zvec­ka elit­ni escajg i dok zvo­ni elit­ni kri­stal i dok svit­ka elit­ni osmi­jeh u ne­kom elit­nom ću­me­zu.
I gle­daš pre­ko obo­da pre­te­ške ča­še u nji­ho­ve na­bu­lje­ne vod­nji­ka­ste oči i slu­šaš uz stu­že­no sr­ku­ta­nje nji­ho­ve za­dri­gle uma­šće­ne ri­je­či. A ni­ti ču­ješ, ni­ti vi­diš. Ni­ti znaš, a opet ho­ćeš, opet že­liš… Ni­šta vi­še ne že­liš sem da osta­neš ono što je­si – eli­ta. Dvor­ja­nin na­šeg mi­ni – car­stva. I ta­ko vi­siš nad pro­va­li­jom, a opet, umrt­vljen elit­nim ži­vo­tom, smi­je­šiš se mu­če­ni­ci­ma pod so­bom. A po­ne­kad sa­mom se­bi pro­mu­caš: Ne zna se ko­me je go­re. No, va­žno je go­re bi­ti, za­to is­tra­ja­vaš bo­nič­ki u svom elit­nom po­sr­ta­nju. Od­o­zgo me po­zdra­vljaš sve rje­đe i sve ti­še, a ja te sve sla­bi­je ču­jem, ne­ka­da­nji pri­ja­te­lju…
Kre­ćeš se, po si­li lo­gi­ke i za­ko­nu si­le, u elit­nom dru­štvu, u elit­nom uza­vre­lom kru­gu ko­ji se đa­vol­ski br­zo okre­će po elit­nom mi­kro-ko­smo­su. Znaš da te ta­mo ni­ko ne vo­li, ali ne vo­liš ni ti njih. Znaš da mr­ziš i pre­zi­reš stra­sni­je i po­sto­ja­ni­je od svih tih elit­nih mr­zo­lju­ba i ba­da­va­dži­ja. I ta mr­žnja te ču­va i u elit­nom kru­gu i u elit­nom ži­vo­tu i u elit­nom svi­je­tu. Po to­me, a i to do­bro znam, ni­je­si ni bo­lji ni go­ri od dru­gih. Odav­no si ubi­je­đen da je svi­jet za­sno­van na mr­žnji i za­vi­sti, a ne na lju­ba­vi i prav­do­lju­blju. Sa tim na­o­pa­kim na­u­kom si i kre­nuo u elit­nu avan­tu­ru.
Bi­lo je po­ne­kad iz­me­đu dva cu­ga, iz­me­đu dva opi­je­na po­gle­da, ne­kih od­je­ka, unu­tar­njih va­pa­ja, muč­ne ti­ši­ne. Us­trep­ta­lo bi se za­pi­tao da li je to pri­go­vor sa­vje­sti ili ku­kav­ni tre­nut sla­bo­sti…To su, biv­ši moj pri­ja­te­lju, žuć­ka­ste mi­nu­te na ovoj ze­mlji­noj ko­ri za­plju­snu­toj van­go­gov­skim bo­ja­ma…
Tre­ba osta­ti go­re po sva­ku ci­je­nu, jer si­la­zak do­lje bio bi te­ži od pa­da, si­la­zak do­lje spu­šta­nje je u pa­kao. Svi u elit­nom kru­gu spa­li­li su pu­te­ve za so­bom i ta­ko i se­bi i ono­me do se­be za­u­vi­jek za­bra­ni­li si­la­zak me­đu obič­nu ra­ju. Taj si­la­zak je, osje­ćaš ti to odav­no, ula­zak u kr­vo­žed­nu če­ljust mra­ka.
Vi ste elit­ni ro­bo­vi za­ro­blje­ni sop­stve­nom stra­šću ne­gdje na vr­hu li­ti­ce ko­ja se ne­pre­sta­no kru­ni i osi­pa, a ni­ka­ko da pad­ne i sur­va se me­đu glad­ne kur­jač­ke oči. Elit­no brat­stvo ži­vo­žed­ni­ka.
Odav­no si, ma­kar se na­dam, ras­kr­stio sa iz­daj­nič­kim sla­bo­sti­ma. Znaš ko­me se kla­njaš i za­što se kla­njaš. Znaš ko ti se kla­nja i za­što ti se kla­nja. Elit­ni ži­vot ba­na­li­zo­van do kra­ja. Znaš da Bo­ga ne­ma, a ako ga i ima, znaš da ima pa­met­ni­ja po­sla od tvo­jih sno­va, od tvo­je po­ste­lje i tvog nov­ča­ni­ka. Od tvo­jih lju­bav­ni­ca i mi­lo­sni­ca, od tvo­jih ga­zda i po­slu­šni­ka ko­ji­ma se še­pu­riš kao pa­un re­pi­nom.
Sve što ima­te, ka­žeš, sa­mi ste stvo­ri­li. I je­zik ko­jim pi­šeš i mi­sao na ko­joj se za­sni­vaš. I če­žnju ko­ja te ma­će­hin­ski za­da­ja i ko­šmar ko­ji te kur­jač­ki pla­ši. Ne­kom si strah. Ne­ki­ma si tre­pet. Dra­gi moj biv­ši pri­ja­te­lju…
Po­ne­kad, i to znam, po­seg­neš za knji­ži­com – lju­bi­mi­com pri­je spa­va­nja, da te umr­tvi kao se­da­tiv, pa se pre­do­mi­sliš i okre­neš se na bok.
Jer, još uvi­jek znaš, iako ne­ćeš da znaš: ne tre­ba ti spa­va­nje, ne­go bu­đe­nje…