Embahade (1)
Balugdžija, naš kapućehaja, u Berlinu
1
“Embahade je španska reč i značila je poslanstvo na strani. A zašto moja knjiga uspomena nosi španski naslov, po ceremonijalu, to će čitalac videti, ako pročita te moje uspomene. Kašće mu se samo.
Ja sam te knjige počeo da pišem, – prema svojim beleškama, – davno; i nosio sam ih, godinama, sa sobom, – putem koji nas je sve vodio: oko Pariza, u Berlin i Rim, pa onda u London, da stignemo u Moskvu i posle u svoju zemlju. Slučajno je da te moje knjige govore o našoj diplomatiji. U stvari, to su moje beleške o nesreći našeg naroda, a nisu ni dnevnik, ni istorijat, ni studija, ni pamflet.
Nego prosto uspomene jednog očevica, pisca.
O dobu, koje je bilo puno nesreća, žalosti, strahota, a koje će se uskoro činiti neshvatljivo i davno prošlo, neverovatno, kao što se mom naraštaju činilo doba Obrenovića.
2
Ovo što je čitalac počeo da čita, samo je uvod u prvu knjigu mojih Embahada. Ta prva knjiga obuhvata vreme koje sam proveo u poslanstvu Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca, godine 1928/29, uz poslanika Živojina Balugdžića, u Berlinu. U to doba spada početak naše igre sa Nemačkom, atentat na Radića, diktatura kralja Aleksandra, i još mnogo štošta.
Druga knjiga mojih memoara, da odmah dodam, obuhvatiće, moj drugi boravak u Berlinu, godine 1935/38, uz poslanika Aleksandra Cincar-Markovića. U to doba spada Olimpijada u Berlinu, građanski rat u Španiji, poseta Stojadinovića kod Hitlera, uzimanje Austrije, i još mnogo štošta.
Treća knjiga obuhvata moju službu u Rimu, uz poslanika Boška Hristića, godine 1938/41. Sve do 6. aprila, – kada je naša zemlja napadnuta od Nemačke i Italije i Mađarske. U to doba spadaju posete Stojadinovića, Cincar-Markovića, i kneza Pavla, u Italiji. I još mnogo štošta.
Četvrta knjiga Embahada obuhvata moju službu u Londonu, uz generala Simovića, prof. Slobodana Jovanovića, Mišu Trifunovića, i uz ženidbeno ministarstvo Božidara Purića. Sve do 1. maja 1945. To je doba rata i, ne treba ni da dodam, još mnogo čega.
3
Čitalac će tako moći da upozna, jedan deo naše nedavne prošlosti, u inostranstvu, i većinu ljudi, kojima je sudbina dodelila ulogu od koje nam je dolazila sreća i nesreća. Većinom nesreća.
Čitalac, međutim, neće imati da gleda samo te figure, koje sam pomenuo, i da upozna Hitlera, i Musolinija, i Čerčila, nego će upoznati i sekretara Pajicu Đorđevića, koga Cincar-Marković predstavlja Hitleru: kao sekretara svog poslanstva. A koji ispravlja svog ministra i kaže Hitleru: prvog sekretara! Le premier secretaire, Excellence!
Čitalac će večerati kod Viktora Emanuela III, koji je bio prvo, kralj Italije, zatim kralj Italije i car Etiopije, zatim kralj Italije i car Etiopije i kralj Albanije, – a zatim, ništa. Čitalac će spustiti kašiku I prestati da večera, kad kraljica i carica Jelena, supruga Viktora Emanuela, spusti kašiku. Mora, – prema španskom ceremonijalu. A kad knez Pavle, u svom govoru, pomene Musolinija, Musolini će ustati, pri večeri, i pokloniti se, lako, kao što se rvač u cirkusu, kad ga pomenu, klanja.
Momak Balugdžićev, Anđelko, predstaviće čitaocima, francuskog ambasadora u Berlinu, dodati mu šešir i rukavice, obući mu kaput, i cimnuti ga za kragnu, ispod kaputa.
A čitalac će videti i to, da je jedan Srbin, diplomata, bio izdajica, a jedan Hrvat, ministar, agent, tuđina, a jedan Slovenac, general jezuita, ali patriota. Svašta.
Izložba slika čuvenog slikara, koji se zvao Veroneze, u Veneciji, biće već zatvorena, ali će grof Ćano narediti, da se otvori za Cincar-Markovića. Čitalac će čuti, kako, pomoćnik Cincarev, kaže: Crnjanski, zar vas to zanima? Ja to ne bih uzeo u svoju kuću, ni da mi poklone.
Čitalac će najzad prošetati i nebom, iznad Atlantskog okeana, i doći, u Englesku, kao očevidac londonskih vlada, pa će imati da gleda šta se radi u Londonu, pet godina.
Embahade će, dakle, biti i vesela i tužna priča.
Tuga će biti u njima, naši mrtvi, bez broja, a veselost, ludorija, kao što je bila vožnja srpskih svatova.
4
Otkad nam je umro prota Mateja, kod nas nije bilo mnogo memoara naših golemaša. I bolje što ih nije bilo. Svi znamo kako se piše istorija. Međutim, posle rata, posle prošlog rata, svi pišu u inostranstvu, pa je ta groznica i na nas prešla. Svi bi sad želeli da, za sobom, ostave, bar jednu knjigu o prošlosti.
Napisanu većinom u svoju odbranu, pro domo, a na polzu otečestva. Da i ja, ipak, i posle svega toga, pišem, o prošlosti, to je, pre svega, zato, što sam bio pisac i pre rata, a osim toga, to mi je i kao neki amanet onog Beograda, koji sad leži pokopan, ispod debelog sloja pepela, praha, zaborava. Pod ruševinama tog Beograda leže, mrtva, – za mene i sad još živa, – lica koja me posmatraju isplakanim očima.
Sa jednog drugog sveta.
Oni su ne samo mrtvi, nego su se i strašno namučili.
Zato pišem gorko i bez obzira.
Neka se zna istina.
5
Moja priča će početi za vreme Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca. U grbu tog kraljevstva bila su tri slova: SHS. Taj grb se mogao videti i nad vratima poslanstva, Balugdžića, u Berlinu, – koje je bilo jedna obična berlinska villa. U ulici koja je nosila ime regenta, a bila u blizini Bendlerovog mosta. Regentenstrasse. Broj kuće bio je 17.
Balugdžija nije mario ta tri slova grba.
Veli, nemački ministar spoljnih poslova, Štrezeman, rekao mu je, da to liči na vapaj davljenika: SOS. Veli, talijanski ambasador kaže da je to neka hemijska formula. Pop Janjić, poznati radikalski političar, kaže, da liči na monogram jezuita: SIS.
Takav je bio način Balugovog ćeretanja.
Ja sam pokušavao da tešim svog ministra. Tvrdio sam, da je taj grb naš sasvim u redu. Odgovara našim omladinskim idealima. Kao što je bilo, na primer, reći: trojebratstvo.
Balug je ponavljao da je sve to izmislio Pribićević i da ćemo propasti, zbog prečana. Izmišljeno je prema onom: trojednica.
Za vreme Cincar-Markovića, najzad, pisalo je, zlatnim slovima, na tabli: Jugoslavija. Međutim Cincar je bio nesretan i zbog toga. Veli, to nije u duhu, ni našeg, ni kojeg slavenskog jezika. To je gramatička nakarada. Trebalo bi da glasi: Južna Slavija.
Markovića je ljutilo, osim toga, da se na stranim jezicima piše, sa inicijalom ypsilona: pa ćemo biti uvek poslednji, i na paradama. I na Olimpijadi, koja se spremala.
Veli, to ne sluti na dobro.
Miloš Crnjanski
nastaviće se
