„Onaj koji naginje bludu, sažaljiv je i mekog je srca; oni koji naginju čistoti, to nisu. Sv. Jovan Lestvičnik.
Niko osim sveca, ni manje ni više, nije mogao tako jasno i snažno da prokaže, ne laži, nego samu suštinu hrišćanskog morala, i svakog morala.
Jedina stvar kojoj bismo morali poučiti mlade jeste da ništa, ili skoro ništa, ne očekuju od života. Najbolje bi bilo u školama izložiti Spisak razočaranja na kome bi se našla sva izneverena očekivanja koja su namenjena svakome od nas.
„Vi ste protiv svega onog što je stvoreno nakon poslednjeg rata“, reče mi jedna vrlo upućena dama.
„Prevarili ste se u datumu. Ja sam protiv svega što je urađeno još od Adama.“
„Samo maloumniku život može izgledati dobar“ – primetio je kirenaički filozof Hegesija, pre dvadeset i tri stoleća. Od njega nam nije ostalo gotovo ništa osim ove izjave… Ako postoji neko delo koje bi trebalo rekonstruisati, onda je to upravo njegovo.
Izvesna osoba tvrdi da se nalazimo na kraju jednog „kosmičkog ciklusa“ i da će uskoro sve pući. U to ne sumnja ni jednog trenutka.
Istovremeno je on otac porodice i to mnogočlane porodice. Kako je mogao, sa takvim ubeđenjem kao što je njegovo, da u svet koji hrli propasti, izbacuje dete za detetom? Ako predviđamo kraj, ako smo sigurni da on neće da omane, čak ako samo računamo na njegovu mogućnost, onda ga čekajmo sami. Ne treba rađati na Patmosu.
100. Kad bi već samo gađenje nad svetom bilo dovoljno da se nekome podari svetost, ne vidim kako bih mogao izbeći da budem kanonizovan.
101. Niko ne bi mogao da preživi u tolikoj blizini svog skeleta koliko sam ja preživeo pored svog: iz toga je proistekao jedan beskrajni dijalog i poneka istina, koju nisam uspeo ni da prihvatim ni da odbacim.
102. Lakše je napredovati pomoću poroka nego pomoću vrlina. Poroci se prilagođavaju prirodi, međusobno šuruju, puni su tetošenja jedni prema drugima, dok su vrline ljubomorne, svađaju se i poništavaju, sve u svemu, pokazuju svoju nespojivost i netrpeljivost.
103. Verovati u ono što su učinili ili čine drugi znači zanositi se koještarijama. Trebalo bi nemilosrdno napustiti privide, pa čak i “realnosti”, smestiti se izvan svega i svakoga, najuriti ili satirati prohteve, živeti, prema jednoj hinduističkoj poslovici, sa toliko malo želja kao neki “samotni slon”.
104. Opraštam nekome sve, ukoliko vidim da se, po starinski, osmehuje.
105. Neskroman je onaj ko sebe mrzi.
106. Kod nekih sve, ama bašsve, proističe iz psihologije: njihovo telo je njihovo mišljenje, njihovo mišljenje je njihovo telo.
107. Vreme, bogato resursima, dosetljivije i milosrdnije nego što se misli, poseduje značajnu sposobnost da nam pritekne u pomoć, tj. da nam u svakom trenutku obezbedi neko novo poniženje.
108. Oduvek sam tragao za predelima koji prethode Bogu. Otud moja bolećivost prema Haosu.
109. Odlučio sam da se ne vezujem više ni za koga otkako sam primetio da uvek na kraju ličim na svog poslednjeg neprijatelja.
110. Već duže vremena živim sa idejom da sam najnormalniji od svih. Ta ideja podarila mi je sklonost, pa čak i strast za neproduktivnošću: kojeg vraga sebi dizati vrednost u jednom svetu naseljenom kretenima zagnjurenim u budalaštinu ili pomamu? Radi koga sebe trošiti, s kojim ciljem? Reč je samo još o tome da li sam u potpunosti načisto sa tom izvesnošću, koja je spasonosna u apsolutu, a uništavajuća u neposrednom.
111. Nasilnici su najčešće kržljavi, “crkotine”. Oni žive u večnom sagorevanju, na štetu svoga tela, na isti način kao i askete koji, podvrgavajući se drilu radi postizanja spokoja i mira, uspevaju da se istroše i iscrpu koliko i siledžije.
112. Knjige bi trebalo pisati isključivo iz razloga da bismo u njima rekli stvari koje se ne usuđujemo nikome da poverimo.
113. Kada Mara, Iskušavatelj, pokušava da istisne Budu, ovaj mu, pored ostalog, kaže: “S kojim pravom pretenduješ da vladaš nad ljudima i svetom? Jesi li patio da bi stekao svoja saznanja!” To je kapitalno pitanje, možda i jedino, koje bi svako morao da postavi kad se raspituje o bilo kome, a naročito o nekom misliocu. Inače, ne bi umeo dovoljno da razluči one koji su skupo platili i najmanji korak ka saznanju od onih, neuporedivo mnogobrojnijih, kojima je podareno lagodno, ravnodušno znanje, znanje bez polaganja ispita.
114. Kaže se: taj nema talenta, on ima samo stila. Ali, stil je upravo ono što se ne može izmisliti, sa njime se rađamo. On je nasleđena milost, privilegija koju imaju neki da mogu da osete svoje organsko pulsiranje, stil je više od talenta, u njemu je suština.
115. Kud god krenem, isti osećaj nepripadanja, uzaludne igre; pretvaram se da me zanima ono što mi je potpuno nevažno, mrdam se po čistom automatizmu ili zbog milosrđa, a da nikad nisam u toku, da nikad nisam deo nečega. Vuče me ono što je drugde, a to drugde, pojma nemam šta je.
116. Što ljudi više napreduju u poznavanju religija, to su udaljeniji od Boga.
117. “… A Elohim reče, onog dana kad ga okusite, otvoriće vam se oči. I tek što se otvoriše, otpoče drama. Gledati ne razumevajući, eto to je raj. Pakao bi dakle bilo mesto gde se stvari razumevaju, gde se isuviše dobro razumevaju…
118. Sa nekim se mogu u potpunosti dobro sporazumeti samo kad je ispod svog nivoa i nema ni želje ni snage da opet uspostavi svoje uobičajene iluzije.
119. Ko nemilosrdno sudi o svojim savremenicima, ima velike šanse da u očima budućih generacija izgleda kao vidovit. Istim putem on izbegava i rizičnu stranu divljenja, čudesne opasnosti koje ono pretpostavlja. Jer, divljenje je avantura, najnepredvidljivija od svih, zato se čak može desiti i da dobro završi.
120. Ideje nam nadolaze dok hodamo, govorio je Niče. Hodanje rastresa misao, ispovedao je Šankara. Obe ove tvrdnje podjednako su zasnovane, dakle, podjednako istinite, u šta se svako može uveriti u razmaku od jednog jedinog sata, kat- kada i jednog minuta…
Emil Sioran
