Moj kolega kaže za mene
da ne brinem
koje ću mostove iza sebe spaliti
I još kaže da i dalje dijelim ljude
na dobre i loše
Nisam pragmatična
i možda najdraža uzrečica
kada sve oko mene propada
jest – neka gori Kartaga
mada znam da se tako ne kaže
U tome je caka
Kada gradiš svoje putove
onda te boli kurac za kvrgave kaldrme koje nikad nisu bile tvoje
Tko ne kuži da je kaos jedino dobro,
jedino se iz njega život rađa,
nije pazio na satu
A previše je pazio u životu
Takvi dobro prolaze
To zaista mislim
Ali samo na dane kada nisam dobro
Kada razvaljujem ne jebe me ego
i svjesna sam svoje gluposti
Na dane baš kao što je ovaj,
naizgled isti, kišni s mjestičnim naletima provincije
Izdajem proglas:
Danas je suza revolucija
A depresija otpor
Anksioznost se pretvara u hrabrost
Ako znaš trik
Samo me gledajte skorojevići i mobingaši, autošoveni i dupelisci
Ja sam imperium in imperio
U glavi mi je pješčani sat
A vaše vrijeme – isteklo je
Bojana Guberac
