Ponoćni ekspres
(Midnight expres)
1978
Režija: Alan Parker
Scenario: Billy Hayes, William Hoffer
Uloge: Brad Davis, Randy Quaid, John Hurt
Trajanje: 121 minuta
Zemlja: SAD, Velika Britanija
Jezik: francuski, engleski
Festivali: Kan, Sao Paolo
Nagrade: Oskar za najbolju muziku, Oskar za najbolji adaptirani scenario, BAFTA nagrada za najbolju režiju i sporednog glumca, Zlatni globus za najbolju dramu,
Da film može da neku zemlju proslavi, ali i da žigoše, najbolje pokazuje primer Ponoćnog ekspresa, snimljenog 1978. godine. Režirao ga je Alan Parker, a scenario je napisao Oliver Stoun na osnovu knjige Amerikanca Bilija Hejsa, koji je 1970. godine uhvaćen na istanbulskom aerodromu u pokušaju da prošvercuje tri kilograma hašiša. Hejs je tada imao 23 godine, osuđen je prvo na tri godine zatvora, kasnije je kazna preinačena u 30 godina, ali je posle nekoliko godina uspeo da pobegne iz zatvora.
Film je širom sveta izazvao sličan utisak, mučninu i od Turske i od Turaka, od kojih gotovo nijedan u filmu nema ni elementarne ljudske osobine. Kad pogledate film, čini se da je čitava Turska prokleta avlija, poput zatvora u kome je Hejs bio i u kome su nasilje, iživljavanje i silovanje svakodnevnica. Utisak su dopunjavale urbane legende koje se i danas prepričavaju širom zapadnog sveta, poput one kada žena, plavuša, uđe u prodavnicu negde u Turskoj da proba odeću dok je muž čeka napolju, a onda netragom nestane.
Film je u Turskoj proglašen za rasistički i dugo vremena bio je zabranjen za prikazivanje, da bi tokom devedesetih jednom bio emitovan na televiziji. Moglo bi se slobodno reći da je pre dvadesetak godina, u vreme kada je Turska pokušavala da postane turistička velesila i spere sa sebe imidž prljave, zapuštene i opasne zemlje, jedan od glavnih problema bio slika stvorena na osnovu filma Ponoćni ekspres, zbog koga su Turci napore morali bar da udvostruče.
Iako se u turskim zatvorima i u samoj Turskoj mnogo toga lošeg dešavalo, naročito sedamdesetih godina (to su pokazali i neki turski režiseri, poput Jilmaza Ginaja u filmu Jol), osnovni problem filmova poput Ponoćnog ekspresa je što svesno i sugestivno utiskuju u gledaoca misao da postoji samo jedna strana priče. U realnosti, i zatvori su deo Turske, ali nije samo to Turska. U međuvremenu se ispostavilo da i priča iz Ponoćnog ekspresa, koji se reklamirao kao “film baziran na istinitom događaju”, ima i drugu stranu.
Sam Hejs se 2007. godine vratio u Tursku kako bi, po njegovim rečima, pokušao da makar delom ispravi štetu koju je film naneo ovoj zemlji u inostranstvu. Hejs je na međunarodnoj konferenciju o bezbednosti u Istanbulu priznao da slika Turske i ljudi iz ove zemlje, koja je prikazana u filmu, “nije pravična prema njima niti ima veze sa njegovim iskustvom”, i dodao da on nije pisao scenario niti režirao film, da su scenarista i režiser u odnosu na njegovu knjigu izmenili mnogo toga, ali da mora da prihvati svoj deo odgovornosti za štetu koja je učinjena.
(Preuzeto: Nedjeljnik Vreme, tekst Geografija kinematografije Momira Turdića)
Trejler
O reditelju:
Alan Parker je rođen 1944. godine u Londonu. Deset godina je radio u marketinškoj agenciji i počeo je stvarati scenarije u njihovom podrumu, razvijajući tako svoje ideje. Nakon režiranja nekoliko reklama i kratkih filmova za BBC, Parker je napravio svoj prvi dugometražni ‘Bugsy Malone’ (1976), a već dvije godine kasnije ponosno potpisuje ‘Midnight Express’ (1978) svrstavajući se uz bok već priznatim redateljima. Sljedeći projekat je megahit ‘Fame’ (1980), koji obara sva očekivanja na blagajnama, a biva uvršten i u leksikon pop kulture. Naredni filmovi: ‘Shoot The Moon’ (1982), ‘Pink Floyd: The Wall’ (1982) ‘Birdy’ (1984), ‘Mississippi Burning’ (1988), ‘The Commitments’ (1991), ‘The Road to Wellville’ (1994), ‘Evita’ (1996), ‘Angela’s Ashes’ (1999), ‘Život Davida Galea’ (2003),
Postao je Sir 1995. godine. Oženjen je Lisom Morgan. Njegovi sinovi Alexander i Jake Parker često mu pomažu na realizaciji projekata, a najviše su pomogli u filmu ‘Život Davida Galea’.
