Čitam mnoge Kafkine odlomke i nacrte. Ništa od toga nije objavio za života i kod nas jedva da je išta od toga bilo prevedeno.
1 Demonski nacrti
Možda nije na mestu govoriti o demonima kad je reč o Kafkinim pričama, ali oni se svakako pojavljuju kod njega. Mogli bismo čak reči da je kod njega umetnost pripovedanja osobena demonologija, znanje koje podrazumeva i veštinu isterivanja đavola koji nas je obuzeo. Dovoljno je pročitati „Istinu o Sanču Pansi i Don Kihotu”, pa shvatiti šta sam Kafka misli o ulozi demonskog u svome pisanju. Evo, sabrao sam sve što je pisao o Servantesovim likovima.
Sančo Pansa, koji se uostalom tim nikad nije hvalio, uspeo je tokom godina, okružujući se u večernjim i noćnim časima gomilom romana o vitezovima i razbojnicima, da toliko odagna od sebe svog đavola, koga će kasnije nazvati Don Kihote, da je ovaj zatim, nestalan, izvodio najmahnitije podvige, ali koji, u nedostatku prethodno određenog predmeta, a trebalo je da to bude upravo Sančo Pansa, nikom nisu štetili. Sančo Pansa, slobodan čovek, nehajno je pratio, možda zbog izvesnog osećanja odgovornosti, Don Kihota na njegovim pohodima i od toga je imao veliku i korisnu zabavu do svog kraja.
Ne unesrećuje Don Kihota njegova fantazija nego Sančo Pansa.
Jedan od najvažnijih Don Kihotovih podviga, istaknutiji od borbe s vetrenjačama, jeste samoubistvo. Mrtvi Don Kihote bi da ubije mrtvog Don Kihota; ali, da bi ga ubio, potrebno mu je neko živo mesto, pa ga svojim mačem traži podjednako istrajno i uzaludno. Zaokupljeni time, dva mrtvaca se poput nerazmrsivog klupka kotrljaju kroz razdoblja.
Don Kihote je morao da se iseli, cela Španija mu se smejala, nemogućno mu je bilo da tamo opstane. Putovao je kroz južne krajeve Francuske, gde je tu i tamo sretao dobre ljude s kojima se sprijateljio, usred zime je, uz silne napore i lišavanja, prešao Alpe, zatim je prošao gornjoitalijanskom nizijom, koja mu nije prijala, i naposletku dospeo u Milano.
2 Nemogućan život
Govoriti o Kafki je nemoguće u podjednakoj meri u kojoj je za njega sam život bio nemogućan. On govori o nemogućnosti da se živi. Njega muči dalekosežnije pitanje od pitanja kojim su ostali pripovedači vođeni. Mi se usredsređujemo na to šta neko čini sa svojim životom, a on se – uz maksimalnu i strogu preciznost u jeziku, lišenom ikakvog metaforičkog obilja, uz apsolutnu čistotu književne intencije i stvaralačkog nauma i uz neverovatnu postmetafizičku predanost koja dodiruje sam očaj – nosi sa sopstvenim krikom da li je mogućno biti živ. Zapravo postmetafizičko doba u književnom kosmosu nastupa tek sa Kafkom, jer sa njim se ruši ustaljena ravnoteža između suprotnosti putem kojih poimamo i na kojima u mišljenju artikulišemo svet u istoriji Zapada.
Istovremeno, suočeni s nemogućnošću da govorimo o Kafkinom delu, za nas je to izazov vođen željom da shvatimo zagonetku. Tu bi važilo ono što će i on reći povodom nekog sna: nije saopštiv, jer nije dokučiv, a podstiče na saopštavanje iz istog razloga.
Zašto je sve što je pisao bilo sušta književnost? Zašto u svakoj njegovoj rečenici, čak i kad je ona nezavršena, otkrivamo njegovu jedinstvenost?
U šali ili ne, jednom je odgovorio verenici Felici Bauer da je on sam književnost. Zbog književnosti je i napustio verenicu.
Ostavio je i Milenu Jesensku iz istog razloga. Ali, ne zanosimo se: ono što je razumevao pod književnošću nije istovetno sa onim što mi mislimo kad se pozivamo na književnost. On ne misli ni na kakve trikove, na tehniku i tehnologiju, na mašineriju i na šta sve ne čime se pisci mahom služe, podučavani u radionicama takozvanog kreativnog pisanja, da bi stvorili neko delo, pesmu, roman, priču. Kod njega nema obmane. On odbacuje veštinu. Ona čak nije ni u njegovom vidokrugu. Milena je za njega rekla da je on poput golog čoveka u gomili odevenih. I on je toga bio duboko svestan. Sa tim se sve vreme nosio. Bilo je to za njega svakodnevno junaštvo. Socijalna laž mu je bila strana. Takav je bio i u pisanju, i pisanje je bilo jedino sredstvo njegovog opstanka. Sredstvo istine ili možda i sama istina. U tom smislu je sve što je pisao bila sušta književnost, lišena svih laži kojima se mi služimo u opstanku. I to prepoznajemo u svakoj njegovoj reči, i pogađa nas zagonetnom snagom. To je snaga koja nema svoje središte niti metu. Ne može se svesti tek na tobožnju mržnju prema ocu, ili na postojanje, odnosno nepostojanje Boga, niti fizičku bolest, ili na kritiku birokratskog mehanizma, ili na hiljadu drugih stvari putem kojih smo pokušavali da razumemo u čemu je neodoljivost Kafkinog pisanja. Nema nekog centra, jer ga nije bilo ni u samom Kafki. Zato kod njega nema psihologije, niti ikakve izrazitije individuacije likova. Svi su stranci.
Živeti samo u istini! Ne, sa tim nije bilo mogućno biti živ, kao ni živeti s drugima. To je granična situacija. To je Kafkina večita situacija. Nije ona bez ironije i humora, ali je neizdržljiva. Uhvaćen u nju, bez ikakve zaštite pred uvidom da cilja i središta nema, i da je jedino čimo raspolažemo naše bezizgledno pokušavanje da dopremo do onoga čega nema, priznajući sopstveni stid da je bez ikakvog utočišta, sagledava istinu o sopstvenoj izgnaničkoj nemoći. To sagledavanje ga čini drukčijim od svih ostalih pisaca i osnova je, na kraju krajeva, njegovog genija, ma i uprkos tome što nije želeo nikad da mu tako nešto bude pripisano. Naprotiv. Maks Brod, njegov prijatelj, odbio je da ga izbavi od te sudbine: odbio je da spali, po piščevom zavetu, Kafkine rukopise posle njegove smrti. Naslućujemo zašto je to Kafka tražio; razumemo zašto to njegov prijatelj ipak nije učinio.
Naravno, ne samo da je govoriti o Kafki nemogućno u pravom smislu nego je nemogućno i pisati posle njega, a da nas ne peče savest. Književnost, ipak, i posle Kafke postoji. Ali, ne njegova nego naša. On je bio jedan početak i jedan kraj, za nas neponovljiv.
3 Rane
Kafka je prvi put počeo da iskašljava krv 1917. godine, i to je bio neopozivi znak bolesti koja će ga, kad je tuberkuloza zahvatila laringitis i on više nije mogao ni da guta ni da govori, ni punih sedam godina docnije odneti iz života. Na plućima mu se otvorila rana, Lungenwunde. Između ostalih, u to vreme je napisao i priču „Mač”. Pripovedač u toj priči govori o tome da je prespavao čas kad je s prijateljima trebalo da krene na izlet. Prijatelji su mu došli na vrata, a on je skočio i navrat-nanos se odenuo, otvorio vrata, a oni su, videvši ga, ustuknuli: njemu je veliki stari mač, viteški, s krstastim rukohvatom, bio zariven u leđa. Ispostavilo se da ga mač nije istinski ozledio, jer je nekim čudom oštrica mača prošla duž leđa tačno ispod kože, a da meso nije ni oštetila. Nije bilo ni krvi. Kad je mač pažljivo izvučen, videlo se da je od reza kroz koji je sečivo bilo zabodeno ostala samo jedva primetna pukotina. Pripovedač je, kako sugeriše, taj teški i skupoceni mač zapravo poneo iz svog sna. Kafka je nesumnjivo voleo delo Hajnriha fon Klajsta. Često je iščitavao njegove kratke priče i anegdote. U jednoj od njih priča se o slučaju vojnika ranjenog u bici na Rajni 1792. godine. Ispaljeno zrno ga je pogodilo u grudi, pa je zatim prošlo kroz njegovo telo između kože i mesa i naposletku izišlo na donjem kraju kičme. Vojnik je preživeo, baš kao i pripovedač iz Kafkine priče. Taj nemogućni slučaj s Klajstovim vojnikom, nalazimo da je mogao biti uzor i za Kafkin „Mač”. Ali ono što Kafka i Klajst dele jeste upravo iskustvo rane. Prisustvo rane se kod Kafke javlja u svakojakim figurama i transfiguracijama. Na mnogim mestima u njegovim dnevničkim zapisima posvedočen je taj dvosmisleni odnos prema rani, ozledi, bilo kakvom odstupanju od normalnog tela. Rana ga istovremeno odbija i privlači. Njegova ranjena pluća postala su unekoliko izvor njegovog pisanja. Od trenutka kad je počeo da iskašljava krv, nikad nije bio plodniji. Ali tada mu nije bilo toliko stalo da postizanja celine, do dovršavanja njegovog spisateljskog tela. Sve kao da je ostajalo neokončano. Priče su gotovo neumitno nastajale u fragmentima. Rasejavale se, bile razmetnute kosti, rasuto breme kao što je bilo i Kafkino viđenje izgradnje Kineskog zida koji je navodno podizan u razbacanim delovima. Bile su rane i često poprimale vid sna. Kafka je snevao kao smrtno ranjeni čovek. Rana je kod njega simptom želje koju je Kafka preobražavao u sažete priče ili fragmente. Čak i priče koje je objavio za života mogli bismo da čitamo kao fragmente. Kad u njima postoji neka rana, recimo kao što je telo Gregora Samse ranjeno ili telo vojnika u priči o kaznenoj koloniji, ona doprinosi fragmentaciji tela, upravo kao što izaziva i fragmentaciju dela. Fragment je duboko ukorenjen Kafkin književni oblik. On svoje priče lišava konteksta i tako ih u isti mah univerzalizuje i čini samostalnim i nedokučivim. Njegovo pripovedanje je, u neku ruku, umetnost ranjenog tela. Ono je tu kao da bi samo da dokumentuje neku ranu, izvesnu krizu koja progovara iz nezavršenih tekstova. Otuda čitanje njegovih priča i fragmenata, zašto ne bismo rekli, protiče prvenstveno između njihove kože i njihovog mesa, pri čemu su i koža i meso samo fantomski elementi teksta, ali Kafkina rana u njima je, kao što već znamo, stvarna. Ako bismo zapitali samog pisca o tome, on bi oćutao, jer je želeo da nas poštedi.
Jovica Aćin
