drugi nastavak
Ti gavrani, naslikani dva dana pre njegove smrti, nisu mu, ništa više od ostalih njegovih platna, otvorili vrata izvesne posmrtne slave, ali oni otvaraju slikanom slikarstvu ili, pre, neslikanoj prirodi, okultna vrata jedne moguće onostranosti, jedne moguće trajne stvarnosti, kroz vrata neke zagonetne i zlokobne onostranosti, koja je otvorio Van Gog.
Nije uobičajeno da čovek s puščanim hicem u trbuhu, koji ga je ubio, strpa na jedno platno crne gavrane, možda sa nekom vrstom olovnoblede ravnice ispod njih, u svakom slučaju prazne, gde se boja vinskoga taloga ludački sukobljava sa prljavo-žutom bojom žita.
Ali biće da nijedan drugi slikar, sem Van Goga, nije umeo kao on da nađe, kako bi naslikao svoje gavrane, tu crnu boju gomoljike, tu crnu “bogatog krkanluka” i u isti mah kao neku pogansku boju krila gavrana iznenađenih zamirućim odsevima večeri.
A na šta se dole žali zemlja pod krilima raskošnih gavrana, raskošnih bez sumnje za samoga Van Goga a, s druge strane, veličanstvenog predskazanja zla koje njega više neće dotaći?
Jer niko do tada nije kao on od zemlje načinio to prljavo rublje, uvrnuto vinom i krvlju natopljeno.
Nebo na slici je veoma nisko, prignječeno,
ljubičastoplavo, poput obruba munje.
Čudesna mračna rojta praznine koja nastaje nakon seva.
Van Gog je pustio svoje gavrane kao crne mikrobe svoje slezine samoubice, na nekoliko santimetara odozgo a kao sa dna platna,
sledeći crnu brazgotinu linije gde lepet njihoovg bogatog perja pritiska posuvraćenost zemaljske oluje pretnjama jednog zagušenja odozgo.
Pa ipak, cela slika je bogata.
Bogata, velelepna i mirna slika.
Dostojna pratnja u smrti onoga koji je, tokom svog života, zavrteo tolika pijana sunca na tolikim plastovima sena, oslobođen svih predrasuda, i koji, očajan, s puščanim hicem u trbuhu, nije umeo da ne preplavi krvlju i vinom jedan predeo, da ne natopi zemlju poslednjom emulzijom, u isti mah veselom i mračnom, sa okusom oporog vina i pokvarenog sirćeta.
I tako nam ton poslednjeg platna što ga je naslikao Van Gog, on koji, s druge strane, nikada nije prevazišao slikarstvo, dočarava oštro i varvarsko prolamanje najpatetičnije elizabetanske drame, ostrašćene i strasne.
To je ono što me najviše uzbuđuje kod Van Goga, koji je najviše bio slikar od svih slikara i koji je, ne idući dalje od onoga što se zove i što jeste slikarstvo, ne izlazeći iz tube, iz kičice, iz uokviravanja motiva i platna, da bi pribegao anegdoti, priči, drami, slikovitoj radnji, unutarnjoj lepoti subjekta ili objekta, uspeo da prikaže prirodu i predmete na tako vatren način da neka čuvena pripovetka Edgara Poa, Hermana Melvila, Natanijela Hotorna, Žerara de Nervala, Ahima Arnima ili Hofmana, ne kaže ništa više na psihološkom i dramaturškom planu njegovih bagatelnih platna,
od njegovih platna koja su skoro sva, inače, i kao namerno, skromnih dimenzija.
Antonen Arto
Nastaviće se
