Piše: Jacques Attali
U odnosima među ljudima, kao i među narodima, poniženje može da dovede do bezumnih postupaka, nezaustavljivih ratova.
Zato je ključno ne ponižavati druge, već ih uvažavati; a ako je ponižavanja bilo, ako je kontakt prekinut, obnoviti ga, makar dok je ponižena strana još uvek otvorena za dijalog i dok se nije pretvorila u zakletog neprijatelja koji se može obuzdati samo silom.
Recimo, ponižavanje Nemačke 1919. godine idiotskim Versajskim ugovorom dovelo je do pobede nacizma, protiv koga je moralo da se ratuje. Isto tako, ponižavanje Turske 1995. odbijanjem da joj se dozvoli priključenje Evropskoj uniji danas je dovelo do njenog bacanja u zagrljaj islamizma, koji je zasad još uvek umeren, ali je jednog dana može pretvoriti u neprijatelja. Takođe, posle drugog rata u Zalivu, raspuštanje vojske Sadama Huseina dovelo je do toga da hiljade vojnika i oficira sekularne i savršeno obučene vojske pre nekoliko meseci postanu kadrovi takozvanog islamskog kalifata, koji danas tvrdi da okuplja ponižene muslimane iz čitavog sveta u borbi na smrt protiv zapada. Na isti način, održavanje brutalne i ponižavajuće ravnoteže između Izraela i Palestine prve održava u iluziji da dobijaju rat, dok kod drugih hrani želju da unište jevrejsku državu.
Na kraju, ponižavati Rusiju danas kako bi se ona izolovala od sveta, jer ne pristaje da se prema ljudima koji u Ukrajini govore ruski postupa kao s građanima drugog reda, može je pretvoriti u neprijatelja protiv koga ćemo jednog dana morati da se borimo. Naročito je glupo što se Poljaci svim silama trude da izoluju Rusiju, kao što je Francuska sve činila da dvadesetih godina prošlog veka izoluje Nemačku.
Treći svetski rat bi mogao da bude logična posledica istrajavanja u ovoj geopolitici ponižavanja. Neki u Vašingtonu i Moskvi već iznose najgore nacionalističke i ratnohuškačke stavove i teorije zavere, koji će dovesti do najgoreg ishoda prostim kretanjem u začaranom krugu gluposti i ozlojeđenosti.
Mnogi bi se, i na jednoj i na drugoj strani, radovali da napetost postane toliko jaka da zaustavi užasan ekonomski pad, tako što će uposliti industriju naoružanja i opljačkati štediše kroz poreze ili restrukturiranje javnih dugova, u ime navodne odbrane ugrožene otadžbine.
Ovom strategijom se naročito opasno poigravaju Sjedinjene Američke Države, geografski udaljene od budućih ratnih poprišta, kojima skoro da više nisu potrebni energetski izvori na Bliskom istoku i u centralnoj Aziji, jer im ona može pomoći da prebrode finansijsku krizu, dok bi ovo bilo ravno samoubistvu za Evropljane koji maloumno dopuštaju da budu uvučeni u tu igru.
Da bi se takav ishod izbegao, zapad sa Arapima, Turcima i Rusima mora da se ophodi kao s Nemačkom 1945: da ih uvažava, da ne prekida veze, da ih drži u krugovima moći, da im ponudi učešće u zajedničkim projektima.
Posebno treba prekinuti bojkot Rusije, koji samo škodi Evropi: Ruse treba uključiti u borbu protiv ekstremnog islama s kojim se svakodnevno suočavaju na Kavkazu.
Francuska bi mogla i morala da se odvaži i predloži promenu te doktrine. Da bi se to dogodilo, Francuska mora imati hrabrosti da prekine sa stavom „praćenja vođe“ koji karakteriše druge Evropljane i stavi se na čelo geopolitike uvažavanja, iako ona podrazumeva privremenu usamljenost.
L’Express, 15.09.2014.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 25.09.2014.
