Predgovor
Bio sam teško bolestan; smrt je već bila blizu. Skupivši poslednju snagu i posluživši se prvim trenutkom pune trezvenosti uma, napisao sam duhovno zaveštanje u kome, između ostalog, stavljam u zadatak prijateljima da posle moje smrti objave neka od mojih pisama. Želeo sam makar samo tim da iskupim beskorisnost svega što sam dosad objavio, pošto su ova pisma, po mišljenju onih kojima su bila upućena, više koristila ljudima nego dela. Nebeska milost božja odvratila je od mene ruku smrti. Gotovo sam ozdravio; bilo mi je lakše; pa ipak, osećajući malaksalost koja mi svakog trena oglašava da mi je život o niti i spremajući se na daleko putovanje u sveta mesta, neophodno za moju dušu, u toku koga može svašta da se dogodi, zaželeo sam da na rastanku ostavim nešto za moje sunarodnike. Među mojim poslednjim pismima, koja sam uspeo da nabavim, izabiram sve što se u većoj meri odnosi na pitanja koja danas zanimaju društvo, odbacujući ono što može da dobije smisao tek posle moje smrti, izuzimajući sve što je moglo biti značajno samo za pojedince. Dodajem dve-tri književne rasprave i, najzad, prilažem samo zaveštanje, da bi u slučaju moje smrti, ako bi me ona zadesila na putovanju, ono istog trenutka postalo punovažno, što bi mogli da posvedoče svi moji čitaoci.
Srce mi kazuje da je moja knjiga potrebna i da može biti korisna. Ne zato što o sebi imam visoko mišljenje i što verujem u svoju sposobnost da budem koristan, već zato što još nikad dosad nisam osetio tako snažnu želju da pomognem. S naše strane dovoljno je da pružimo ruku da bismo pomogli; jer, ne pomažemo mi, već pomaže bog, darujući snagu nemoćnoj reči. Dakle, ma koliko da je moja knjiga skromna i beznačajna, ja ipak sebi dozvoljavam da je objavim i molim svoje sunarodnike da je nekoliko puta pročitaju; istovremeno molim one među njima koji imaju sredstva da kupe nekoliko primeraka i da ih razdele onima koji to ne mogu da učine, obaveštavajući ih da će u tom slučaju sav novac koji premaši troškove mog predstojećeg putovanja biti upućen, na jednoj strani kao pomoć onima koji kao ja osete unutarnju potrebu da pred naredni veliki post krenu u svetu zemlju, a nemaju mogućnosti da otputuju samo svojim sredstvima, i na drugoj strani onima, koje ću sresti na putovanju, na koje su i sami krenuli, onima koji će se pomoliti kod groba gospodnjeg za moje čitaoce − svoje dobrotvore.
Svoje putovanje želeo bih da ostvarim kao dobar hrišćanin. Zbog toga ovde molim za oproštaj sve svoje sunarodnike za sve čime god da sam ih uvredio. Znam da sam svojim lakomislenim i nezrelim delima mnoge ožalostio, dok sam druge čak okrenuo protiv sebe − uopšte, kod mnogih sam izazvao nezadovoljstvo. U odbranu mogu da kažem samo to da mi je namera bila dobra i da nikog nisam želeo ni da rastužim, a ni da okrenem protiv sebe, već su jedino moja sopstvena nerazboritost, moja žurba i brzopletost bile uzrok da su se moja dela pojavila u tako nesavršenom vidu i gotovo sve dovela u zabludu u pogledu svog pravog smisla; za ono, pak, što je u njima namerno-uvredljivo, neka mi bude oprošteno tako velikodušno, kako je samo i jedino ruska duša sposobna da oprosti. Isto tako neka mi oproste i oni kojima se desilo da se duže ili kraće vreme nađu sa mnom na zajedničkom putu. Znam da mi se događalo da mnogima pričinjavam neprijatnosti, nekima čak možda i namerno. Zapravo, u mom ophođenju s ljudima uvek je bilo mnogo neprijatno-odbojnog. To je donekle dolazilo zbog toga što sam izbegavao susrete i poznanstva, osećajući da još ne mogu da kažem ljudima pametnu i potrebnu reč (a prazne i nepotrebne reči nisam želeo da kazujem), i što sam u to isto vreme bio uveren da mi je usled beskrajnog mnoštva mojih nedostataka makar malo bilo potrebno da sebe sama naviknem na izvesnu otuđenost od ljudi. To je delimično poticalo i od sitnog samoljublja, svojstvenog samo onima od nas koji su se iz blata probili među ljude, pa smatraju da imaju pravo da na druge gledaju s visine. Kako bilo da bilo, molim za oproštaj zbog svih ličnih uvreda koje sam nekome naneo, počev od detinjstva pa do dana današnjega. Molim da mi oproste moja sabraća-literate zbog svih omalovažavanja koja sam im naneo namerno ili slučajno; onog, pak, od njih, kome je zbog nečeg teško da mi oprosti, podsećam na to da je hrišćanin. Kao što ispovednik pre ispovedi koju se sprema da da bogu, moli za oproštaj svog brata, tako ga ja molim da mi oprosti, i, kao što niko u takvom trenutku ne sme da ne oprosti svome bratu, tako ni on ne bi trebalo da mi ne oprosti. Najzad, molim da mi oproste moji čitaoci ako i u ovoj knjizi naiđu na nešto neprijatno ili za nekog od njih uvredljivo.
Molim ih da prema meni ne osećaju potajni gnev, već da, umesto toga, velikodušno iznesu sve nedostatke na koje naiđu u ovoj knjizi – kako nedostatke pisca, tako i nedostatke čoveka: moju nerazumnost, nepromišljenost, taštinu, praznu samouverenost − rečju, sve što se sreće kod svih ljudi, iako to oni i ne vide, a što verovatno još u većoj meri postoji u meni.
Na kraju, molim sve u Rusiji da se pomole za mene, počev od svetitelja, čiji ceo život i jeste samo molitva. Neka se za mene mole, kako oni koji skromno ne veruju u snagu svojih molitvi, tako i oni koji u molitvu uopšte ne veruju, pa je čak i ne smatraju potrebnom; ali ma kako bila bespomoćna i uzaludna njihova molitva, molim ih da se za mene pomole tom najbespomoćnijom i najuzaludnijom molitvom. A ja ću se kod groba gospodnjeg moliti za sve moje sunarodnike, ne izostavljajući nijednog od njih; moja će molitva biti isto tako bespomoćna i uzaludna, ako je sveta nebeska milost ne preobrazi u ono što bi ona trebalo da bude.
jul 1846.
Zaveštanje
Pri punoj svesti i zdravom razumu iznosim ovde svoju poslednju volju.
I. Zaveštavam da se moje telo ne sahranjuje sve dok se ne pokažu jasni znaci raspadanja. Napominjem to zato što su me još u toku same bolesti obuzimali trenuci onemoćalosti a srce i puls mi prestajali da biju; zato što sam u svom životu bio svedok mnogih tužnih događaja zbog naše brzopletosti u svim poslovima, pa čak i u takvima kao što je sahranjivanje; izjavljujem to ovde u samom početku svog zaveštanja, u nadi da će možda moj posmrtni glas podsetiti na obazrivost. Neka se moje telo preda zemlji ne birajući mesta gde će ležati i neka se ništa ne dovodi u vezu s njegovim prahom; neka se stidi onaj ko i najmanju pažnju prida raspadnutoj ploti, koja više nije moja: on će se pokloniti crvima koji tu plot jedu; molim ih, bolje, da se svesrdnije pomole za moju dušu i da umesto svih pogrebnih ceremonija pogoste u moje ime jednostavnim ručkom nekoliko onih koji nemaju hleba nasušnoga.
II. Zaveštavam da se nada mnom ne postavlja nikakav spomenik i da se i ne pomišlja na tu glupost, nedostojnu hrišćanina. Onaj, pak, od bliskih prijatelja, kome sam stvarno bio drag, neka mi podigne drugačiji spomenik − spomenik u sebi samome, svojom nepokolebljivom postojanošću u življenju i bodrenjem i razvedravanjem svih oko sebe. Onaj ko posle moje smrti duhom nadraste sebe, kakav je bio za moga života, pokazaće da me je upravo on voleo, da mi je bio prijatelj i samo time će mi podići spomenik. Jer i ja sam, ma kako bio slab i nemoćan, uvek hrabrio svoje prijatelje i niko od onih koji su se sastajali sa mnom u poslednje vreme, nije me video potištenog, u trenucima tuge i žalosti, mada sam imao teških trenutaka i nisam manje od ostalih patio − neka se toga seti svako od njih posle moje smrti, prisećajući se svake reči koju sam mu uputio i čitajući sva pisma koja sam mu pisao pre godinu dana.
III. Zaveštavam da me niko ne oplakuje a neka greh padne na dušu onoga ko na moju smrt bude gledao kao na nekakav važan ili sveopšti gubitak. Kada bi mi čak i uspelo da učinim nešto korisno i kada bih već i počeo da ispunjavam svoj dug upravo onako kako treba, a smrt me odnela na početku posla smišljenog ne kao zadovoljstvo za neke, već neophodnog za sve − čak i tada se ne bi trebalo predavati jalovoj ucveljenosti. Kada bi čak umesto mene umro u Rusiji čovek koji joj je u njenim sadašnjim prilikama stvarno potreban, ni onda niko od živih ne treba da bude tužan; mada je istina da je znak gneva nebeskog ako jedan za drugim odlaze ljudi svima potrebni; time se oduzimaju oruđa i sredstva koja bi drugima pomogla da se približe našem cilju. Ne treba se prepuštati tugi pri svakom iznenadnom gubitku, već treba strogo pogledati samog sebe ne misleći više na podlosti drugih, na podlosti celog sveta, već na svoje sopstvene. Strašna je duševna podlost; zašto li se to vidi samo onda, kada je pred očima neumitna smrt!
IV. Zaveštavam svim svojim sunarodnicima (vođen jedino time da je svaki pisac dužan da iza sebe ostavi nekakvu korisnu misao u nasleđe čitaocima), zaveštavam im najbolje od svega što je moje pero stvorilo, zaveštavam im svoje delo pod naslovom Oproštajna povest. Ono je, kao što će videti, njima upućeno. Dugo sam ga nosio u srcu kao svoje najvrednije blago, kao znak nebeske milosti božje prema meni. Ono je bilo izvor suza koje niko nije video još od vremena moga detinjstva. Njega im ostavljam u nasleđe. Ali molim da se niko od mojih sunarodnika ne uvredi ako u njemu oseti nešto nalik na pouku. Ja sam pisac, a piščev dug nije samo da učini prijatno zadovoljstvo umu i ukusu; on će strogo biti kažnjen ako od njegovih dela ne poteče nikakva korist za dušu i od njega ne ostane ništa kao pouka za ljude. Neka se moji sunarodnici sete da svako od nas, iako nije pisac, kada odlazi sa ovoga sveta, ima pravo da nam ostavi nešto u vidu bratske pouke i da u tom slučaju ne treba gledati na neznatnost njegovog porekla, na nemoć ni isključivo na njegovu nerazboritost, već treba pamtiti samo to da čovek na samrtnom odru ponešto može bolje da vidi od onih koji su večito u društvu. Pa ipak bez obzira na sva takva moja prava ne bih se usudio da progovorim o onom što će oni čuti u Oproštajnoj povesti, jer ja, dušom gori od svih njih, ja koji patim od teške bolesti sopstvenog nesavršenstva, ne mogu da izustim takve reči. Ali me na to nagoni drugi, daleko važniji uzrok: sunarodnici, užas! Duša zamire od užasa već pri samoj slutnji zagrobne uzvišenosti i onih duhovnih najviših božjih dela, pred kojima je prah sva uzvišenost njegovih dela koja mi ovde vidimo i kojima se divimo. Celo moje umiruće telo jeca osećajući džinovski rast i plodove čije smo seme mi posejali u život ne sluteći i ne osećajući kakve će nemani iz njih iznići… Možda će moja Oproštajna povest unekoliko uticati na one koji život još smatraju igračkom, pa će im duše bar malo čuti njegovu strašnu tajnu i njegovu najskrovitiju nebesku muziku. Sunarodnici! Ne umem i ne znam kako da vas nazovem u ovom trenutku. Ostavimo praznu učtivost! Sunarodnici, ja sam vas voleo; voleo sam vas ljubavlju koja se ne da iskazati, koju mi je dao bog i za koju sam mu zahvalan kao za najveće dobročinstvo, jer mi je ta ljubav bila radost i uteha usred mojih najtežih patnji − u ime ljubavi molim vas da srcem poslušate moju Oproštajnu povest. Kunem se: nisam je pisao ni izmišljao, ona je ispevana sama od sebe, iz duše, koju je sam bog vaspitavao iskušenjima i patnjom, a njeni zvuci potekli su iz skrivene snage nama zajedničkog ruskog porekla, po kome sam vam svima blizak rod.3
V. Zaveštavam da se posle moje smrti ne žuri sa pohvalama a ni s osudama mojih dela u javnim listovima i časopisima: sve će biti isto tako pristrasno kao i za moga života. U mojim delima je daleko više onoga što treba osuditi, nego onoga što zaslužuje pohvalu. Sve optužbe protiv mojih dela bile su u osnovi manje ili više pravedne. Preda mnom niko nije kriv; nezahvalan i nepravedan biće onaj ko zbog mene nekome nešto zameri. Isto tako javno izjavljujem da, osim do sada štampanoga, ništa ne postoji od mojih dela: sve što je bilo u rukopisu spalio sam kao slabo i mrtvo, napisano u bolesnom stanju pod pritiskom. I zato, ako bi neko počeo nešto da izdaje pod mojim imenom, molim da se to smatra podlim falsifikatom. Ali, umesto toga, obavezujem moje prijatelje da prikupe sva moja pisma koja sam im upućivao od kraja 1844. i da među njima izvrše strog izbor samo onoga što može duši doneti nekakvu korist, a da sve ostalo, što je bila prazna razonoda, isključe i izdaju u odvojenoj knjizi. U tim pismima bilo je nečeg što je koristilo onima kojima su bila upućena. Bog je milostiv; možda će ona biti od koristi drugima, i preko toga skinuti s moje duše bar deo teške odgovornosti zbog beskorisnosti ranije napisanog.
VI.4 … …
VII. Zaveštavam… ali setih se da time više ne mogu da raspolažem. Zbog nesmotrenosti oteto mi je pravo na svojinu: mimo moje volje i dozvole objavljen je moj portret. Iz više razloga koje nema potrebe da iznosim, to nisam želeo; nikome nisam prodao pravo na njegovo javno objavljivanje i odbijao sam sve knjižare koji su do sada navaljivali sa ponudama; a nameravao sam to sebi da dozvolim samo u slučaju ako mi bog pomogne da obavim posao koji mi je zaokupljao misli celog života, i to tako da bi moji sunarodnici uglas rekli da sam časno izvršio svoj posao, i da bi poželeli da vide crte lica tog čoveka koji je stalno radio u tišini i nije želeo da uživa nezasluženu popularnost. S tim je bila u vezi i druga okolnost: moj portret mogao bi da se u tom slučaju odjednom rasproda u velikom broju primeraka, donevši znatan prihod slikaru koji je trebalo da ga gravira. Taj slikar već nekoliko godina u Rimu gravira besmrtnu Rafaelovu sliku Preobraženje gospodnje. On je sve žrtvovao svom poslu − ubitačnom poslu koji guta godine i zdravlje, i tako je savršeno izveo svoj rad koji sada privodi kraju, kako to još nijedan graver nije uradio. Ali zbog visoke cene i malog broja stručnjaka, njegovi otisci ne mogu da se rasprodaju u tolikom broju, da on za sve bude nagrađen; moj portret bi mu pomogao. Sada je, međutim, moj plan osujećen: nečija slika jednom objavljena postaje vlasništvo svakoga ko se bavi izdavanjem gravira i litografija. Ali ako bi se desilo da moja pisma objavljena posle moje smrti donesu i najmanju društvenu korist (već i samom iskrenom težnjom da je donesu) i ako bi moji sunarodnici poželeli da vide moj portret, onda molim sve takve izdavače da se plemenito odreknu svog prava; a one moje čitaoce, koji su zbog svoje suvišne blagonaklonosti prema svemu što je slavno, nabavili nekakav moj portret, molim da ga odmah unište pošto pročitaju ove redove, tim pre što je on načinjen loše i bez sličnosti, i da kupuju samo onaj pod kojim bude stajalo: „Gravirao Jordanov“. Time će, na kraju krajeva, biti učinjeno pravedno delo. A još će biti pravednije ako oni koji imaju mogućnosti budu umesto mog portreta kupovali samo otisak „Preobraženja gospodnjeg“, koji je čak i po izjavama stranaca kruna graverske umetnosti i ruska slava.
Moje zaveštanje ima biti štampano odmah posle moje smrti u svim časopisima i listovima, da zbog njegovog nepoznavanja niko preda mnom ne bi bio nevino kriv i tako naneo greha svojoj duši.
Nikolaj Vasiljevič Gogolj
1845.
