KOMENTAR O „POZDRAVU“
Već u početku proleća godine 1919, na beogradskom Univerzitetu počele su demonstracije i nisu prestajale, sve do atentata na kralja, godine 1921.
Međutim, početak tih studentskih demonstracija bio je u jednoj kurioznoj sitnici. U šajkači.
Naime, kao što rekoh, mnogi naši drugovi, Srbijanci, došli su na Univerzitet, u vojničkoj, pohabanoj, uniformi, i nosili su na glavi šajkaču. Oficire nisu pozdravljali.
Studenti su smatrali da je to ostatak iz rata, ali da su oni civili, a oficiri, naročito gardijski, smatrali su da su to vojnici, od kojih se pozdrav mora tražiti. Dolazilo je i do nemilih scena, zbog toga, na ulici. Neki naši drugovi, najposle, koji nisu skidali šajkaču, a nisu pozdravljali bili su odvedeni u Upravu grada i pohapšeni.
Mi smo na to odgovorili štrajkom i ispraznili učionice, a rešili smo i to, da se prođe, demonstrirajući, pored Ministarstva prosvete, Dvora i podnese peticija, predsedniku Vlade.
Govornici su tog dana govorili vatreno, sa gomile cigalja, koja je bila, kako rekoh, u avliji.
Među njima bio sam i ja.
Govornici su se najposle konstituisali i povukli u jednu učionicu da se demonstracija pripremi. U tom odboru, ako me sećanje ne vara, bili su, toga dana, sledeći:
Vukićević, stariji, u crnoj košulji anarhista.
Rajić, demokrat, urednik lista, časopisa, Ljube Davidovića.
Gec, i njegova žena, oboje komunisti.
Zdravković, koji je docnije ušao i u Parlamenat, na zemljoradničkoj listi.
Ja sam se bio deklarisao kao socijalist i stilizovao sam rezoluciju koju su članovi odbora sastavili.
Zatim smo, u gomili, izišli na ulicu. Prošli smo, derući se, pored Ministarstva prosvete, i Dvora, pa smo doprli do Predsedništva, koje je onda bilo preko puta Oficirskog doma, u takozvanoj Ristićevoj kući.
Zagatili smo ulicu.
Tadašnji predsednik Vlade, Stojan Protić, odbio je da našu rezoluciju primi, ali je pristao da sasluša našeg govornika, koji je imao naše želje da izloži. Protić se pojavio, nalakćen, na prozoru, i ja, i sad još, vidim kako se kiselo i nabureno smeši.
Držao je šaku iza uva da što bolje čuje.
Međutim je, iza leđa, dao naređenje da se protiv nas izvedu žandarmi.
Protić je, inače, bio miran i vrlo razborit čovek, ali strašno nabusit. Ja sam ga znao, a smejao sam mu se kad bi ga na Kalemegdanu, u podne, sretao.
On je zatvorio prozor kad se žandarmi pojaviše, kod hotela „London“, nama za leđima, sa nožem na pušci.
Valjda je očekivao da ćemo se, brzo, razbeći.
Međutim, kako se to obično dešava u takvim prilikama, do prvih plotuna, dva reda žandarma ne samo da nisu demonstrante zaplašili, nego su ih, naprotiv, privukli, kao magneti.
Sa zastavom na čelu gomile, studenti su, sami, pojurili na žandarme, koji su nastupali.
Do sudara je došlo na raskršću, kod hotela „London“.
Studenti su, vičući, natrčali na žandarme, kao omađijani, a žandarmi su mlatarali, bajonetima, kao pijani.
Žandarmerija je tada bila rekrutovana od isluženih seljaka i bila je van sebe u takvoj prilici.
Žandarmi su, zatim, ispalili dva plotuna, iznad naših glava, ali sa bojnim mecima. (Međutim, nije tačno da su neki bili ranjeni.) Ono što je bilo najluđe u toj gužvi, bilo je to, da se ni jedan član kvarta nije setio, da su nad našim glavama kablovi električnih tramvaja, velikog napona. Da su meci iz puške presekli samo jedan jedini od tih kablova, mrtvih bi demonstranata, i žandarma, bilo ostalo, na kaldrmi, na gomile.
Situaciju je spasao u tom trenutku jedan student koji je nosio zastavu. Ako me sećanje ne vara, zvao se Rakočević.
Oni koji su demonstraciju vodili nisu mogli natrag iz prostog razloga što su oni koji su bili pozadi gurali, na žandarme, kao ledolomci.
Rakočević je onda spustio zastavu i zapevao glasno tadašnju državnu himnu, koju su svi oni, napred, prihvatili i pevali. Prema propisu, žandarmi su onda uzeli pušku k nozi, a mi smo opet probili kordon i vratili se na Univerzitet, pored Dvora, vičući.
Bilo je svega nekoliko probodenih kaputa u gužvi.
Na Univerzitetu, sa gomile cigalja, ogorčeni govornici, predlagali su sad da se napadne Uprava grada i naši drugovi oslobode silom.
Policiju je čuvao čitav vod žandarma.
Neko je tamo, međutim, tog dana, bio pametniji, i naši se drugovi uskoro pojaviše među nama, nošeni na rukama, slobodni, sa šajkačama na glavi.
Beograd nije bio kao one stepenice u Odesi.
A ti studenti, sa šajkačama, nisu ni posle toga pozdravljali.
POZDRAV
Tebi, što si me srela na moru
i zbrisala mi sa čela žig
majke bludnice i roba oca,
skinula mi sa vrata zmije,
žudne, žalosne, ženske ruke,
slava, Slobodo!
Tebi, što si me srela ovenčanog trnjem
sumnja, zakona, suza i vera
i zdrla mi sa čela taj venac.
Tebi, što si mi narumenila usta
plodom dobra i zla, da sve znam,
slava, Slobodo!
Tebi, što si mi u telo
zasadila vetrovito bilje šuma,
iščupala stid i strah.
Tebi, što si mi oči pomračila
tugom zveri, a kožu osvetlila
veselošću oblaka,
slava, Slobodo!
Miloš Crnjasnki
