Od višestrukih oblika grotesknog najčudnijim i najkomplikovanijim čini mi se onaj koji ima korene u očajanju. Ostali imaju za cilj paroksizam periferijske prirode. No, važno je, groteskno nije pojmljivo bez paroksizma. A koji je paroksizam dublji i organskiji od paroksizma očajanja? Groteskno javlja se samo u paroksizmu negativnih stanja, kada se ostvaruju velika komešanja iz manjka života; to je ushićenje u negativitetu.
I nije ludo okretanje ka negativitetu, u tom bestijalnom izmotavanju, mučeničkom i paradoksalnom, kada crte i konture lica skreću u oblike čudnovate izražajnosti, kada je orijentacija pogleda oteta od udaljenih svetlosti i senki, a misao prati krivudanja takvog grča. Pravo intenzivno i neizlečivo očajanje ne može da se objektivizira osim u grotesknim izrazima. Jer groteskno je apsolutna negacija vedroga, stanje čistote, providnosti i lucidnosti, toliko daleko od očajanja, iz kojeg se ne može rađati prvenstveno ništa osim haosa i praznine.
Da li ste ikada imali bestijalno i užasno zadovoljstvo da sebe pogledate u ogledalu posle bezbrojnih noći bez sna; da li ste osetili mučenje nesanice, kada čitavih noći brojiš svaki tren, kada si sam na ovom svetu, kada je tvoja drama najsuštastvenija u istoriji, a ova istorija nema nikakvog značaja, i ne postoji više, kada u tebi rastu najstravičniji plamičci, a tvoje postojanje javlja se jedinstveno i samo u svetu rođenom samo da bi trošio svoju agoniju, jeste li osetili sve bezbrojne trenutke, beskrajne poput patnje, da biste onda kada se pogledate imali sliku grotesknog? To je opšti grč, izmotavanje, napetost poslednjih trenutaka, kojima se pridružuje belilo najdemonskije zavodljivosti, bledilo čoveka koji je prošao kroz najstravičnije provalije tame. Zar ova groteska nije iznikla kao izraz beznađa poput provalije? Nema li on nešto od ponornog vrtloga velikih dubina, od one zavodljivosti beskrajnog koja se otvara pred nama da bi nas progutala i kojoj se pokoravamo kao fatalnosti? Kako bi dobro bilo da možeš da premineš bacajući se u beskrajnu prazninu!
Kompleksnost grotesknog koje izvire iz beznađa sadrži se u njegovoj moći da ukaže na unutrašnju beskrajnost i paroksizam najekstremnije tenzije. Kako bi još mogao ovaj paroksizam da se objektivizira u prijatnom talasanju linija ili u čistoti kontura? Groteskno poriče suštastveno klasično kao što poriče ideju o stilu harmonije ili savršenstva.
Da on najčešće skriva intimne tragedije koje se ne izražavaju neposredno, to je očigledno za onog koji shvata višestruke oblike unutarnjeg dramatizma. Ko je video svoj lik u grotesknoj hinostazi ne može ga nikada zaboraviti, jer će se uvek bojati sebe samog. Beznađe je propraćeno ekstremnim mučeničkim nemirom. A šta drugo čini ovo groteskno osim što aktuelizuje i intenzivira strah i nespokojstvo?
Emil Sioran
Krik beznađa
