Videli smo šta znači pojam sakralna ličnost, i kako u istorijskom razdoblju knjiga postaje Učitelj Života, i neposredno objavljenje. Knjiga je ta koja budi, a budnost knjige u istorijskom razdoblju ima tri izvora:
1. Arhaička sinteza – sve vrste i svi oblici celina drevnih vremena, kao univerzalni metafizički sistem simbola. Pri tome je vrlo bitno odvojiti univerzalnost od kolektivizma. Univerzalna je, a ne kolektivna, poezija epova Ilijada, Odiseja, Gilgameš, Ramajana, kao što su univerzalna metafizika: Tao, astrologija, Sankhja,… U doba istorije, poezija i metafizika dospevaju u ruke pojedinih ljudi, i postaju individualne. „Središte više nije božansko univerzalno bivstvo, nego lično ljudsko Ja. A individua ume da stvara samo individualnu poeziju i individualnu metafiziku; individualnu, što znači da je fragmetarna, plitka, slučajna i samovoljna.“ U središtu arhaičke sinteze, kao univerzalnog sistema simbola, nalazi se Logos, kao spiritualno-stvaralačka aktivnost, kao univerzalna suština. Drevna celina je, dakle: i kosmogonija i astrologija i medicina i etika i politika i mistika i sociologija i psihologija i karakterologija, pri čemu ovi delovi nemaju smisla ni značaja jedni bez drugih. Pojavom individualne nauke i filosofije u početku istorijskog vremena, nestaje Logos, razdvaja se misao od čina, teorija od prakse, aktivnost od kontemplacije;
2. Genijalan čovek. U istoriji, on je apokaliptična varijanta drevnog sakralnog subjekta. Od sakralne ličnosti nije se toliko udaljio, kao filosofija od arhaičke sinteze. On živi u gomili (a ne u narodu), u individualnom životu (a ne u univerzalnom bivstvu), u osami (a ne u životnoj zajednici). U njemu je sakralni subjekat zapreten, ali genijalni čovek ne ume da napusti svoje Ja, da sopstvenu sudbinu usmeri ka bivstvu. Objavljivanje njegove genijalnosti vrši se mahom putem pisane reči, knjige. Hamvaš nalazi duboku srodnost Kjerkegora, Dostojevskog, Tolstoja i Ničea, utvrđujući da „ono što je u njihovom razmišljanju najbitnije, savršeno je istovetno“. Život, zatvoren u istoriju, oni žele da otvore za bivstvo, žele životnu zajednicu, idealitet i budnost. Sve njih genijalnim čini njihova duhovna univerzalnost, i intenzivna osetljivost;
3. Mistična intuicija – drevna budnost (zeman) u istorijskom obliku, najčešće izražena u religiji, mistici i poeziji. Ona ne živi samo u genijalnom čoveku, nego u svakom živom čoveku. To je „najviša duhovna sposobnost čoveka koju individualni život čoveka nije zamaglio, i upravo zbog toga može da prevaziđe sebe ovom sposobnošću i ovim darom, ume da razbije individualno Ja i da domaši otvoreno bivstvo“. Hamvaš nalazi vezu sa iranskim pojmom histi (metafizičko viđenje i budnost, intenzivna osetljivost u potpunom i celovitom bivstvu), i grčkim pojmom εποπτεια (stanje zanosa, u kome se vide večite praslike stvari, ideje; tamo gde u najvišem stepenu prevazilazi reč, javlja se muzika). Muzika je bila izraz epopteje, histije i vidje (o kojoj je ranije bilo reči). Mistična intuicija omogućava izlazak iz kruga zatvorenog Ja, i to u trenucima kada ljudska duša postaje intenzivno osetljiva, neposredna, otvorena i budna. To nije razumna sposobnost, nego stupanje „u univerzalni svet sila nadvremene stvarnosti“, u neposrednost i otvorenost.
Uticaj i značaj drevnih celina opadaju protekom vremena u istorijskom dobu, i održavaju se u mistici i poeziji. U Evropi, po Hamvašu, mistika je postala „čuvar budnog metafizičkog duha“, i probijala se kod pojedinih genijalnih ljudi (Paracelzus, Svedenborg…). Hamvaš utvrđuje da se jedinstvena metafizička budnost nije nigde javila u Evropi. Jedini pandan arhaičkoj sintezi jeste mistika Jakoba Bemea, i njegovih sledbenika (Paskvalis, Sen-Marten, Bader, Solovjov, Berđajev, Dakve).
Hamvaš navodi da je u XX veku apokalipsa stigla do potresnog preokreta, time što je više ljudi, na različitim mestima, otkrilo značaj drevne baštine. Ipak, nije dosegnuto jedinstvo Bemea, dok je Bader opravdanje za neizgradnju sistema svojih misli nalazio u rečima: „Moderan čovek najpre treba da se probudi“. Saznanje baštine može se vezati za ličnosti, kao što su Rene Genon, Đulio Evola i Leopold Cigler (od kojih je Genon najbliži istinskoj budnosti).
Zoran Tucaković
