(1932. Kursk)
Sam sam. Svake večeri Aleksandar Ivanovič negdje ide, i ja ostajem sam. Gazdarica liježe rano i zaključava sobu. Susjedi u ostale četiri sobe spavaju i samo ja ostajem da sjedim sam u svojoj maloj sobi i palim petrolejku.
Ništa ne radim: u mene se uvlači ledeni strah. Ovih dana sjedim kod kuće jer sam ozebao i dobio grip. Već nedjelju dana imam malu temperaturu i osjećam bolove u krstima. Ali zašto me bole krsta, zašto već nedjelju dana imam temperaturu, zašto sam bolestan i šta da radim? Mislim o tome, osluškujem mene u svom tijelu i počinjem da se plašim. Od straha srce počinje da mi bije, noge da se hlade i jeza da me hvata za potiljak. Sada sam tek shvatio šta to znači. Potiljak mi se gnječi odozgo, i čini se da će mi uskoro cijela glava biti zgnječena, kada ću izgubiti sposobnost da pratim svoje raspoloženje i ubrzo poludeti. Čitavo tijelo obuzima slabost, počevši od nogu. Odjednom se javlja misao: šta ako to nije od straha, nego je strah od toga. Onda mi biva još gore. Čak mi ne polazi za rukom da odagnam misli od toga. Pokušavam da čitam. Ali ono što čitam postaje odjednom providno, i opet vidim svoj strah. Kada bi samo Aleksandar Ivanovič što prije došao! Ali ne treba mu se nadati za manje od dva sata. Sada on šeta sa Jelenom Petrovnom i iznosi joj svoje poglede na ljubav.
Već je utorak, 22. novembra, 1 čas i 20 minuta po astronomskom vremenu i 2 sata i 20 po građanskom.
Tek što sam ovo zapisao u dnevnik, odjednom nestade struje, što se u poslednje vrijeme često dešava. Ove redove još ispisujem pri svjetlosti. Živim nepravilno. Ništa ne radim i odlazim na počinak veoma kasno. Malo sam tužan jer sam se posvađao sa Esther, ja ipak, ma koliko ona po karakteru i svom vaspitanju bila sasvim suprotna od mene, volim Esther.
(24. novembar. Četvrtak)
Danas sam spavao do jedan. Onda sam telefonirao i odvezao se do Žitkova da pozajmim 50 rubalja. I pozajmio sam. Odvezao Frau Renè. Nešto sam pregrizao i, otišavši kod Loenjenberga, zajedno s njim uputio se Žitkovu. Kući sam se vratio u 12,20.
(Četvrtak, 1. decembar)
Od ranog jutra sam se dao u potragu za novcem. Ali kome god da sam telefonirao, nije imao. Otišao sam Švarcu. Kod kuće je bila samo Jekaterina Ivanovna i žalila se na potpunu besparicu.
Nigdje nijesam mogao da nađem novaca. Telefonirao sam Alisi Ivanovnoj i to joj rekao. Saosjećala je sa mnom. Opraštajući se, rekla je: “Do viđenja, dragi Danile Ivanoviču.” Čini mi se da je rekla “dragi”. Uveče sam bio kod Lipavskog. Ni tamo nijesu imali para. Lipavski mi je čitao svoju bajku “Menike”. Priča je bila loša i ja sam je nagrdio. Tamaru Aleksandrovnu i Valentinu Jefimovnu sam čupao za kosu. Uopšte, kreveljio sam se i ostavio loš utisak. Kući sam se vratio dvojkom do Nevskog.
