Imala Nataša dve bombone. Onda je jednu bombonu pojela i ostala sa jednom bombonom. Stavila Nataša bombonu ispred sebe na sto i zaplakala.
Odjednom vidi – pred njom na stolu opet stoje dve bombone.
Pojela Nataša jednu bombonu i opet zaplakala.
Plače Nataša, a jednim okom gleda na sto, da se ne pojavi druga bombona. Ali druga bombona se nije pojavila.
Prestala Nataša da plače i počela da peva. Pevala, pevala i odjednom umrla.
Došao Natašina tata, uzeo Natašu i odneo je kod predsednika kućnog saveta.
- Molim – kaže Natašin tata – potvrdite smrtni slučaj.
Predsednik kućnog saveta huknuo u pečat i pritisnuo ga na Natašino čelo.
- Hvala – kaže Natašin tata i uprti Natašu na groblje.
A na groblju je bio čuvar Matvej, koji je uvek sedeo kraj kapije i nikoga nije puštao na groblje, tako da su morali da sahranjuju pokojnike ispred, na ulici.
Sahranio tata Natašu na ulici, skinuo kapu, položio je na mestu gde je zakopao Natašu i pošao kući.
Stigne on kući, a Nataša već sedi kod kuće. Kako to? Pa veoma jednostavno: ispuzala iz zemlje i dotrčala kući.
Lepa parada! Tata se tako potresao da je pao i umro.
Pozvala Nataša predsednika kućnog saveta, pa kaže:
- Potvrdite smrtni slučaj.
Predsednik kućnog saveta huknuo u pečat i pritisnuo ga na listić papira, a zatim na istom papiriću napisao: “Ovim se potvrdjuje da je taj i taj načisto umro.”
Uzela Nataša papirić i ponela ga na groblje da ga sahrani. A čuvar Matvej veli Nataši:
- Ne puštam, pa Bog!
Nataša kaže:
- Ali ja bih samo da sahranim ovu hartijicu.
A čuvar kaže:
- Ne vredi ni da me moliš.
Zakopala Nataša papirić na ulici, na mesto gde je zakopala ceduljicu položila svoje čarapice i pošla kući.
Stigla kući, a tata već sedi tamo i sam sa sobom igra minijaturni bilijar.
Nataša se zaprepastila, ali se bez reči udaljila u svoju sobu da raste.
Rasla on, rasla, i kroz četiri godine izrasla prava gospodjica. A Natašin tata ostario i zgrbio se. I oboje, kad god se sete kako su ono mislili jedno za drugo da su pokojni, izvrnu se na kauč i udare u smeh. Bude da se po dvadesetak minuta smeju.
A komšije, čim začuju smeh, smesta se oblače i odlaze u bioskop. Jednom su, tako, otišli i više se uopšte nisu vratili. Valjda ih je pregazio auto.
