Ispravno je tumačio Ruosoa i spostveno srce: nije se povratio prirodi nego jednostavnosti i praizvoru. Povukao se iz društva, sam je odabrao stanište u šumi, sam podigao kuću, sam je orao, sejao, sam pravio obuću, muzao krave i cepao drva. Ova knjiga je takva kao da je neko izgradio kolibu usred velegrada, osvetljenje mu je lojanica i odeća životinjske kože, a ujutru se moli.
Ovo je Tao: miran, sveti život na početku početaka.
Bela Hamvaš
Henri Dejvid Toro – Hodanje (odlomak)
Sreo sam tek jednu, ili dvije osobe tijekom svog života koji su razumjeli umijeće hodanja, tj. odlaska u šetnju – koji su imali dar, da tako kažem, za lutanje: što je riječ koja je predivno izvedena iz „besposleni ljudi koji su lunjali zemljom za srednjega vijeka, i tražili milostinju pod izlikom da idu a la Sainte Terre,“ u Svetu Zemlju, dok bi djeca govorila: „Evo Saint- Terrera,“ lutalice, svetozemljaša. Oni koji tijekom svojih šetnji nikad ne odu u Svetu zemlju, kao što se prave da idu, obični su besposličari i vagabundi; oni koji tamo odu jesu lutalice u pravom smislu. Neki bi, ipak, izveli riječ iz sans terre, bez zemlje ili doma, što bi onda doslovno značilo bez stalnog doma, ali koji se svuda jednako osjeća kod kuće. Jer to je tajna uspješna lutanja. Onaj koji po cijeli dan sjedi u kući možda jest najveća skitnica od svih; ali lutalica, u pravom smislu, nije ništa više skitnica od meandrirajuće rijeke, koja cijelo vrijeme marljivo traži najkraći put do mora. Ali ja više volim prvu verziju, koja je doista najvjerojatnija izvedenica. Jer svaka šetnja jest neka vrsta križarskog pohoda, koji propovijeda neki Petar Pustinjak u nama, da krenemo i ponovno osvojimo Svetu zemlju iz ruku nevjernika.
Istina je, mi smo tek plahi križari, i hodači koji ne poduzimaju ustrajne pothvate, pothvate bez kraja. Naše ekspedicije su tek obilasci, i završavaju navečer kod ognjišta od kojeg smo i krenuli. Polovica naše šetnje tek je vraćanje po vlastitim tragovima. Trebali bismo otići u najkraću šetnju, slučajno, u duhu neumiruće avanture, i nikad se ne vratiti – spremni da natrag pošaljemo samo svoje balzamirano srce kao uspomenu na svoja napuštena kraljevstva. Ako ste spremni napustiti majku i oca, brata i sestru, ženu i djecu i prijatelje, i nikad ih više ne vidjeti – ako ste platili sve svoje dugove, napisali oporuku, i ako ste riješili sve svoje brige, onda ste slobodan čovjek, onda ste spremni na hodanje.
Da se vratim na svoje iskustvo: moj suputnik i ja, jer ponekad imam suputnika, uživamo zamišljajući sebe kao vitezove novog, ili prije, drevnog reda – ne kao kipove na konjima ili chevaliere, ne kao ritere ili jahače, nego kao hodače, još drevniju i časniju vrstu, vjerujem. Viteški i herojski duh koji je nekoć pripadao Jahaču čini se da sada prebiva, ili se možda skrasio u hodaču – ne lutajućem vitezu, nego lutajućem hodaču. On je neka vrsta četvrtog staleža, izvan Crkve, Države i Ljudi.
Osjećali smo da gotovo sami uokolo vježbamo tu plemenitu vještinu; iako bi, govoreći istinu, i ako je vjerovati tvrdnjama, većina mojih sugrađana ponekad rado hodala, kao i ja, ali ne mogu. Nikakvo bogatstvo ne može kupiti nužnu dokolicu, slobodu i nezavisnost koji su ključni u ovom zanimanju. Ono dolazi samo od milosti Božje. Postati hodačem zahtijeva izravno odrješenje dužnosti od neba. Moraš biti rođen u obitelji hodača. Ambulator nascitur, non fit. Istina je, neki moji sugrađani sjećaju se i opisuju mi neke šetnje na kojima su bili prije deset godina, na kojima su bili toliko blagoslovljeni da su se na pola sata izgubili u šumi; ali znam da su se otad ograničili na autocestu, koliko god htjeli pripadati ovoj izabranoj vrsti. Bez sumnje su se osjećali uzvišeno u trenutku kad su se prisjećali svojeg tadašnjeg bića, kad su čak i oni bili šumari i odmetnici.
Stigavši u zelen gaj
U zoru ranu, radosnu
Začu tamo ptica poj
Pjesmicu im dražesnu
Odavna, reče Robin,
Ne bijah već ovdje ja
Malčice me hvata strast
Da lovim smeđa srndaća
Mislim da ne mogu očuvati svoje zdravlje i duh, ukoliko ne provedem najmanje četiri sata dnevno – a često i više – lutajući kroz šumu, preko brda i polja, potpuno slobodan od svih svjetovnih briga. Tada ni za tisuće funti ne biste od mene izvukli o čemu mislim. Kada me ponekad podsjete da toliko mehaničara i vlasnika dućana ostaju u svojim radnjama ne samo cijelo prijepodne nego i cijelo popodne, sjedeći prekriženih nogu – kao da su noge stvorene da se sjedi na njima, a ne da stojimo i hodamo – skidam im kapu što već davno nisu počinili samoubojstvo.
Ja, koji ne mogu ostati u svojim odajama ni jedan dan a da ne počnem „hrđati“, ponekad bih krenuo na šetnju o jedanaestom satu, ili u četiri sata poslijepodne, prekasno da se iskupim za dan, kada se sjenke noći već miješaju s danjim svjetlom, osjećajući se kao da sam počinio grijeh za koji se moram iskupiti – priznajem da sam zaprepašten izdržljivošću, da ne kažem moralnom neosjetljivošću svojih susjeda koji se utamniče u dućanima i uredima po čitav dan, tjednima i mjesecima, da, sve skupa godinama. Nemam pojma od čega su ti ljudi – kada sjede tako u tri popodne, kao da je tri ujutro. Bonaparte može govoriti o hrabrosti u cik zore, ali to nije ništa u usporedbi s hrabrošću onoga koji u ovom popodnevnom satu može radosno sjediti protiv sebe kakvog je poznavao cijelo jutro, i izgladnjivati garnizon s kojim ga veže jaka privrženost. Čudim se kako u ovo vrijeme, ili recimo oko četiri ili pet popodne, kad je prekasno za jutarnje novine, a prerano za večernje, nema opće eksplozije koja će se čuti po cijeloj ulici, raspršujući legije zastarjelih i uvriježenih pojmova i raspoloženja na zračenje kod četiri vjetra – da se zlo izliječi.
http://circlessquared.blogspot.com/2017/04/henri-dejvid-toro-hodanje-odlomak.html
Valden – O građanskoj neposlušnosti
Za ovu knjigu prvi put sam čula u filmu Into the Wild, gde se pominje kao jedna od knjiga koje su uticale na glavnog junaka, da se odmetne od društva i krene za Aljasku sa minimalnim sredstvima. Nakon toga sam od druga čula trač da u Americi zabranjuju deci da čitaju Toroa, pošto je sve veći broj mladih koji se opredeljuju da ne idu na više škole i postanu korisni članovi društva.
Prvi deo knjige, Valden je dnevnik koji je Henri Dejvid Toro vodio tokom eksperimenta, a ovaj se sastojao u tome da dve godine opstane u prirodi, sa minimalnim sredstvima i što manjim oslanjanjem na “civilizaciju”. Na jezeru Valden je svojim rukama podigao kolibu, gajio, lovio i spremao hranu, a društvo su mu pravili lokalni farmeri ili ako svrati neki putnik namernik (posebno je lep deo koji posvećuje skoro neobrazovanom nadničaru čijim se živopisnim doživljajima i idejama divi i opisuje ga punog srca kao najdražeg gosta). Drugi deo knjige, O građanskoj neposlušnosti kratki je esej, zapravo transkript predavanja koje je Toro održao nakon jedne noći provedene u zatvoru gde je završio jer je odbio da plati porez (pre toga, Toro je odbio da plati za diplomu na Harvardu, da bi naposletku završio osnivajući posebnu školu sa svojim bratom, Džonom koji je ubrzo umro od tetanusa, izazvanog posekotinom pri brijanju). Iz zatvora ga je, protiv njegove volje, oslobodila tetka, plativši dug.
Teško je izigravati preterano oduševljenje prema Torou ako se uzme u obzir da je imanje na kom je boravio pripadalo njegovom prijatelju, Ralfu Valdou Emersonu, inače vođi filozofkog pokreta transcendentalista i Toroovom patronu, a da je od njegove kuće u Konkordu bilo udaljeno svega dva i po kilometra. Dakle, nije reč o robinsonkrusoovskom podvigu, već o prilično racionalnom, planski osmišljenom dvogodišnjem izletu. Čak su i Toroovi savremenici frktali na takav jedan eksperiment, tvrdeći da Toro u svakom trenutku ima odstupnicu i da generalno izigrava ludilo, pošto je činjenica da se od civilizacije ne može pobeći samim tim što uvek imaš mogućnost da se u nju vratiš. Recimo, Robert Luis Stivens je Toroa nazvao zabušantom, zamerajući mu sebičluk osobe koja darove svog uma čuva samo za sebe, odbijajući da ih predoči društvu. Meni se baš zato svideo.
Moj glavni utisak prilikom čitanja ove knjige je mešavina uzbuđenja i tuge (za koju nije kriv Toro).
Bila sam oduševljena činjenicom da neko ko je živeo krajem XIX veka pobunjeno priča o dehumanizaciji u uslovima industrijske, serijske proizvodnje, konzumerizma, psuje železnicu, upozorava seljake koji čitav svoj način života prilagođavaju toj mašini… Toro je bio i pripadnik antirasističkog pokreta, a u svoje uzore ga ubrajaju Gandi i Martin Luter King. I generalno, da neko na tolikoj vremenskoj distanci priča o potrebi da se pojedinac suprotstavi ropstvu društvu na svakodnevnom nivou – ropstvu koje nameće birokratizovano, obezglavljeno društvo sa svojim ceremonijama, uzorima, zahtevima i pljačkaškim manirima. To mi govori da se granica, koju mi obično postavljamo na pedesete godine prošlog veka, a koja određuje doba konzumerizma, zapravo ne vezuje za to doba, da je reč o daleko ranijoj pošasti, te da se određeni problemi i teorije o njima zapravo oblikuju upravo onda kada je to istom tom društvu potrebno kao nekakav kolektivni splin (rabljene slike domaćica sa usisivačima iz pedesetih, zapravo su u tom trenutku samo bile ok za slikanje, ok da se razglase onda kada je već bilo kasno da se iko oslobodi). Takođe, Toroa brine ta bazična, potpuno vanideološka zamka koju nudi društvo i njegova udobnost. Recimo, piše kako je u jednom trenutku kao ukras na svoj sto u toj kolibi postavio tri kamena, ali kada je shvatio da svaki dan sa njih mora da briše prašinu, bacio ih je kroz prozor. Oduševila me radikalna mera koju Toro preduzima, a to je da pokušava da živi onako kako misli. Da svoje misli ozbiljno shvata. Čak i oni koji mu zameraju što nije otišao u potpunu divljinu, već na obod nekakvog engleskog sela, nisu u pravu, pošto je savremenom čoveku danas teško i da preduzme avanturu i poseti prijatelja u predgrađu (ako živi, recimo u centru grada, teško mu je da odustane od svoje dnevne rutine i naruši je odgovorom na gostoljubivi, doduše iznenadni poziv).
Mi danas smatramo da je krajnje legitimno da se u priči zalažemo za najradikalnije mere, a živimo krajnje legalno i legitimno, jer niko nije lud da rizikuje. Čak niko nije dovoljno lud da priča na mestima na kojima bi i sama ta priča delovala kao loš znak. S druge strane, ne bi me čudilo da se sutra na trafikama pojavi neki predmet mržnje ili pobune koji se može kupiti za 15 dinara za spaljivanje. Kupiš i spališ.
Jer je rascep između misli i činjenja toliko radikalan i podrazumevajući da se više i ne smatra za laž. Što je najgore, čak se i preko te civilizacijske laži laže.
Kao da se podrazumeva da smo za svagda zakatančeni u nekakve kaveze i da je samo poenta da odande vidimo ko od nas lepše peva o slobodi.
Gde je tu Toro, što bi rekli kolumnisti. Idealizam, ali i gorčina koju Toro izražava prema ujarmljenom životu savremenog čoveka balansirani su sa glasom razuma veselog farmera, pa tako Toro pedantno zapisuje koliko je novca potrošio na koje seme, kad mu je rodio koji usev, koliko mu je trebalo da sagradi kolibu i od koje građe. Iako dosadni nama koji sve namirnice kupimo u obližnjem maxiju, ovi pasaži su divni za čitanje, kao nekakva poezija. Ukazuje na red, neku bazičnu smirenost čoveka koji je odlučio da se smiri. Kao i pasusi u kojima potanko opisuje promene na jezeru Valden (sve faze otapanja leda pred proleće), deluju kao konkretna činjenja, ko slanina u moru pasulja.
Sa druge, il već desete strane, ova knjiga u velikoj meri rastužuje, zato što se čini da ako su sva ta pitanja postavljena još onda, na gotovo isti način, ispada da se mi danas džaba primamo i na ekologiju, i na vegetarijanstvo i na anarhiju.(?) Nekad se čini da je gotovo nemoguće bilo šta učiniti.
Toro je bio čak i preteča pobune protiv masovne proizvodnje – dobar deo svog 44-ogodišnjeg života trudio se da napravi idealnu olovku, jer je od oca nasledio ovaj zanat i kad je konačno, lupam, na nekakvom sajmu olovaka, dobio nagradu za svoje delo, na primedbu prijatelja da sad može da je proizvodi u serijama i obogati se, rekao je: Zašto bih ponovo pravio nešto što sam već napravio.
Šta je problem? Ok, sad znamo da je Toro bio preteča envajermentalista, čak i ekologije kao nauke koja se danas uči na školama, ali čini se da se samo unapređuje određena škola mišljenja, čiji razvoj od ranih, primitivnih korena do institucionalizovane škole mišljenja i nauke pratimo, dok se nezadovoljstvo ili misao na kojoj je sve nastalo gubi kao delatnost, gubi kao pobuna. I nastaju nove bolesti za koje pozitivisti, inače sledbenici transcendentalista, romantičara i idealista, tvrde da su posledica negativnog mišljenja kod ljudi?! Ko koga ovde zajebava!
Glavno pitanje koje Toro postavlja, a koje važi i danas jeste: živeti sa društvom ili mimo njega. Čini mi se da je baš danas, kada deluje gotovo nemoguće opstati bilo gde mimo šapa birokratije, zakona, jer su one porinute duboko u ljudski um, ovo pitanje bitno i da je, umesto potrage za finesama, važnije nekad stvari postaviti crno-belo i samo zalupiti vrata za sobom. Više puta sam od raznih ljudi čula to: muka mi je od svega, muka mi je od ljudi, videla njih i sebe kao dobauljamo kući i kako odlazimo u drugi svet gde smo slobodni. ALi ga ne napuštamo. Pričamo i dalje.
Treća stvar koja me, u vezi sa ovom knjigom zbunila jeste to što je od transcendentalista nastala preteča savremenih pozitivista, ovih što pišu knjige Kako da postanete dobar… muž, jebač, majka, trgovac, srećni, uspešni, baštovan, direktor… – uvek me zaprepasti da ista matrica može da pokrije toliko oprečnih uloga. Ista firma je u stanju da ti objasni šta je feminizam i kako da najbajnije poniziš ženu na poslu. Te onih koji tvrde da je svaka bolest zapravo posledica loših misli u našim glavama te da se protiv svake bolesti čovek može boriti pozitivnim mišljenjem. Nedavno smo nasdvoje gledali dokumentarac What the bleep!? Down the Rabbit Hole koji je mene razjario, dok se bolja polovina, kao i obično, trudila da proširi moju suženu percepciju, ogorčenost i uskogrudost. Naime, u filmu se smenjuju filozofi i naučnici koji povezuju kvantnu mehaniku sa umetnošću življenja (ispostavlja se da ne znamo svi kako se to radi – što me posebno razjaruje, pošto to onda znači da postoji neka definicija života i da su neki načini pogrešni, a opet je to nečiji život), odnosno direktno uspostavlja vezu sa onim što se u našim organizmima zbiva na čisto fizičkom planu sa stanjem našeg duha i, dalje, sa činjenicom da je neka vrsta boga, ili smisla svuda oko nas zapostavljena našim grčevima i da smo mi deo nečeg celovitog, većeg od nas. Pod jedan me užasava što su oni pozitivni likovi, a ja negativna. Jer, ako oni svojataju život (a nema ni jedne izreke tamo koja ne preferira na apsolut), ispada da sam ja za zlo, depresiju i apsolutni pomor.
Sad mi je nejasno na koju foru mi je Toro bio toliko blizak, drag i razumljiv, a ovaj film i kompletna filozofija dobra u našim životima (sa kojom sam se susretala u više navrata, u različitim oblicima) mi toliko odurna i automatski izaziva proizvodnju negativne hemije u mom mozgu?
Čini mi se da je razlika u tome što je Toro i generalno stari idealisti bio za upoznavanje sa prirodom kako bi se čovek oslobodio katanaca društva viđenog kao veštački i orobljavajući konstrukt, dok su cela filozofija pozitivizma danas i njeni nus produkti (knjige o pozitivnom mišljenju i samopomoći) prevashodno orijentisane tako da tebi bude bolje da bi društvu u kom si bilo bolje, tj. da te nauče da misliš pozitivno kako ne bi bio žilav zalogaj u društvenoj mašineriji. Kako bi umeo da je transcendiraš. A, suštinski klinč je u tome da se ne transcendira, nego sukobi, ili maker reaguje ako ti je loše. Sad, po toj teoriji ispada da si ti loša energetska čestica u sveopštoj ravnoteži univerzuma. Sve pod izgovorom da tebi bude bolje. Sama pomisao da ova teorija dopre do nekog mladog japija, pa taj otkrije da može da pljačka naokolo, a da u isto vreme bude u dosluhu sa sobom i bogom čini da se naježim od kičemen moždine. Mislim, meni je nedavno poslodavac, bez zajebancije, rekao da ću dobiti novac za dotični tekst onda kada bude pravo vreme, pošto mi radimo “u vremensko prostornom kontinuumu” koji nema veze sa generalnim sistemom isplaćivanja. To je filozofija za japije, jer ko drugi meri vreme?
Čini mi se nekad da je budizam užasno blizak japijima, jer se oni nalaze u toj nekoj vrsti ja sve mogu transa, vreme za mene ne postoji mantre i jebo prirodne zakone i male ljude strofe.Japiji su umetnici, biznis je umetnost, alternativna, pragmatična, otuđena od života – živ čovek je demode koji neće doživeti svoju retro hajp modu. U ovoj filozofiji ni reči o moralu i samopreispitivanju – da se ne poplaši mali čovek kako ga oni shvataju. Svi smo kul.
Recimo, gl. junakinja u filmu je anksiozna gluvo nema fotografkinja, opterećena lošim iskustvima iz prošlosti, emotivno neostvarena, prevarena itd. I njen se slučaj razmatra kao slučaj osobe koja sad, tako puna neagtivne energije kao neki magnet odbija sve dobro što može da joj se desi jer sebe ne vidi kao deo okoline i sveta koji je okružuje. Na ovaj način, prilično se olako sumiraju brojni svakodnevni problemi savremenog čoveka i prenebregava osnovni problem, a to je da je taj savremeni čovek primoran da opstane u društvu. Ne pita se zašto je primoran i po kojim zakonima i ima li ikakvu alternativu osim da “prihvati sebe”. Ne preispituju se ti zakoni. Kakva je to religija koja nema svoje svece, koja ne priznaje mogućnost patnje, koja grabi samo ka sreći i miru? Koja mrzi brigu, problem, sukob. Da nije toliko po sredi njegovo lično nezadovoljstvo koliko činjenica da mu to društvo šalje poruku: nisi dovoljno dobar, popravi se. Ovi društveni uslovi gotovo se uopšte ne preispituju, zapravo, preskaču se kao neke mušice koje ti ometaju koncentraciju dok gledaš u nekom idealnom smeru. Što je najgore, tvrde da ćeš tada biti sam sa sobom u miru, a zapravo ćeš biti u društvu.
U tom smislu, infuziju mi je dao dokumentarac (zapravo eksperimentalni film) Frantz Fanon: Black Skin, White Mask gde se prati život revolucionara, po profesiji psihijatra Fraca Fenona koji je, kada je skapirao da svoje pacijente ne može da leči jer ih razboljeva društvo u kom žive, te da treba udariti na društvenu bolest umesto individuu primoravati da se leči, dao otkaz u bolnici u kojoj je radio i postao revolucionar i borac u borbi protiv rasizma.
Toro je, u tom smislu, bio takođe iskren u postavljanju pitanja i zato ga treba čitati baš danas, zato što ekologiju nigde ne pominje poimence, već posveti pet strana jednoj vrsti ptice.
A, odgovor koji bi dao današnjim pozitivistima, koji, kao Toroova tetka, uporno pitaju: Jesi li se pomirio sa Bogom?, bio bi – Nisam znao da smo se ikada svađali.
Od silnih posrednika, pošten čovek do Boga ne može.
P.S. Zahvaljujem Milji na knjizi Valden – O građanskoj neposlušnosti
http://nasdvoje2.blogspot.com/2010/01/valden-o-graanskoj-neposlusnosti-henri.html
Zadatak je da se spase stotinu knjiga. Svejedno je da li iz opsednutog grada, ili iz opsednutog sveta. Takvih stotinu knjiga s kojima bi se, ako bi nestale sve ostale knjige, uglavnom mogla uspostaviti književna linija čovečanstva
Ovom prilikom nije reč o tome da neko sačini katalog lektire za putovanje, ili da se iz razbibrige ponese na „pusto ostrvo“ sto svojih omiljenih pisaca, nego o tome da se priberu takva dela koja je već odavno trebalo da budu prevedena na sve jezike. Bar jedna od ovih stotinu knjiga bi uvek trebalo da se nalazi na noćnom ormariću, kako bi čovek, ako ne više, ono bar jednu jedinu reč pročitao pre spavanja i od istinskog sadržaja ljudskog bića bar nešto poneo sa sobom, kao svetlost, u noćnu tamu.
Pod stotinu knjiga ne treba podrazumevati sto svezaka. Ova situacija bi izazvala mnoge neobičnosti: kod Getea bi trebalo izostaviti Ekermana, ili pesme, kod Dostojevskog i Tolstoja sve sem jednog dela, kod dvotomnog Platona jedan tom.
Stotinu knjiga znači sto životnih dela, sto opusa, glavninu onoga što čini sto autorskih dela. Tamo gde je reč o samo jednoj jedinoj knjizi, kao kod Rablea ili Dantea, nema pogađanja. Moderni autori su pak višetomni; kod njih su naslovi knjiga predmet rasprave, broj knjiga je otvoreno pitanje.
Individualni ukus će izmeniti deset knjiga u ovom katalogu, možda dvadeset, eventualno trideset. Odstupanja se mogu napadati i braniti. Za pedeset dela svi ćemo se bezuslovno saglasiti; eventualno za šezdeset, u najpovoljnijem slučaju za osamdeset. Sudeći prema verovatnoći – za najvažnijih osamdeset.
Bela Hamvaš
