Pobuna masa / Hose Ortega i Gaset ; preveo sa španskog Branko Anđić ; pogovor Trivo Inđić
Ortega, elite i mase
Među pojmovima kojima se savremena nauka o društvu najčešće i najneobaveznije služi nalaze se i oni u čijim sintagmama reč masa ima odlučujuće značenje (npr. masovno društvo, masovna kultura, masovne komunikacije – mass media, masovna privreda – potrošnja i proizvodnja, masovna psihologija, itd.). S pravom je Edvard Sils pisao kako jedan bauk kruži savremenom sociologijom – bauk masovnog društva (u radu „Teorijska razmatranja o pojmu ’Masovnog društva’“).
Moderno društvo i jeste, nema sumnje, društvo masa. Odavno je društvo od usitnjenih, atomiziranih i zatvorenih, ekonomski autarkičnih zajednica krenulo ka krupnim integrisanim i standardizovanim celinama, privrednoj, političkoj i kulturnoj međuzavisnosti i uniformnosti. Masovna industrijska proizvodnja i potrošnja, nacionalna i međunarodna tržišta i njima odgovarajuće političke institucije, masovne političke organizacije i pokreti, intenzivan saobraćaj i opštenje u svakoj oblasti društvenog života, nepovratno su razorili lokalne, izolovane, samodovoljne jedinice. Pojava modernih masa uslovijena je, dakle, nizom složenih procesa čijih efekata na oblikovanje savremenog društva i svesti tek postajemo svesni. Tu su, pre svega, industrijalizacija rada i življenja, ekspanzija urbanog prostora i svesti, migracije velikog obima, uvećana socijalna pokretljivost i raslojavanje društva, a sve to praćeno centralizovanim i jednoobraznim organizovanjem ekonomije, kulture, politike, dokolice, ideologije, serijalizacijom oblika ponašanja i socijalnog karaktera.
Masa je pojava skupa ljudi bez trajne, kristalizovane diferencijacije na društvene grupe ili pojedince, sa labavim socijalnim kontaktima i bez vlastite kulture. Skupljanje i pretakanje individua u mase nije samo rezultat spoljnih i kvantitativnih procesa u društvu već i promena u psihološkim sklopovima, osećanja otuđenosti i odbačenosti, frustracije i lišenosti izgleda da se ostvari autentična lična i kolektivna egzistencija. Nije slučajno da upravo u razdobljima društvenih kriza dolazi do izražene masifikacije, da mase cvetaju. U vremenima kada su odgovori religije postali nedovoljni, kada opada optimizam racionalista XVIII veka i prosvetiteljstvo uzmiče, Hegel je među prvima koji raspravlja o problemu samoće na metodičkom planu (poglavlja u Fenomenologiji duha o samootuđenju i samoći u kulturi). Ali Hegelovo rešenje nije zadovoljilo Kjerkegora ili Ničea koji već opažaju opšti proces nivelacije i pojavu masa koju rađa samoća individualne svesti i njena apsorpcija u grupi. Iz ontološke analize egzistencije koju preduzima Hajdeger nastaje koncepcija neautentičnog čoveka, anonimnog čoveka (das Man). Takav čovek je izraz neautentične egzistencije, on je neodgovoran, tj. svoju odgovornost prebacuje na druge, izbegava da se suoči sa pitanjima smisla i odgovornosti u životu, okoštava u trivijalnosti, povodljiv je i lako se potčinjava drugima, nivelira sve oko sebe, čini sve vulgarno javnim, intimnost je njegov najljući neprijatelj, a svet redukuje na neposredno stanje u kojem je sve ostvareno. Gabriel Marsel i Alfons de Velens se nisu slagali sa ovakvim preterivanjima Hajdegerove analize neautentičnog čoveka. Dok su Kjerkegor, Niče i Marks imali nade, za Hajdegera nema nade kad je reč o čoveku, tj. egzistencijalna konstitucija čoveka čini, u većini slučajeva, čovekov pad neminovnim.
Ortega je čitao i cenio Hajdegera i ortegijanska antropologija, zasnovana takođe na analizi dvojstva autentičnog i neautentičnog u ljudskom životu, samo sledi već davno uhodanu podelu društva na mase i odabrane manjine.
Hose Ortega i Gaset (José Ortega y Gasset) je, pored Unamuna, najveće i najpoznatije ime španske filozofije. Rođen je u Madridu, u porodici uticajnih intelektualaca, 1883. godine. I otac i deda su mu bili novinari, književnici i politički pisci. Deda po majci je bio osnivač i vlasnik uticajnog lista El Imparcial, u kojem je i Ortegin otac radio od 1879. godine (a 1910. postao i direktor). List je kasnije prešao u nasleđe Orteginom ujaku Rafaelu Gasetu. Zato Ortega za sebe i kaže kako je rođen „iznad štamparske rotacije“. Prvo obrazovanje stiče u kolegijumu jezuita u Malagi (do svoje četrnaeste godine), a 1897-98. je na univerzitetu Deusto (jezuitskom takođe) u Bilbaou, gde otpočinju studije prava, filozofije i književnosti. Diplomirao je filozofiju i književnost na univerzitetu u Madridu 1902. godine (u devetnaestoj godini), a 1904. doktorirao iz oblasti istorije. Početkom 1905. je u Lajpcigu i Berlinu, a 1906. i 1907. u Marburgu, gde prati univerzitetske tečajeve, najčešće iz filozofije i estetike, i upoznaje se sa učenjem neokantovaca N. Hartmana, H. Koena, P. Natorpa, G. Zimela. Od 1908. je profesor filozofije na Visokoj školi za nastavnike u Madridu, a krajem 1910. je izabran za profesora metafizike na univerzitetu u Madridu. Sledeće godine je ponovo u Marburgu, u Nemačkoj. U ovom razdobiju konačno se uobličuje Ortegina trajna veza i fascinacija nemackom kulturom. Evropa je, za njega, pre svega Nemačka: „Nemačka duša sadrži u sebi najuzvišenije tumačenje onog ljudskog, tj. evropske kulture“, piše Ortega 1909. Dve godine kasnije zapisuje kako je „istina germanski proizvod“, kako je „germanska kultura jedini uvod u suštastveni život“.
Ove formativne godine jesu i vreme Orteginih afiniteta za socijalizam. U polemici sa Gabrijelom Maurom iz 1908. on se pridružuje jednoj osobenoj ideji socijalizma, koja ce ga držati do 1914. godine (kada će započeti razdoblje tzv. raciovitalizma u njegovom duhovnom razvoju). Bio je to socijalizam reformističke varijante, više nadahnut moralnim protestom i jednim neodređenim humanizmom nego, na primer, marksističkim učenjem o klasnoj borbi i ekonomiji; socijalizam kakav su u Španiji negovali Pablo Iglesias, Fernando de los Rios ili Besteiro, a u Nemačkoj neokantovci. Liberalni socijalizam Natorpove Sozialpädagogik (objavljene u Štutgartu 1909), koju je Ortega čitao uporedo sa radovima Hermana Koena (Herman, prvi sin Ortegin, rođen je u Marburgu i dobio ime po Hermann Koenu), teorijski je temelj Orteginog predavanja iz 1910. „Socijalna pedagogija kao politički program“. To je ono predavanje u kojem Ortega kaže da je „danas naučna činjenica utvrđena in aeternum kako je jedino moralno prihvatljivo društveno stanje socijalizam“. U nizu priloga objavljenih 1910-12. godine u El Imparcial-u Ortega brani stanovišta liberalnog socijalizma, odnosno – prema nekim njegovim tumačenjima – „socijalističkog liberalizma“. Povodom pobede socijaliste Pabla Iglesiasa na izborima u maju 1910. Ortega u članku Pablo Iglesias piše i sledeće: „Socijalizam je jedina otvorena nada u politici“. Ubrzo, međutim, ovaj Ortegin socijalizam evoluira ka aristokratskom poimanju prisutnom i u njegovim ranijim gledanjima na život i istoriju, u njegovoj metafizici prirodne nejednakosti ljudi, pa u članku Socijalizam i aristokratija (objavljenom u listu El Socialista 1. maja 1913) Ortega piše: „Ja sam socijalist iz ljubavi prema aristokratiji. Pod aristokratijom se podrazumeva društveno stanje u kojem odlučujući uticaj imaju najbolji… Ono što mi je važno jeste da najumešnija, najplemenitija, najpravičnija, najlepša mišljenja, bez obzira da li su vladajuća ili ne, steknu prevlast koja im pripada u srcima ljudi… Čovečanstvo ne može živeti bez aristokrata, bez snažnih najvrsnijih ljudi. Ako bi mogao da živi bez njih, socijalizam bi bio bez smisla. Jer ono veliko, duboko u socijalizmu, njegova istorijska misija, ono čemu sa nezadrživom energijom kosmičke sile teži, i jeste stvaranje istinskih aristokratija…
Danas svetom vladaju kapitalisti. Sadašnja aristokratija se sastoji ne u unutrašnjim, duhovnim kvalitetima ljudi, nego u anonimnoj materijalnoj, kvantitativnoj sili: u novcu.“
Ortegin aristokratizam se javlja dosta rano, podstican različitim uticajima. U početku je to (u vreme 1901, kada Ortega ima tek osamnaest godina) Ničeova egzaltacija individualizma, vitalnosti i izuzetnog pojedinca, prezira prema demokratiji, plebsu i masama. Najveće društveno zlo Španije, njenu bolest, Ortega će nazvati „aristofobijom“, a lek za nju tražiti u poslušnosti masa prema „vrsnim“, „primernim pojedincima“, što je zaista ničeanska dijagnoza. Modema vremena su, prema Ničeu, ispunjena vladavinom plebejaca koji su uneli zabunu i nered u tradicionalnu društvenu hijerarhiju, u politiku, moral, umetnost, znanje: Pöbel oben, Pöbel unten! Bolji, plemenitiji, vrsniji su potisnuti, nisu više u stanju da daju ili nametnu primer drugima. Kod ranog Ortege, ali i tokom narednih decenija (naročito početkom dvadesetih godina, kada svoju misao određuje kao raciovitalističku), Niče bitno utiče na shvatanje društva i istorije: društvo nastaje iz superiorne privlačnosti koju jedan ili više pojedinaca imaju za druge, tj. iz impulsa poslušnosti prema onima koji su superiorni, vrsni. I za Ortegu je demokratija neprijatelj slobode, jer vodi apsolutizmu većine i plebejstvu. Plebejstvo je moralna perverzija, zavist nesposobnih, posledica trijumfa demokratije pod čijim pokroviteljstvom se u javnoj svesti ugnezdila pogrešna, izopačena afirmacija sveg niskog i podlog. Plebejstvo je ujedno i bolest koja zahvata više klase društva kada zanemaruju obaveze koje im njihov tradicionalni položaj nameće, a koje su vekovima stvarale najodabranije manjine. Danas su – piše Ortega – demoralizovane aristokratije napustile svoje tradicije i imitiraju ponašanje plebejaca.
Kad je reč o Orteginim ranim pogledima, pored ovih koje smo upravo naveli, ne može se preći preko činjenice da su njegove političke ideje deo talasa političke obnove koji sledi slomu Španije u 1898. godini, obnove koja želi okončati sa Španijom „starog režima“, feudalnih oligarhija i kasikizma, i evropeizirati, modernizovati zemlju na temeljima građanskog društva, srednjih klasa, kapitalističke produktivnosti i laicizma. U ovom Orteginom opredeljenju posebno su značajni uticaji regeneracionističke misli Hoakina Koste, liberalizma iz kruga ličnosti okupljenih oko Institucion Libre de Ensenanza (gde je majčin otac Eduardo Gaset bio član prve uprave), takozvanih krausista, kao i kontakti sa ličnostima iz i oko tzv. „generacije 98“ (Unamuno, Menendes i Pelajo, Ganivet, Kosio, Asorin, Maestu, Baroha, Navaro Ledesma, Sehador, Alkantara, itd.).
Svoju prvu knjigu, Meditaciones del Quijote (u kojoj se određuje kao „profesor filozofije in partibus infidelium i u kojoj razvija svoje osnovne filozofske ideje, posebno učenje o vitalnom umu kao protivstavu Unamunovom dualizmu razum-život), Ortega objavljuje 1914. godine, a potom slede Espana invertebrada (1921), El tema de nuestro tiempo (1923), Las Atlantidas (1924), La deshumanizacion del arte e ideas sobre la novela (1925), Mirabeau o el politico (1927), Kant (1929), Mision de la Universidad (1930), La rebelion de las masas (1930), itd.
U ovom razdoblju plodnog duhovnog rada traje i Ortegina živa politička aktivnost – kao izraz jedne već zrele socijalne filozofije – koja će se okončati njegovim razočaranjem u Drugu Republiku (1931- 1936) i odlaskom van Španije 1936. godine. Krajem 1913. i početkom 1914. Ortega osniva Španski savez za političko obrazovanje (Liga de Education Politica Espanola), grupu liberalnih intelektualaca (Asanja, P. Askarate, M. Abril, A. Kastro, S. Madariaga, Maestu, R. Peres de Ajala, R de los Rios, P. Salinas, A. Maćado, R de Onis, itd.) koja bi bila prisutna u politici, širila političko obrazovanje i radila na obnovi vitalnih energija Španije zapretenih u poznofeudalnim institucijama tzv. Restauracije. Iako se ova grupa ubrzo raspala, ona je nagovestila ne samo metod Orteginog javnog angažovanja, koji će se ponavljati i kasnije, već i dovršenost njegovih bitnih socijalfilozofskih stanovišta. U sukobu tzv. vitalne i zvanične Španije (Espana vital vs. Espana oficial) Ortega vidi šansu za odbranu, intelektualnu manjinu koja treba da formuliše ciljeve, predvodi i politički obrazuje indolentne mase i revitalizuje društvene institucije. U pitanju je već pominjana konstanta Orteginog viđenja istorije i društvenog života kao interakcije odabranih, vrsnih pojedinaca i plebejskih, sledbeničkih masa.
Već u svojim prvim člancima (iz 1902) Ortega je negativno odredio masu, mnoštvo (la multitud) kao „rulju, kao gomilu (foule) koja je bezlična, bezvoljna, tupoglava kao primitivna životinja, i koja čini bezbrojnu seriju nula“. Boravak u Nemačkoj pomaže mu da ode korak dalje od sprege Kosta-Niče i da, prihvatajući neokantovski reformizam, odbaci svaku ideju revolucije (u duhu Štalovog konzervativizma), nalazeći i druge dodatne razloge da istraje na jednoj elitističkoj koncepciji istorije koja priznaje samo evolutivne mutacije i gde je vaspitna akcija intelektualnih, kulturnih manjina glavno sredstvo društvene promene. Nezadovoljan Socijalističkom partijom Španije, koja ne prihvata njegove elitističke projekte u kojima je narod samo amorfna masa koju treba da vodi „socijalna pedagogija“ kulturnih elita, osnovaće La liga de Educacion politica. Program ove političke grupe, ostajući u okvirima liberalne retorike, a van socijalizma, ističe potrebu stvaranja „jedne Španije sa kičmom i na nogama“, tj. odlučne i uspravne, što će biti tema i njegove knjige Espana invertebrada (Španija bez kičme). Ta knjiga već sadrži osnovne ideje koje će Ortega potpunije razviti u svom najpoznatijem delu, u Pobuni masa.
Govoreći u njoj, naime, o istorijskoj nemoći Španije i stanju rasula u kojem je njen narod, Ortega ce definisati naciju „kao ljudsku masu organizovanu, strukturiranu od strane jedne manjine odabranih pojedinaca“. Hijerarhija u naciji se zasniva na efikasnoj komandi manjina i disciplini masa. „Kada u jednoj naciji masa odbija da bude masa – tj. da sledi manjinu koja upravlja (la minoria directora) – nacija se rastače, društvo se raspada i nastaje socijalni haos, istorijsko obeskičmenjavanje, mlitavost (la invertebracion historica). Istorija, uopštiće Ortega ovu svoju analizu, jeste večita sukcesija dva tipa epoha: epoha formiranja aristokratija (i sa njima samog društva) i epohâ dekadencija tih aristokratija (i sa njima disolucije, raspada društva). Pa ako već mase neće da prihvate svoju potčinjenost, podređenost, moraju biti silom privedene u to stanje. Tako je Ortega izgubio veru da može stvarnost menjati uz pomoć socijalne pedagogije. Aristokratija je „disciplina i ustrojstvo“ (disciplina y régimen), a narod „spontanost i zapuštenost“ (espontaneidad y abandono), večiti humus istorije koju stvaraju elite boljih i odabranih.
Narod je nesposoban i uvek mora neko da ga vodi. Sa ovakvim pogledima lasno je prihvatiti Cezara kao uzor političara (u Mirabeau o el politico) ili, pak, zadržati – bar u početku – blagonaklon stav i prema diktaturi Prima de Rivere, uvedenoj kao državni udar 1923. godine, uz uverenje kako ona može izlečiti Španiju. Da bismo bolje razumeli Orteginu knjigu Pobuna masa treba još podsetiti da njegov raskid sa gledištima iz neokantovske faze (posebno na radikalno odbijanje revolucionarnih implikacija Kantove misli), na ponovno vraćanje Ničeu i sistematizaciju raciovitalističkog učenja (u knjizi El tema de nuestro tiempo). Ovaj obrat podrazumeva egzaltaciju ulogom manjina i socijalnom hijerarhijom, prezir prema politici, potčinjavanje razuma vitalnosti – lokalizovanoj u biološkom sadržaju čoveka, egzaltaciju individualnog heroizma, denunciranje socijalizma i radničkog pokreta (i njegovih metoda „direktne akcije“ ili generalnog štrajka), osudu revolucija kao sinonima za haos – od Francuske revolucije iz 1789. do Oktobarske u Rusiji, vraćanje cikličnoj strukturi istorije, itd.
Ortegin najambiciozniji socijalno-antropološki pokušaj je knjiga Pobuna masa, najčitanije delo španskog jezika posle Servantesovog Don Kihota. Nastala kao niz članaka pisanih za novine 1926. godine, ona je plod napora da se sačini jedna organska doktrina o masama, njihovoj prevlasti u savremenim društvima, tj. njihovoj pobuni – „najvažnijoj činjenici našeg vremena“. Procesi masifikacije koji prodiru u sve pore društva (od ekonomije, proizvodnje i raspodele, do nauke, kulture, obrazaca ponašanja u svakodnevici i moralu) i njima odgovarajući tip ličnosti, tzv. čovek-masa (el hombre-masa), jesu u njenom središtu. Ovaj tip ličnosti Ortega utemeljuje svojim pogledima na antropologiju, moral i istoriju.
Život je, naime, prema Ortegi, radikalna stvarnost, očigledna, neposredna, individualna, i nije nam dat gotov, već ga sami moramo stvarati u svakom trenutku. On je stalni izbor onoga šta ćemo biti, stalno usavršavanje, stalni zadatak, dužnost, bavljenje (quehacer), ispunjen napetošću i dokazivanjem (i zbog toga je drama), nesigurnost, borba, a čovek u njemu je biće koje samo sebe tvori, koje u svakom trenutku odlučuje šta će biti. Život je jedan faciendum, a ne jedan factum, intenzivno delanje u kojem pojedinac opstaje samo ako zahteva od sebe više, otima se inerciji i prosečnosti. Pravi, autentični život je jedan projekt, stalno usavršavanje i nadilaženje samog sebe, vokacija, nastojanje da se ostvare viši ciljevi („el yo… es un proyecto de vida“). Ideja o „ja“, o ličnosti kao projektu života jeste koren dva tipa življenja: autentičnog i neautentičnog. Autentično živi onaj ko ispunjava svoju vokaciju, svoj vitalni projekt, ko se poziva na normu koja nameće superiorno ponašanje, stalno nezadovoljstvo sobom i zatečenim stanjem, ko čini napore da ostvari jedan viši ideal življenja, prihvata život kao disciplinu. To mogu samo bolji, odabrani, vrsni, izuzetni pojedinci, i oni predstavljaju Ortegin aristokratski ideal čoveka. Prosečan, običan čovek ne teži svemu tome, on izneveruje shvatanje života kao projekta, prepušta se samozadovoljstvu, pasivnosti, priklanja se sledbeništvu i subordinaciji onima koji su bolji od njega, živi samo u sadašnjosti, nema istorijsku svest, nema ličan i autonoman život. On je, jednom rečju, neautentičan, on je pripadnik većine, tj. mase, vulgusa, Hajdegerov Massenmensch. Svaki je vitalni gest – piše Ortega – ili gest gospodarstva ili gest ropstva. Tertium non datur. Ropstvo je življenje od drugog, po drugome, a ne iz sebe sama.
Ovakvo inertno življenje proizvodi masu kao trajan, generički tip ljudskog ponašanja, sa razvijenim i stabilnim stereotipijama i nivelacijom u stavovima, motivaciji i društvenom delanju. Za Ortegu je društvo stalno dinamičko jedinstvo dva činioca: mase i manjine vrsnih, odabranih pojedinaca. Manjina je jedini pravi stvaralac istorije i masa je pozvana i dužna da je sledi, da sluša. Istorija, kao što smo već ranije pomenuli, poznaje samo dve epohe: epohe formiranja aristokratije i epohe dekadencije ovih aristokratija, tj. kad masa ustaje protiv aristokratije. Ljudsko društvo je, dalje, utoliko društvo ukoliko je aristokratsko, a prestaje to biti čim se dezaristokratizuje. Vođenje društva ka napretku, moralnom i materijalnom usavršavanju, pada na pleća kvalifikovanih ~ boljih elemenata svake generacije, kojima se amorfna masa, svesna vlastite inferiornosti i nesposobnosti, treba da potčini i da sledi njihova uputstva. Tako je društvo „jedan aparat za usavršavanjec, ukoliko ne popusti mehanizam vrsnost-poslušnost, odnosno primerenost-poslušnost (ejemplaridad-docilidad) i ne dođe do pobune masa. Pobuna je samo neposlušnost masa, koje ne žele da se prepuste upravi i vodstvu boljih. Ne mogu se – kaže Ortega – čitati stranice Komunističkog manifesta a da se halucinantno ne osluškuje ritmički marš jednog beskrajnog mnoštva koje napreduje.
Ortega ističe kako je već Šatobrijan govorio o „invaziji varvara, a Ratenau i o „vertikalnoj invaziji varvara“, što su sve sinonimi za pobunu masa. Svoje vreme Ortega je nazvao „brutalnom vladavinom masa“. Ortega svoje poglede o čoveku-masi proširuje i na čitave narode, pa govori o narodima-masama (pueblos-masa). To su oni narodi koji su odlučni u pobuni protiv tzv. velikih stvaralačkih naroda, uglavnom lociranih u Evropi.
Glavni krivac za ovu vladavinu masa, prema Ortegi, jeste poremećaj tradicionalne hijerarhije vrednosti i društvene strukture koji je sa sobom donela Francuska revolucija od 1789. i koja je omogućila da mase u XIX veku uđu u politički život. Ideje o narodnom suverenitetu, opštem pravu glasa, jednakosti i pravima čoveka, pervertiraju liberalizam, toliko drag Ortegi (u verziji tzv. doktrinarnog liberalizma Gizoa, Rožea, Kojara i Broljija), i dovode do neposlušnosti masa. Toj pobuni pogoduje moderna ideja demokratije, prosvećenost i tehnika, koje stvaraju ambijent u kojem nastaje čovek-masa. Kao što je suprotstavio liberalizam demokratiji (moguće je biti liberalan, ali ne i demokrata), tako je Ortega oštro razlučio individuu i društvo. Odbrana individualizma je praćena optuživanjem svega kolektivnog, društvenog: društveno je sfera neautentičnog, prisile, prinude, u kojoj je individua samo na gubitku. Socijalizacija se, dakle, vidi kao gubitak individualnosti, kao dezindividualizacija. Maksimum individualnosti se postiže nastojanjem da se uvrstimo u redove primernih, vrsnih, boljih pojedinaca, tj. aristokratskih elita. Pojam aristokratije nema kod Ortege smisao socijalne klase, već konotaciju ličnog kvaliteta koji varira već prema tome kako Ortega razvija ideju života. Isti je slučaj i sa terminom masa.
Problem nastaje onda kada se ovim antropološko-etičkim sadržajima nastoji protumačiti celina, totalitet društvenog i istorijskog zbivanja, kad se oni bez nužnog posredovanja prevode na jezik sociološko-politikološke analize. Tada dolazi do uprošćavanja, nategnutih konstrukcija, mešanja nivoa analize, prevlasti preskripcije nad realitetom. Zanemaruje se, naime, splet interesa i struktura koje nose praktično, konkretnoistorijsko, ekonomsko, političko, pravno i drugo socijalno delanje i motivacija realnoistorijskih aktera. Ortegina antropologija je ekstremno individualistička i idealistička, lišena sociokulturnih aspekata koji oblikuju ljudski život. Negativno vrednovanje pobune masa, na primer, opravdava se time što se smatra da su negativni atributi masa njima prirođeni: od instinkta čovekoubistva do destruktivnosti, nasilja, iracionalnosti ili neosetljivosti za racionalne argumente. Ortega dobro zna, na primer, da mogućnost da pojedinac zahteva više od sebe zavisi od njegovog socijalnog statusa, materijalnih mogućnosti, obrazovanja i zahtevâ njegove okoline. Tada će on, prećutno, reč „masa“ poistovetiti sa klasama koje, kao takve, jesu manje obrazovane i imaju manje sredstava za socijalnu promociju. Odnosi vlasti, dominacije i pokoravanja izvedeni su kod Ortege iz jedne apstraktne, metafizičke antropologije i učenja o moralnoj kakvoći, tako da teško mogu poslužiti kao sredstvo za analizu stvarne socijalne prakse i društvenih sukoba.
Ne vlada se pomoću mentalnih stavova i moralnog primera, već sredstvima stvarne društvene moći, locirane u socijalnim institucijama i ekonomiji. Niti se društvena istorija može objasniti teorijom generacija, odnosno sukobom generacija kao borbom elita dveju različitih generacija, gde većina osuđena na to da bude masa zadržava svoju nepromenljivu prirodu da služi i da se njome vlada (po onoj Livijevoj: Haec est natura multitudinis: aut humiliter servit aut superbe dominatur).
Antropološke premise konzervativnog liberalizma ovde dolaze do punog izraza: čovečja priroda je, u proseku, koruptivna, povodljiva, nagonska, nekreativna, podložna animalnim raspoloženjima koje stvara neprekidna borba za goli opstanak tokom prirodne selekcije. Ona je nepromenljiva, neistorična, u njenom oblikovanju ne osećaju se elementi društvenosti, kolektivnog života i socijalnih motiva. Kao takva, čovečja priroda je, naročito u onom proseku koji se ispoljava u masama, plodno tle za nastanak i delovanje elita, za permanentnu hijerarhiju vođa i vođenih, vladalaca i potčinjenih, jer se samo izuzetne ličnosti, natprosečni, odabrani, tj. malobrojni mogu izdići do toga da budu akteri istorije ili društvenih zbivanja.
Nakon pojave Pobune masa, koja je ubrzo prevedena na sve važnije svetske jezike (a kod nas objavljena u Zagrebu, 1941. godine), Ortega je još jednom pokušao da se vrati svojim idejama o socijalnoj pedagogiji i praktičnom uticaju intelektualnih manjina. Sa grupom istomišljenika (Perez de Ajala, Marajon, itd.) osniva 1931 Agrupacion al Servicio de la Republica, grupaciju za „integralnu reformu španskog života, kako države tako i društva“ i obrazovanje naroda za politički život. Ortega ulazi u parlament nove Republike te iste godine, vezujući se za konzervativni republikanizam, zalažući se za vladu bez socijalista, veličajući Migela Mauru kao pravu ličnost španske politike (ministar unutrašnjih poslova, desničar, ogorčeni protivnik levice i radničkih sindikata). On vidi zadatak vlade Republike u tome da pruži sve potrebne garantije kapitalistima, koje socijalisti treba da prihvate, jer se bez kapitalista ne može ništa ozbiljno uraditi u Španiji. Ne postavljajući pitanje redistribucije vlasti i bogatstava, naglašavajući kako u saradnji rada i kapitala rad ima podređenu ulogu, zalažući se za prisilnu, korporativističku sindikalizaciju svih Španaca, Ortega će završiti u retorici autoritarne modernizacije Španije sa pozicija desnice. On mašta o velikom „nacionalnom frontu“ ili „velikoj nacionalnoj partiji“ koja će ujediniti u naciji rad i kapital: „Kapitalisti i radnici moraju da nauče da se integrišu pod imperijom nacionalnog interesa.“ U parlamentu Ortegi aplaudira desnica za svaku njegovu kritiku republikanskog poretka i parlamentarizma od kojih se udaljuje početkom 1932. godine. Razočaran u aktivnu politiku, iste godine se povlači u akademski rad. Godine 1935. posetiće ponovo Nemačku, ali o nacizmu neće napisati ni reč. U vreme izbijanja građanskog rata 1936. ne opredeljuje se ni za jednu ni za drugu stranu, napustivši već u avgustu iste godine Španiju. Nastanjuje se u Parizu, živi u Holandiji, Argentini, Engleskoj, Portugalu. U ovom egzilu uglavnom ćuti o zbivanjima u svojoj otadžbini. U jesen 1945. vraća se u Španiju, posvećujući se ličnim intelektualnim projektima, po strani od javnog života. Umro je 1955. godine.
Za sobom je ostavio bogato i razuđeno delo, brojne učenike i sledbenike, naročito u zemljama španskog govornog područja. Pisac briljantnog jezika, oštre opservacije, velike filozofske erudicije i podsticajnih kontroverzi, ovaj magister Hispanie i dalje je naš savremenik. To je pokazala i obimna literatura posvećena stogodišnjici njegovog гоđenja. Njegovi pogledi o elitama, masi i masovnom društvu trajno obeležavaju društvene nauke našeg vremena. Pa ako se Ortega, prema mišljenju Luisa Arakistajna, pretvorio – svojim protivrevolucionarnim individualizmom – u „proroka sloma masa“, a elite se sa napretkom industrijskog društva pre umnožile i proširile nego opale (Karl Manhajm), ako zaista nema bekstva od antiteze mase i kkse (Emil Lederer) i još uvek ostajemo u okviru tradicionalne strukture klasnog društva (standesgesellschaft) koja se obnavlja na nešto drugačijim osnovama, treba takođe dodati da savremena sociologija nije verifikovala Ortegino tvrđenje kako je pobuna masa dovela i do vladavine masa. Današnja teorija društva govori sve više o tzv. dirigovanoj masifikaciji, gde je masa rezultat planske manipulacije koju sprovode određene manjine (državnika, partijskih rukovodilaca, stručnjaka za ekonomiju, vojsku ili javno mnjenje, itd.). Ljudi, iskorenjeni iz svog prirodnog ambijenta i autentičnih socijalnih ćelija, beže i sami u veštački formiranu masu kao kompenzaciju za svoj izgubljeni svet. Krajnji ishod ovog procesa je pojava tzv. usamljene gomile (D. Risman), tj. pretvaranje pojedinaca u masovni činilac ekonomije (kao anonimna radna snaga ili potrošač) ili neke druge sfere javnih poslova i odnosa. U tehničkom, postindustrijskom i dirigovanom društvu sve je manje mesta za slobodno odlučivanje i formiranje vlastite ličnosti i kritičko obrazovanje, Konformizam, „bekstvo od slobode“ (E. From), automatizacija i depersonalizacija čoveka, visoka koncentracija represije u modernoj državi, itd., dovode do programiranja čoveka od strane sila koje su van njegovog uticaja i shvatanja.
Programirana masifikacija našeg vremena odlikuje se, dakle, prinudnom socijalizacijom i otupljivanjem kritičkog mišljenja, prinudnom nivelacijom pojedinaca i društvenih grupa, uniformnošću ukusa i pogleda na svet. Klasična forma masifikacije koncentracijom pojedinaca na istom mestu je prevaziđena; moderna forma je nametanje istog masifikacionog medijuma pojedincima koji su međusobno izoiovani, prostornovremenski podvojeni u opštoj anonimnosti nekontrolisanog broja slučajeva i u nedostatku bilo kakvog međusobnog kontakta, pa čak i ne znaju da oni drugi postoje (Šiškov). Masifikacija je danas univerzalna, ona obuhvata sve oblasti društvenog života, a njena najpogubnija posledica jeste iščezavanje svesti o međuzavisnosti i ljudskoj zajednici, apatija i apolitizacija pojedinaca. Čitana u ovom ključu, Ortegina Pobuna masa i posle toliko vremena od njenog nastanka još uvek ima šta da kaže svom današnjem čitaocu.
Trivo Inđić
