I kako je ono glupo, sasvim, pitaju te, ko si, šta radiš, ti odgovaraš, kao neki učenik, a opet, igraš se, neko te pita ko si – a ti kažeš – astronom.
Aaaa astronom!
I onda te pitaju o nebu, a ti si slagao.
Uh, jeste glupo. Mene su pitali gdje si kupila tu ešarpu, a ja ne znam šta da odgovorim jer si mi je ti kupio, a opet ne bih da te pominjem, a opet ne bih da ispadnem nekulturna niti ekscentrična, onda te posmatraju, a ja, baš kao i ti – želim da ostanem što više neprimijećena.
Slažeš li onda?
Ah, to je to, neću više da dajem očekivane odgovore. Pa šta bude. Očekivani odgovori nas vode u čistu propast, u strašnu dosadu i u jedno obično kreveljenje i majmunisanje. Da se čovjeku zgadi od očekivanih odgovora.
Kako ćemo se promijeniti, nas dvoje. Svi će se zapanjiti!
Treba toliko da se promijenimo da to niko ne primijeti!
Oh, hajde da postanemo Ništa! Oh, to smo ti i ja: Ništa i Ništa!
O da, pa zdravo Ništa!
Ljubim te, Ništa!
I ja tebe, Ništa.
