Prevario si me. Dobro si me prešao što si umro. Tako, odjednom. Bez bolesti, bez najave. Tek tako, odeš na popodnevno spavanje i više ne ustaneš. Prevario si me i nije fer. Ćak sam osjetila, tog popodneva, dok si ti u sobi spavao, kao da je neko izašao iz stana i zalupio vrata. Pomislila sam vjetar, ustala, sve je bilo zatvoreno. Kada sam došla da te probudim, misleći kako ću da te kritikujem što toliko spavaš popodne, a na tolike obaveze se žališ, našla sam te hladnog. Ukočenog. To više nisi bio ti. I sjetila se kako su se vrata, zalupila. I pomislila – možda si tada izašao. Ali, znam da nikada tako ljuto ne bi zalupio vrata. Ne znam šta da se desi. Ti ne bi.
Sve je bilo prevara. I nebo, koje smo voljeli da gledamo, u sumrak. Nebo ne postoji.
Sin je dolazio prekjuče i rekao: Žao mi je. I još: Neću doći na sahranu. Sinu nije žao što si umro. Moguće da mene malo žali. Kako nam je onda rekao, kada je zauvijek zalupio vrata. Da nas se stidi. Da smo prevaranti koji su se obogatili na račun naroda. A sve što smo htjeli je da mu omogućimo samo najbolje. Najbolju školu, najbolje uslove. A on nas je optuživao kao da smo mi krivi za ratove, siromašne, za sve nedaće društva. Nije jednostvano želio da shvati da si se našao na takvom mjestu i u takvom trenutku i da bi svi postupili onako kako si ti postupio. Nije shvatao da si sve to radio samo zbog njega…Svi su se bavili time, svi koji su mogli iskoristili su šansu. Samo lud je ne bi iskoristio. I svi ti koji pričaju, vlast ovakva, onakva, šta bi oni uradili da su bili na našem mjestu! Bili bi po stotinu puta gori. Bar se nije ratovalo, bar smo koliko toliko sačuvali ljude.
A sin se tako ponaša, dobro si mu to rekao, onda, prije tog treska vratima, samo zbog buntovničke crte koju je od oca, da, od tebe, naslijedio – samo što još ne shvata da mladost u sebi nosi i zablude prema svijetu i životu. Sve smo mogli da mu pružimo. Sve smo za njega stvarali. A on sada ocu neće da dođe na sahranu. A on im govori da ga je sramota što smo mu roditelji. Tada, kada je otišao, vidjela sam koliko ti je bilo teško. Sipala sam ti viski, popio si ga u gutljaju. I prvi put sam te vidjela u situaciji da ne znaš šta da radiš. A pamtim dobro situacije kada ti je moguće i glava bila u pitanju, bio si smiren i staložen. Tog dana vidjela sam koliko ti je teško. I sada pomislim, koliko je taj dan uticao da tvoje srce, tako naglo, tako nenadano, prestane da kuca.
Prevarena sam i nikad više, nikada, neću u sumrak gledati u nebo, ka zapadu.
A na sahrani su bili svi. Baš svi. Ali naš sin nije došao. Čak su došli i neki njegovi istomišljenici jer su poštavali ono što si uradio za ovu državu, za ovaj narod. Naš sin nije došao, ali je to teret sa kojim će se kad-tad morati suočiti.
Kada je došao kući, kada je rekao da neće doći na sahranu, poljubio me je u obraz. Osjetila sam njegov drhtaj. Žalio me je. Uvijek je smatrao da sam žrtva tvoje karijere, i da nikada nijesam imala mogućnosti da živim neki svoj život. Kako ne shvata. Da sam bila pored tebe i uz tebe jer sam te voljela, poštovala te i vjerovala u to što radiš. I kada su ova ružna vremena došla šta je po njemu trebalo da uradiš? Da pljuneš na svoju prošlost i da svima okreneš leđa? Mladost trči ispred njega ne razmišljajući, ne razmišljajući…Bojim se da će mnogo kasnije doći dan kada će vidjeti koliko je pogriješio.
Prevara. I sin, i smrt, i to nebo što se mrači i nestaje svakog dana.
Da.
Kada smo prošle zime bili na dočeku Nove Godine, Šef je jedno vrijeme sjedio za našim stolom, baš do mene, kasnije si me pitao o čemu smo pričali, nijesam ti rekla istinu, rekla sam, ništa posebno, uobičajene stvari. Sada ti to mogu reći. Pitao je:
– Šta je sa vašim sinom, potpuno se promijenio, ponaša se potpuno neracionalno, toliko je oštar u kritikama da to prevazilazi dobar ukus.
I Šef je rekao, da shvata i mladost, i buntovništvo, ali ne i takvu mržnju.
Nasmijao se Šef.
Rekao:
– Kao da bi nas sve, da može, pobio.
Uzdrhtala sam i pomislila u trenutku: Možda i bi.
Možda i bi.
