Zen budizam i psihoanaliza – XIII dio
Piše: D.T. Suzuki
Kad smo diskutovali o Salivenovoj (Sullivan) ideji nelagodnosti, ispostavilo se da se mogu javiti dve vrste nelagodnosti — neurotična i egzistencijalna, pri čemu je ova potonja osnovnija. I dalje: kad se reši osnovna nelagodnost, neurotična će se resiti sama od sebe. Svi vidovi nelagodnosti proizlaze iz činjenice da negde u našoj svesti postoji osećanje nepotpunog poznavanja situacije, pa taj nedostatak znanja dovodi do osećanja nesigurnosti, a potom do nelagodnosti različitog stepena intenziteta. Ja se uvek nalazi u središtu svake situacije na koju naiđemo, te ako nismo potpuno upoznali ja, neće prestajati da nas muče ovakva pitanja i misli:
»Ima li život smisao?«
»Da li je odista sve taština nad taštinama? Ako jeste, postoji li ikakva nada da se domognemo nečeg zbilja vrednog?«
»Bačen sam u vrtlog grubih činjenica koje su sve date, ograničene, apsolutno i konačno neizmenjive itd. Ja sam bespomoćan, igračka u rukama sudbine. A ipak, žudim za slobodom, želim da budem svoj gospodar. Ne mogu sam da odaberem, a za nešto se moram odlučiti. Ne znam šta da činim. Ali ko sam ja što stvarno stojim iza svih ovih zamršenih i mučnih pitanja?«
»Gde je onda to čvrsto tlo na kome mogu stajati bez ikakvog osećanja nelagodnosti? Ili, šta je ja? Možda je baš ja to čvrsto tlo. Da nije to činjenica koju dosad nisam uspeo da otkrijem? Moram otkriti ja. I onda će mi biti dobro!«
Sho ehu rai je već odgovorio na sve ovo, a kad dođemo do četvrtog stupnja, ken ehu shi, doznaćemo više o ja i njegovoj intenzivnoj delatnosti, koja je, zapravo, nedelatnost. Ovo će, nadam se, postati jasno kad dođemo do petog i poslednjeg stupnja na kojem sledbenik zena postiže svoj konačni cilj. Zatičemo ga kako nevino sedi posut prljavštinom i pepelom.
Sa ovim opaskama pređimo na četvrti stepenik.
U stvari, četvrti i treći stupanj tesno su vezani, i jedan se ne može obraditi bez drugog.
Ukoliko je sledbenik zena logički ili saznajno nastrojen, on je još uvek svestan sho i hen i može zaželeti da ukaže na njihovu protivrečnu istovetnost. Ali čim stupi u Ken ehu shi, izašao je iz »oka« uragana i bacio se usred bure. Sho i hen su odbačeni. Sad je čovek bura.
Ken znači oboje i odnosi se na dvojstvo crnog i belog, tamnog i svetlog, ljubavi i mržnje, dobra i zla — što sve sačinjava stvarnost sveta u kojem sada sledbenik zena provodi svoj život. Dok nas sho ehu rai ponečim još podseća na prethodna dva stupnja, ken ehu shi ih potpuno ostavlja za sobom, jer to je život lišen svojih intelektualnih paradoksa; ili tačnije, on, bez razlike i razlučivanja (bolje rečeno — totalistički) obuhvata sve što je intelektualno, afektivno ili konativno.
To je ovaj naš svet, sa svim njegovim »grubim činjenicama« (po sudu izvesnih filosofa) s kojima smo neopozivo sučeljeni. Sledbenik zena je sad »zagazio« (shi) baš u njih. Tu počinje njegov pravi život. Ken ehu shi znači ovo: »Zašao je u dvojstva (ken).« Sledbenik zena ovde odista započinje život ljubavi (karuna).
Manastir Džošu Džušina, jednog od velikih tangovskih učitelja zena, bio je čuven po svom prirodnom kamenom mostu. Jednog dana neki kaluđer poseti Džošua i reče: »0, učitelju, tvoj kameni most slavan je širom carstva, ali ja vidim samo rabatni most od brvana.«
Džošu odvrati: »Ti vidiš rabatni most, a ne uspevaš da sagledaš pravi kameni most.«
Kaluđer upita: »Šta je kameni most?«
Džošu: »Preko njega prelaze konji, preko njega prelaze magarci.«
Džošuov most liči na pesak sa obala Ganga koji gaze i neverovatno pogane svakovrsne životinje, a on se ipak ne žali. Za tren oka se izbrišu tragovi svih mogućih životinja, a što se tiče njihove pogani, ona se tako efikasno apsorbuje, da pesak ostaje čist. Isto je i sa Džošuovim mostom: ne samo konji i magarci, već danas i svakovrsna vozila, uključujući tu i teške kamione i kolone automobila, prelaze preko njega, a on je uvek spreman da im služi. Čak i kad naruše njegovo spokojno zadovoljstvo, on se uopšte ne uznemirava.
Sledbenik zena na četvrtom »stepeniku« sličan je ovom mostu. Možda neće okrenuti i desni obraz ako mu levi već bridi, ali ćutke radi za dobro svojih bližnjih.
Neka starica upita jednom Džošua: »Ja sam žena, a život žene veoma je tegoban. Dok je dete, mora da sluša roditelje. Kad dovoljno odraste, udaje se i mora da sluša muža. Kad jako ostari, mora da sluša svoju decu. Njen život sastoji se samo od poslušnosti i poslušnosti. Zašto mora da vodi takav život u kome nema nijednog razdoblja slobode i nezavisnosti? Što žena nije kao drugi ljudi koji čak nemaju ni osećanje odgovornosti? Bunim se protiv starog kineskog načina života.«
Džošu reče: (Tvoja molitva da bude) »Drugi nek imaju sve što žele. Zadovoljavam se sudbinom koja mi je dodeljena.«
Može se zameriti da joj Džošu savetuje život potpune zavisnosti, što uopšte nije u duhu modernog života. Njegov savet je odveć konzervativan, suviše negativan, od čoveka iziskuje preterano zatomljavanje: zanemaruje individualnost. Zar ovo nije tipično za budističko učenje o khsanti, pasivnosti, ništavilu? Ja nisam Džošuov branilac.
Neka Džošu, u neku ruku, sam odgovori na ovu zamerku ovako izlažući svoju misao:
Neko upita: »Ti si pravi svetac. Gde ćeš se naći posle smrti?«
Džošu, učitelj zena odgovori: »Otići ću u pakao pre svih vas!«
Pitač se zabezeknu i reče: »Kako to?«
Učitelj će smesta: »Kad ja ne bih prvi otišao u pakao, ko bi tamo spasavao ljude kao što si ti?«
Ovo je, zbilja, jaka reč, ali s Džošuovog zenovskog stanovišta — sasvim opravdana. Džošu tu nema sebičnu pobudu, čitav njegov život posvećen je dobročinstvima.
Da nije tako, on ne bi mogao ovo da kaže tako otvoreno, nedvosmisleno. Hristos objavljuje: »Ja sam Put.« On poziva druge da se spasu kroz njega. Džošuov duh je i Hristov. Ni u jednom od njih dvojice nema nadmenog, na sebe usredsređenog duha. Oni jednostavno, nevino, svesrdno izražavaju isti duh ljubavi.
Neko upita Džošua: »Buda je prosvetljen i svima nam je učitelj. On je sigurno oslobođen svih strasti (klešha), zar ne?«
Džošu reče: »Ne, njegova strast je najjača.«
»Kako je to mogućno?«
»Njegova najjača strast je da spase sva bića!« — odgovori Džošu.
Jedan od velikih japanskih učitelja zena ovako opisuje život sledbenika zena na ovom stupnju: Bodisatva obrće identitetski točak suprotnosti ili protivrečnosti: crno i belo, tamno i svetio, istovetnost i razlika, jedan i mnoštvo, konačno i beskonačno, ljubav i mržnja, prijatelj i neprijatelj itd. itd. Sred oblaka i prašine šarenih čestica dela bodisatva glave i lica potpuno prekrivenih blatom i pepelom. U najvećoj zbrci strasti što besni neopisivom pomamom bodisatva provodi svoj život, sa svim njegovim promenama okolnosti, kao po onoj japanskoj poslovici: »sedam puta padne, osam puta ustane«. On je kao lotosov cvet u plamenu, čija boja postaje sve jasnija i sjajnija dok prolazi kroz vatreno krštenje.
Rinzaj na sledeči način opisuje svog »čoveka bez čina«:
On je taj što sedi u kući a ipak ne silazi s druma, on je taj što ide drumom ne izlazeći iz kuće. Da li je običan čovek ili velik mudrac? To niko ne može reći. Čak ni đavo ne zna gde da ga nađe. Čak ni Buda ne uspeva s njim da izađe na kraj kako bi želeo. Kad pokušamo da ukažemo na nj, on više nije tu već s druge strane planine.
U Lotosnoj sutri (Lotus Sutra) kaže se ovo: »Dok postoji i jedna jedina duša koja nije spasena, vratiću se na ovaj svet da joj pomognem.« U istoj sutri Buda veli: »Bodisatva nikad neće ući u konačnu nirvanu. On ostaje među svim bićima (sarvasattva) i nastoji da ih duhovno unapredi i prosvetli. Neće se kloniti nikakvih patnji ako one makar malo doprinose opštem blagostanju.«
Postoji jedna mahajanska sutra nazvana Yuimakyo (Vimalaklrti sutra), u kojoj je glavni sagovornik jedan Budin svetovni učenik, veliki filosof. Jednom dođe vest da se razboleo. Buda zatraži od svojih učenika da jedan ode i da se raspita za njegovo zdravlje. Nijedan nije pristao jer je Juima bio takav nenadmašan govornik da ga niko od njegovih savremenika nije mogao pobediti. Mondžu (Monju ili Manjušri) pristane da ispuni Budin nalog.
Kad je Mondžu upitao Juima kako se oseća, ovaj odgovori: »Bolestan sam zato što su sva bića bolesna. Mojoj boljci biće leka tek kad se ona izleče. Stalno ih napadaju pohlepa, gnev i ludost.«
Kako vidimo, ljubav i saučešće suštinska su svojstva buda i bodisatvi. Te »strasti« sile ih da ostanu među ljudima sve dok je i jedan u stanju neprosvetljenosti.
Japanska poslovica kaže: »Osam hiljada puta dolaze na ovaj svet trpljenja i iz njega odlaze«, to znači da će bude i bodisatve nebrojeno puta posetiti ovaj naš svet, pun neizdrživih patnji, samo zato što njihova ljubav ne zna za granice.
Nastaviće se
