Iz poglavlja Bunila I – Luda devica/Paklenski suprug
Videla bih ceo dekor kojim bi se on u duhu okružio; odela, sukna, nameštaj: ja sam mu pružala oruđe, jedan drugi lik. Sve što ga se ticalo videla sam upravo onako kako je on to za sebe smišljao. Kad bi mi se činilo da mu se duh olenio, pratila sam ga daleko u čudnim i zamršenim poduhvatima, dobrim ili lošim: bila sam sigurna da neću nikada ući u njegov svet. Pored njegovog dragog zaspalog tela probdela sam mnogo noćnih sati nastojeći da shvatim zašto toliko želi da se izvuče iz stvarnosti. Nikad nijedan čovek nije imao sličnu želju. Shvatila sam – ne bojeći se za njega – da je mogao postati ozbiljna opasnost u društvu. – On možda zna neke tajne kako da se promeni život? Ne, on to samo traži, odgovarala sam sama sebi. Ukratko, njegova je milosrdnost začarana, a ja sam njena zarobljenica. Nijedna druga duša ne bi imala toliko snage – snage očaja! – da nju podnosi -zato da bi je on štitio i voleo. Uostalom, ja ga nisam zamišljala s nekom drugom dušom; vidimo svog anđela, nikada tuđeg – verujem. Bila sam u njegovoj duši kao u nekom dvorcu koji su ispraznili da ne vide neku osobu tako malo plemenitu kao što ste vi: to je sve. Avaj, zaista sam zavisila od njega. Ali šta je on hteo s mojim mutnim i kukavnim opstankom? Čak i da me nije ubijao, nije me činio ni boljom. Žalosno ogorčena, rekla bih mu ponekad: ‘Razumem te.’ On bi slegnuo ramenima.
Iz poglavlja Bunila II – Alhemija reči
Sebi. Istorija jednog od mojih ludila.
Odavno već hvalio sam se da posedujem sve moguće pejzaže, i smatrao sam smešnim veličine slikarstva i moderne poezije.
Voleo sam idiotske slike, nadvratnike, dekore, pelivanska platna, firme, narodske slikarije; zastarelu književnost, crkvenu latinštinu, erotske knjige bez pravopisa, romane naših baka, vilinske priče, dečje knjižice, stare opere, priglupe refrene, naivne ritmove.
Sanjao sam o krstaškim ratovima, istraživačkim putovanjima s kojih nema izveštaja, o republikama bez istorije, o ugušenim verskim ratovima, o revolucijama običaja, o seobama rasa i kontinenata: verovao sam u sve čarolije.
Pronašao sam boju samoglasnika! – A crno, E belo, I crveno, O plavo, U zeleno. – Odredio sam oblik i gibanje svakog suglasnika i – putem nesvesnih ritmova – polaskao sam sebi da sam pronašao pesničku reč koja će kad-tad biti dostupna svim čulima. Prevod sam zadržao za sebe. To je u početku bilo izučavanje. Zapisivao sam tišine, noći, beležio neizrecivo. Fiksirao vrtoglavice.
Artur Rembo
*Iz knjige “Boravak u paklu”, preveo Nikola Bertolino
