O Feniksu
Živi u Indiji ptica zvana feniks: tu vazda prebiva i ne može se nigde drugde naći. Ta je ptica navek bez druga jer se namah nigda ne rađa no jedna jedina. Pet stotina godina živi, dokle ja znam, sačuvav lep izgled i lik, ne menjajući ni za koliko izgleda svoga ni načina života. Kad se navrši petsto godina, oseti se odviše starom, natovari se mirisnim grančicama, izvrsnim i skupocenim, raznih vrsta. Iz pustinje poleti u Heliopolis grad. U tom je gradu sveštenik, vaistinu upućen šta se zbiva: po određenome znamenju pouzdano zna kad ptica dolazi. A znajući da feniks doći mora, naloži da se naberu grančice komarača i uveže ih u malen snop: položi ih na prekrasan oltar. Ptica, natovarena mirisnim grančicama, kao što vam pripovedih, nađe ih nad se htedne vratiti oltaru.
Kljunom svojim oganj zažga jer takvom silinom u kamen tvrdi udari da iz njega, sretnim slučajem, vatra zaiskri, rasplamsa se i učas užiže mirisne grančice i trsje. Dok vatra gori, svetla i žarka, ptica se namah u nju baca i izgara dokle god se u prah i pepeo ne stvori. Utom i sveštenik dođe da vidi kako se sve zbilo. Zatekne hrpu pepela, razgrće je brižno dokle ne nađe majušnoga crva, što mirom miriše ugodnijim i od ružinoga i od bilo koga drugog cveta. Vrati se sveštenik u sutri dan da vidi šta je s pticom, a ona već obličje ima: trećega dana, može se pticom zvati, i sve ima što joj je potrebno. Pozdravi sveštenika pokloniv se pred njim, te potom sva sretna odlazi. Ne vraća se do posle petsto godina.
Ta je ptica, upamtite, simbol Gospoda našega, koji ushtede sići na ovaj svet radi našega spasenja. Kad siđe na zemlju nosaše sobom slatke mirise namenjene sužnjima, zatočnicima pakla. Na oltaru presvetoga Krsta, blagougodnoga i ljubljenoga, žrtvovana bi ta ptica koja, u treći dan, vaskrse sva preporođena. No, mnogi ljudi neće verovati da je priča što se o tom pripoveda istinita, i grdno greše, po mome mišljenju. Kad se ptica feniks zvana lišava tela svoga i satire, te se u treći dan životu vraća, lakše je poverovati da je Bog tome kadar, koji je svemu sudija: to i izreče u propovedi svojoj, gde je iskazana samo istina čista. Onaj koji je istina, kaza: „U mene je moć da napustim dušu svoju i da je opet steknem.“ Istinu kaza, i istini nas htede naučiti: moramo slušati i ponavljati njegove reči: „Nisam došao da ukinem Zakon, no sam, naprotiv, došao da ga ispunim, da ga na se uzmem i sprovedem.” Tako mudri pisar, koji će vladati Carstvom nebeskim, dade naslutiti, mudar i učen kakav jeste, delić blaga svoga, stvari stare i nove, noje su i jedne i druge lepe i dobre.
O HIDRI
Ima jedna vrsta zmije što u vodi prebiva a zove se hidra: zver je to vrlo mudra, jer savršeno dobro zna šta joj valja činiti da naudi krokodilu, koga mrzi. Varajući ga pokazuje veliku spretnost. Kazaću vam kako hidra vara krokodila s puno veštine. Krokodil je zver krvoločna i vazda živi u vodi reke Nil. Glavom, liči pomalo volu; dobrih je dvadeset lakata dug, a debeo je poput stabla; četiri šape ima naoružane velinim kandžama, i zube šiljate i oštre, koji čine izvrsno oružje. Koža je njegova tako tvrda i debela da se ne boji kamena bačena niti jakih udaraca batinom, nimalo više no što bi se gundelja plašio. Nikad zver nije viđena njemu slična, jer on istom i na kopnu i u vodi živi: obnoć u vodu uranja, a u dan se na kopnu odmara. Sretne li čoveka te ga savlada, izjede ga, ništa ne ostavi: no posle krokodil neprestano oplakuje toga čoveka, do kraja života. To je i jedina zver što, kad jede, donju vilicu drži nepomičnu, a gornju pokreće: ta priroda nije data nijednom drugom živom stvoru. Negda su kožu njegovu koristili da melem prave: stare se žene njime mazahu: od toga melema nestajahu bore s lica i čela: i još ima dosta žena koje ga koriste. Ali znajte da ako ste znojni, melem prestaje da deluje.
Druga zver o kojoj sam vam kazivao, nasmrt mrzi krokodila: a i krokodil isto tako mrzi nju, i ne greši: obe se uzajamno velikoj mržnji predaju, no je hidra prevari veštija. Kad vidi krokodila gde, spavajući, drži čeljust otvorenu, zaroni u mulj i kal, te se valja i blati, da lakše klizi: onda se uputi ravno toj đavolskoj zveri i baci se u čeljust krokodilu: ovaj je istom proguta. Kad mu dospe u trbuh, hidra obigra na sve strane kroz drob, creva i utrobu, i traži što pre kakav izlaz: hidra se izvuče bez ijedne ozlede, a krokodil ugine, jer njegove su rane neizlečive, te smrti umaći ne može.
Ljudi koji žele da se povere u ruke Gospodu, mogu ovde naći povoda za razmišljanje. Krokodil predstavlja smrt i pakao, u to vam sumnje nema. Kao što zmija o kojoj sam vam prvo kazivao ubija krokodila te, zdrava i čitava, traži izlaza, jednako tako čini i Gospod naš Isus Hrist: jer on se tako mudro ogrnu telom koje zbog nas uze, da uguši smrt i pakao, i izbavi prijatelje svoje što u njima behu zatočeni, kako i Prorok objavi, kad proreče za Isusa Hrista: „Smrti, biću ti smrt!“ Bog, koji je naš moćni Lav, umirući satre našu smrt, i panao ogreze suzama. Vaskrsenjem svojim Gospod nam zajamči život kom kraja biti neće.
O AŽDAJI
No, sad nam valja pripovediti vam štogod o izgledu aždaje. Među svim zverima što gmižu aždaja je najveća, a začeta je na kakvom žarkom mestu. U Etiopiji se rađa. Ima mala usta i velik trup, što svetluca poput čista zlata; dugačak rep ima i nrestu veliku. Za slona je veoma opasna jer mu, repom svojim, po nogama snažne udarce zadaje, te ga sruši. Nije naoružana smrtonosnim otrovom, ali je neobično velika i jaka, da repom ubija sve koji joj na dohvat padnu; nije kadra naneti velika zla, do jedino repom svojim.
0 KITU
Želja nam je pripovedati vam sad o jednom neobčnom stvoru koji u moru živi. U moru, ribe su toliko različne koliko mogu biti crvi u zemlji, i ptice u vazduhu: neke su među njima bele, a neke crne, jedne šarene, a druge smeđe. Isto su tako, jamčim vam, u moru ribe različne. No nije tako lako poznavati prirodu njihovu kao u slučaju zemaljskih zveri.
U moru, što veliko je i zdravo, žive moruna, ulješura, iver i glavata ulješura, i jedna riba velika koju morskim prasetom zovu. No, živi isto tako i neman jedna posve čudnovata, zloćudna vrlo i opasna; na latinskom se se cetus zove. Njena je blizina za mornare kobna. Krljušti što joj se nalaze na vrh leđa posve su nalik pesku; kad leđa iznad talasa digne, oni što u blizini plove pomisle ostrvo da je, ali ih nada njihova vara. Zbog veličine zveri, mornari terani burom potraže na njoj utočište. Poveruju da su našli sigurno mesto; bace sidro, spuste most, upale vatru i stanu pripremati hranu; da čvršće privežu lađu svoju, pobiju velike kolce u pesak, koji, njihovim očima, po svemu liči na zemlju. Potom podpože oganj veliki, jamčim vam to; no, kad zver oseti žar ognja što plamti na njegovim leđima, ona tad hitro zaroni u najveće dubine morske, a povuče ih sobom te potonu i lađa i ljudstvo svo.
U istu zamku padaju i nesretnici žalosni lišeni vere, koji se posve pouzdaše u Đavla, i koji se predaju i u delima žive koja greh nameće, i čija duša nesretna pati. Kad je ona u tome najmanje budna dolazi Nečastivi (e da može izgoreti u ognju paklenome!): kad oseti da je grešnik čvrsto prionuo uza nj, obali ga i povuče sobom u najveće dubine pakla: koji tamo idu izgubili su večno spasenje.
Kad je glad obuzme, ta riba širom čeljust otvori; miris ugodan vrlo, ishodi tad iz usta njenih; utom sve druge ribe nagrnu na tu stranu, i u velikome jatu sve zajedno u čeljust joj pohrle, mirisa radi što im se prijatnim čini; a nit ih onda sve zajedno smota u svoj burag, poput doline prostran.
Isto tako i Đavo širom otvara čeljust prema ljudima s malo vere, dok god ih sebi ne privuče. Jer oni koji jedva imaju malo vere, i čija je vera kolebljiva, lako se hvataju na udicu onog koji je vešt da namami. Isprva je mamac koji im nudi sladak vrlo: no se patnjom okonačava. Kad ih jednom namami tako da ih drži čvrsto vezane za se, otvori čeljust i proždire ih: no, time ne stiže da utoli glad, tako je proždrljiv. Velike ga se ribe dobro paze, tako da im ne može učiniti ni najmanjega zla. A znadete li koje su te ribe velike? Čestiti ljudi čija je vera čvrsta, koji su vazda čestiti i gaje nepokolebljivu veru u Boga, duhovnoga Oca. One koji Boga čuvaju prisutna u pameti, Đavo nikad neće moći da pobedi. No, oni nesretnici, nevernici kojima je sumnjiva vera u Boga, u kojih je vera kolebljiva, za zadovoljstvom trče: ali Đavo, koji ih zavodi, čeljust otvara te ih sve pobere.
O ASPIDI
Mnogi se ljudi mogu tako uporediti i sa zmijom, kojoj je aspida ime. Kazaću vam kako se ona vlada. Zmija ta o kojoj vam pripovedam (nikad je, pak, video nisam, no istina je to osvedočena), prepadne li se da će biti žrtvom vradžbina kakvoga vrača, koga se plaši, pritisne čvrsto jedno uvo na zemlju, i, repom svojim, sasvim zapuši drugo, tako da vrača nikako ne može čuti. Takva je razboritost u te zmije.
Bogataši sveta ovoga gde jesmo, držanje imaju isto kao i ova zver. Do te su mere sputani i opterećeni pohlepom i grehom da kad čuju gde se o Bogu priča, od bogatstava ogluve, da ne čuju i ne vide ništa. Vazda idu rđavim putem. I samo Jevanđelje veli da je teže bogatoga u slavu Gospodnju uvesti nego li kamilu kroz uši iglene, tanke vrlo i majušne, prodenuti. Neka je prokleto to bogatstvo, koje mukama dušu vodi, kazni što večno traje, u peći ognjenoj i ugljevlju vazda užarenu u smrdljivome paklu. U bogatstava je vrlo rđava priroda: stiču se po cenu velinih muka: stečena nad su, silni se strah oseća da se sačuvaju: ne napuštaju se, ne gube ili ne dele, do s neizmernim bolom.
Radi toga jedan mudrac, nekada davno, ispravnu odluku donese: čitavoga života, svu revnost svoju poklanjaše sticanju takvih bogatstava, dotle da beše izgubio spomen na Gospoda, koji je dužan spasti svet. Stade jednoga dana mozgati: nikako se ne mogaše odlučiti šta mu je činiti: da li da obiđe kosce svoje, livade ili vinograde? U velikoj nevolji bejaše radi marve svoje koja krepavati poče, i brodova što morem krstare. Silnih je briga imao sa mlinovima svojim što ne imađahu vode u svako doba. Dođe mu glasnik jedan te mu reče da bi mogao veliku korist imati u nekome poslu; potom dođe drugi glasnik da mu donese sasma druge vesti: toliko je dobra izgubio da mu nisu kadri reći ni gubitak koliki je. Utonuv u takvu muku, pogleda uvis, pravo u nebo, spram Gospoda, koji čitav svet stvori; i pomisli da ga bogatstvo njegovo navede te zaboravi ono što morađaše nadasve voleti; bejaše uneo u nj srce svoje do te mere da ga se ni po noju cenu ne mogaše rešiti ili od njega odvojiti, niti se na častan način iz svega izvući. Tad se ozbiljno zamisli da se odjednom odrekne svih bogatstava svojih i blaga. Sva dobra svoja prodade te zlato kupi: u zlato pretvori sve što imađaše, i stopi zlato u jedan jedini komad u obliku kamena mlinskoga. Na kraju, kad sve prodade, da mu više ništa ne ostade iz čega bi dinar izvukao, proda i svu odeću svoju do poslednje, izuzev čakšira i košulje, jer ništa drugo ne ostavi što bi se prodati moglo.
Potera zlato svoje pred sobom. Kad ga sveg sakupi, tako raspoređenog, stade ga pomoću lanca vući. Ne ustavi se ni na tren dok ne stiže na vrh visoke hridi što se dizaše nad morem. Utom se počne dizati talas; kad stade plima, čovek, pomažući se nogama i rukama, surva zlato svoje u najdublju vodu. Pa reče: „Idite, bogatstva, neka vas hiljadu đavola nosi! Sa mnom više ostati nećete, jer mislili ste da me udavite, no ja ću vas prvi potopiti; neka je prokleta družba vaša! Ko je u vas srce ugradio taj ne može ići dobrim putem, ni nebeskom blaženstvu prispeti!”
Gospodo, u ime Boga svemoćnoga, nemojte ličiti na zmiju koja uši zatvara i zatiskuje ih pomoću repa svoga i zemlje da čarobnjaka ne čuje! Kad začujete reč spasiteljevu, ne prečite sebi ni vida ni sluha!
Aspida se silno vradžbina boji. Mnogo je zmija, koje njenoj vrsti pripadaju: najpodmuklija je dispada, u koje je lukavstvo ogromno: čim ona čoveka ujede, ovaj smesta umire, mučen žeđu; ima još jedna, prialis, koja je od aspidine vrste, i koja ljude ubija uspavljujući ih, po onom što bestijarijum veli. Kraljica Kleopatra, koja se toliko bojaše da prekorači prag smrti, nosaše uza se jednu koja je ujede, te umrije s utiskom da je zaspala. Još jedna zmija postoji, vrlo krvoločna i opasna: sasvim je boje krvi, a kad ujede čoveka ili ženu, sila je njenog otrova takva da im se sve žile u telu rasprsnu u velikoj muci, te krvare dok je krvi u njima; kad sva krv istekne, ostaje im samo da umru.
Ima jedna zmija još zloćudnija, u čijoj je čeljusti velika količina otrova: čovek koga ona ujede ne može se spasti, jer mu se telo očas raspadne te se u prah i pepeo stvori; istom mu se valja s dušom rastati.
Gijom, sveštenik iz Normandije
Preveo sa francuskog
Milojko Knežević
Preuzeto iz časopisa Gradac (73-74-75) “Čudovišta i vragovi”
Urednik izdanja: Jovica Aćin
