Embahade (8)
Balugdžija i Sveti Andreja
1
Godine 1928, kad sam ja bio dodeljen Balugdžiću, u Berlinu, kao „ataše za kulturnu propagandu“ (tako se to zvalo), Evropa je bila u znaku Lokarnskog pakta. Rat je bio zabranjen kao sredstvo politike u međusobnim odnosima.
Čitalac, koji bi želeo da nešto više o tom sazna, naći će podatke o tome, u svakoj, boljoj, enciklopediji, danas, pod imenom državnog sekretara za spoljnu politiku Sjedinjenih Država, koji se zvao Kellog. Da se zadržavam na toj prošlosti, duže, ne bi imalo smisla. Istorija nas nikad ničem nije naučila.
2
Ja sam ušao u „diplomatsku“ službu, i otišao kod Balugdžića u Berlin, bez naročite želje i bez nekog cilja. Bio sam, kao profesor Četvrte beogradske gimnazije, siromah, i bez mogućnosti, da se posvetim literarnom radu. Slobodan Jovanović, siva eminencija „Srpskog književnog glasnika“, smatrao je, da bi bilo dobro, da naši pisci, u mladosti, provedu nekoliko godina, u inostranstvu. On je mislio da ću u Berlinu, kod njegovog prisnog prijatelja, Balugdžića, biti bez briga i moći da se posvetim, pisanju, romana. Zainteresovao je za mene Balugdžića. A nagovorio ministra dvora, Jankovića, svog, dragog, prijatelja, da me pošalje u Berlin.
Janković je i sam bio pisac, i saradnik pomenutog časopisa, pa je to svršio, protekcijom, kod ministra spoljnih poslova, Marinkovića. Janković je imao običaj da kaže: Treba, gospodine Crnjanski, da napišete još jedan roman, kao Poplave! (Književnik, obično, ne pamti knjige drugog književnika. Stari gospodin hteo je da kaže, da treba da napišem, još jedne Seobe. Bio je zapamtio da kroz taj roman protiče mnogo voda!)
Marinković je nagovoren, da me pošalje u Berlin.
3
Još više je prevagnulo kod Balugdžića što sam, godinama, bio saradnik lista „Politika“ – lista, koji je imao mnogo uticaja. (Godine 1924. nalazim se, među članovima redakcije, na fotografiji lista.) Urednik tog lista, Miomir Milenović, – bivši komita – bio me je zavoleo, zbog nekih reportaža, koje je on smatrao kao važne, u to doba. Da bi čitalac video, u sadašnjosti, ponešto, kroz maglu tog prošlog vremena, navešću nekoliko sitnica iz tadašnjeg svog novinarskog rada u redakciji tog lista.
Ovo je knjiga o Balugdžiću i njegovom radu u Berlinu. Što se mene tiče, trudim se da, o sebi, u ovoj knjizi, kažem što manje.
To je druga priča.
4
U to doba, Kraljevina SHS i Hortijeva Mađarska vodile su hladni rat, oko raznih prekršaja Mirovnog ugovora, od strane Pešte. Pešta je bila zadržala jedan puk Bosanaca, pod fesovima, kao simbol pretenzija i austrijskog „nasleđa“. Zadržala je, i krila, i neke jedinice austrijske, dunavske flotile. Milenović, bivši komita, želeo je da nekog pošalje u Peštu, da to vidi, fotografiše, i opiše.
Izabrao je mene, jer sam mađarski govorio od detinjstva.
Ja sam uspešno izvršio taj zadatak i moja reportaža je štampana.
U isto vreme, pretučen je, naš konzul, u Pečuju, od Mađara, toliko, da se vratio u zemlju, na štakama.
„Politika“ je upozorila čitaoce, na to, da je to moglo i meni da se desi. Izdata mi je, dakle, kao neka povelja.
U to doba vodio se hladan rat sa Italijom, oko Rijeke i Sušaka. Tačnije, oko pristaništa, na Rijeci, koje se zvalo Baroš, a koje nam Italija nije ustupila iako je bila na to pristala, prema Mirovnom ugovoru. U pristaništu je bila izrasla trava. Milenović je želeo, da se to opiše, i fotografiše, kao propaganda. I taj sam zadatak završio na njegovo veliko zadovoljstvo. Ja sam u to doba bio mlad i velika budala.
5
U Ministarstvo spoljnih poslova, u to doba, ulazilo se pomoću tetaka i strina. Ja sam kod Baluga stekao mesto, jednim intervjuom, koji je bio vesela komedija. Nemačka je gradila most kod Pančeva, na račun reparacija, prema Mirovnom ugovoru, i, građenje, odugovlačila, iz više razloga. Kod nas se te godine smatralo čak, da Nemci žele da obustave rad, i, oko toga, bila je nastala „kriza“. U Beograd je bio došao sam šef odseka nemačkog Ministarstva spoljnih poslova, da pregovara.
„Politika“ je smatrala da bi trebalo ispitati tog gospodina.
Ali Nemac nije hteo da vidi, nijednog novinara.
Meni je rečeno, da se pokažem, sada. Ono, u Pešti, i na Rijeci, nije bilo ništa!
Nemac je bio odseo u hotelu „Palace“.
U to doba to je bio karavanseraj, pun stranaca, a sastajalište raznih diplomata i agenata iz inostranstva. Jedan francuski oficir ubio je, u tom hotelu, svog saputnika, Švajcarca, pod vrlo misterioznim okolnostima. U suterenu tog hotela bili su separei – sa mađarskim igračicama. Naš veliki filozof, onog doba, Brana Petronijević, bio je tu svakidašnji gost, odmarajući se, od svog duhovnog rada preko dana. Ja sam tu, među Mađaricama, upoznao pomenutog Švabu i on mi je održao, NE ZNAJUĆI KOME GOVORI, malo predavanje o mostovima.
„Politika“ je moj „intervju“, iduć dan, šampala.
Nemačko poslanstvo, protestovalo je zbog toga.
Balugdžić se bio, u Berlinu, zacenio od smeha, i, odmah je pristao da mu dođem, kad mu je „agreman“ zatražen, za takvog ataša. On je i sam, celog svog žvota, na spoljnu politiku gledao, kroz naočari novinara.
Čitalac će videti, da sam se ja, docnije, odvikao od toga.
6
U to vreme počela je moda postavljanja, takozvanih „kulturnih“ atašea po poslanstvima. Ako me sećanje ne vara, ja sam bio, kod nas, prvi. Ministar spoljnih poslova, Marinković, letovao je jedno leto na Bohinju, a ja sam bio u istom hotelu, pa smo se upoznali, a znala me je i njegova žena, koja je slikarka, a koja je bila veliki prijatelj pesnika, pisaca, slikara. Pesnici su, u to vreme, ulazili u diplomatiju, lako, jer se literatura jako cenila, kao jedan od puteva ka ujedinjenju našeg naroda.
Dučić, Rakić, i mnogi, manji – čak i nekoliko literarnih bubašvaba razmileli su se bili po našim poslanstvima, kao omiljena lica.
Generacija posle rata nije bila toliko omiljena.
Mi smo, uglavnom, bili zadržani na manjim mestima i samo je Ivo Andrić, među nama, doterao do ministra.
Što se mene tiče, ja nikad nisam pokušao, da uđem u Ministarstvo. Uvek sam želeo da ostanem na mestu, sporednom, posmatrača.
Pristao sam, dakle, da u Berlin odem, na položaj nižeg činovnika.
Marinković je tako bio u mogućnosti da, bez muke, svrši ataširanje jednog profesora, uz budžet poslanstva. Profesor Selesković, iz Beograda, bio je lektor za našu literaturu i naš jezik, na Univerzitetu u Berlinu, u isto vreme. Za atašea za štampu imali smo zasebnog čoveka, zagrebačkog novinara, Franju Kulundžića.
7
Ja sam Balugdžića znao, i pre svog odlaska u Berlin. On mi je, moj zadatak u Berlinu, protumačio, ovako: U Parizu imamo brojno osoblje u poslanstvu, reparacionu komisiju, prosvetni odsek, vojnu misiju i čitavu bulumentu nezvaničnih „dopisnika“ i umetnika i studenata. U Berlinu – kaže – on, nema, nikoga.
Nemačka se oporavlja i biće, uskoro, opet, velika sila.
Moj zadatak će biti, da upoznam mnogo Nemaca, diplomata, novinara, profesora, pisaca, umetnika. Imaću strašno mnogo posla. Treba da pratim, šta o nama pišu, šta se o nama predaje u školama. Treba da smeštam propagandu, po nemačkim redakcijama i časopisima. Imaću posla od jutra do mraka.
Kad sam kod njega ušao, zagrlio me je. Dao mi je sobu, pored svoje, na spratu, sleva. Kad sam ga zapitao za posao, rekao mi je, da ja u Berlinu neću imati nikakvog posla. Pesnici, kaže, nisu ni za kakav posao. Oni ima da pevaju! On je u Atini imao, za savetnika, Dučića. Dučić je svraćao u poslanstvo, pred podne – kad bi svratio. Gledao ga je, kaže, sa prozora. Dolazi, korača, prođe. Prati neku lepu Grkinju na ulici. Iznenada, eto ga, pa se vraća. Prati, u protivnom pravcu, drugu, koja mu se valjda učinila još lepša.
Takav je bio način pričanja u Balugdžića.
Tako me je dočekao u Berlinu.
8
Međutim, već prvog dana, Balug mi dostavlja akt, na postupak, i daje mi prvi posao. Valjda da bi mi probao narav?
Veli: otidite, odmah, u konzulat Turske, kod konzula. On je naš prijatelj. Živeo je u Nišu i tamo se lepo proveo. Kod njega se nalazi jedan Sv. Andreja, za koga se tvrdi da je od velikog, španskog slikara, Ribere. Tu sliku je, iz Rusije, izneo jedan carev ađutant, emigrant. On je nudi na prodaju dvoru, a stvar protežira naš poslanik u Turskoj, Ješa Tadić. Od nas se traži da utvrdimo je li tako, i, u kakvom je slika, stanju? Vaš zadatak je da sliku pronađete, ocenite, i date mišljenje. Da ustanovite je li slika od Ribere! Treba da se kupi za dvor. Karađorđevići, kao što znate, slave Sv. Andreju.
U prvi mah ja sam se bio ošamutio.
Nisam imao, još, ni stan, u Berlinu. Nisam imao ni pojma gde se nalazi taj konzulat, a da ustanovim, da li je Ribera nafarbao tog „Sv. Andreju“!
Skrenuo sam pažnju Balugdžiću da je Ribera jedan od najvećih, španskih slikara i da se i mnogi, čuveni, profesori, često varaju, kad treba da ustanove, da li je neka takva slika original, ili nije.
Nisu sigurni ni ljudi, koji velike majstore, godinama, proučavaju. Čak ni rendgenovim zracima nije moguće, uvek, ustanoviti, je li slika original, ili ne. Pa kako ću to ja, s neba pa u rebra?
Veli, to se njega ne tiče, to je moja stvar.
Veli, u Beogradu čekaju na rešenje tog akta, mesecima.
Ja sam dobro došao.
9
Idem, dakle, u konzulat Turske i nalazim tog Turčina, koji je bio u Nišu i lepo se proveo. Prima me vrlo ljubazno.
Turci u konzulatu su, kakve ih nisam zamišljao.
Sve neki plavi, elegantni, mladići i neke lepe, elegantne, žene.
Kad me odvedoše pred „Sv. Andreju“, svi se oko mene skupljaju. Valjda misle, da sam neki ekspert za Riberu i špansko slikarstvo.
Vraćam se, zatim, u poslanstvo, i pišem svoj prvi akt iz Berlina.
Kažem, da mislim, da ram, oko slike, nije stariji od XVIII veka. Da slika iznosi toliko i toliko centimetara u visinu, a toliko i toliko u širinu. Da je bila, prema informacijama od turskog konzula, u ateljeu jednog nemačkog slikara, ovde, koji je, izgleda, vršio „restauraciju“. On je bio slikar na rumunskom dvoru. Sve u svemu, ne dopada mi se, velim, na slici „vernissure“.
Smatram da je „Sv. Andreja“ kopija, a ne original Ribere.
10
Idućih dana, razleteo sam se po Berlinu i sastavljam listu profesora, koji važe kao eksperti za špansko slikarstvo. Predlažem stručnu komisiju i navodim sumu koja će imati da se plati profesorima, za ekspertizu. Pronalazim i onog Nemca, slikara, kod koga je slika bila neko vreme i on im priznaje, da je sliku „očistio“.
To je bio star čovek i imao je jednu staru vilu, u Grunevaldu. On im je pričao, u svom praznom, prašnom, hladnom, velikom, ateljeu, o Bukureštu. Veli, poznavao je i slikao Karolal i Karmen Silvu.
Sad je sedeo ovde, tužan i osiromašio. Kraljevi, veli, brzo zaboravljaju. A kad sam ga pitao, može li da potpiše, da kupujemo Riberu, to nije hteo.
Stvar se svršila na tome da, u Beogradu, nisu dali sredstva našem aktu. Nisu hteli da kupe „Sv. Andreju“, koga sam opisao, kako mu je utroba ispala, pri martirijumu.
Neko vreme još, javljao mi se Turčin, koji je bio u Nišu i tamo se lepo proveo. Veli, da se nađemo, da ručamo.
11
Mene je, dabogme, takav početak rada u Berlinu duboko razočarao. Balugovo mišljenje, o pesnicima, i njihovom radu, smatrao sam za uvredu. Rekao sam mu da mislim da se vratim u Beograd i da ću dati ostavku.
Balug me je zagrlio i tešio. Veli, pa šta bih ja hteo? Dodeljen sam, kaže, za „kulturnu propagandu“.
Ja sam mu rekao da želim da se umešam u politiku.
Veli, pa dobro, kad sam lud, upotrebiće me i za politiku. Hajdemo, kaže, da ručamo, u mali, talijanski restoran, preko puta hotela „Edena“, u „Aidu“ pa ćemo se dogovoriti, kome sve, da me predstavi i kome da ostavim vizitkartu. Predstaviće me, veli, Šubertu, načelniku Balkanskog odseka.
Možda će me predstaviti i gospođi Štrezeman.
„I Štrezemanu?“ – pitam ja.
„E to ne može. Štrezemanu, neću!“
12
Taj mali, talijanski restoran, u blizini Zoološke bašte u Berlinu, imao je samo talijansku kujnu i ja sam ga bio pronašao za svoju ženu, kojoj su lekari naredili da jede jela zgotovljena, ne na masti, nego na ulju.
Balugdžiću se taj restoran, otprve, dopao, i, što je najlepše, počeo je da hvali talijansku kujnu, koju je, u Rimu, grdio. Što se pak tiče, nemačkih restorana, u Berlinu, veli, smrde, na ustajalo pivo.
U restoran „Aidu“, dolazio je u to vreme, često i talijanski pisac Pirandelo, koji je – iako jako star – imao, pravu lepoticu za svoju prvu glumicu, a ona, još lepšu prijateljicu! Balugdžić se tom trojstvu, od prvog dana, divio.
Na spratu, skoro u plafonu – kao u Parizu – bila je smeštena muzika, koja je, za vreme ručka, svirala napolitanske pesme. Bila su to svega dva svirača, u mandolinu, ali se činilo kao da anđeli sviraju. Balug, koji je imao običaj da daje veliku napojnicu, postao je, tako, italofil, u Berlinu. Nikad ga se ne sećam srećnijeg, nego kad bi me prekinuo u kancelariji, u poslu, i doviknuo: „Diž’te se. Vreme je da idemo na ručak. U „Aidu“.
Miloš Crnjanski
Nastaviće se
