treći nastavak
Čirak na stolici, naslonjači od zelene opletene slame,
knjiga na naslonjači,
i evo osvetljene drame.
Ko će da uđe?
Hoće li to biti Gogen ili neka druga utvara?
Upaljeni čirak na slamnatoj naslonjači pokazuje, čini se, svetlosnu liniju razdvajanja koji deli dve protivničke individualnosti, Van Gogovu i Gogenovu.
Estetski predmet njihove prepirke ne bi možda pružio, kada bi se ispričao, mnogo zanimljivosti, ali trebalo je da ukaže na duboki ljudski jaz između dve prirode, Van Gogove i Gogenove.
Verujem da je Gogen mislio da umetnik mora da traži simbol, mit, da uvećava stvari života sve do mita,
dok je Van Gog mislio da treba umeti izvesti mit iz najprizemnijih stvari života.
U čemu je, ja mislim, bio đavolski u pravu.
Jer stvarnost je strašno nadmoćna nad svakom pričom, nad svakom bajkom, nad svakim božanstvom, nad svakom nadstvarnošću.
Dovoljno je imati dara da je umemo tumačiti.
Što nijedan slikar pre jadnog Van Goga nije učinio,
što nijedan slikar više neće učiniti posle njega,
jer verujem da ovoga puta,
baš danas,
sada,
ovog meseca februara 1947,
sama stvarnost,
mit same stvarnosti, sama mitska stvarnost upravo se uključuje.
Tako, mora da niko još od Van Goga nije umeo da pokrene veliko cimbalo, nadljudski zvuk, večito nadljudski, što sledi potisnuti red kojim predmeti stvarnoga života zvone,
kada smo umeli da imamo dovoljno otvoreno uho da shvatimo podizanje ogromnih talasa njihove plime.
Tako i svetlost čiraka zvoni, tako svetlost upaljenog čiraka na naslonjači od zelene slame zvoni, poput disanja ljubavlju obuzetog tela pred telom usnulog bolesnika.
Ona zvoni kao neka neobična kritika, neki dubok i iznenađujući sud čiju nam presudu, izgleda, Van Gog može dozvoliti da pretpostavimo kasnije, onoga dana kada ljubičasta svetlost slamnate naslonjače napokon bude preplavila sliku.
A ne možemo da ne uočimo onaj presek svetlosti boje jorgovana koji guta prečke velike preteće naslonjače, stare raskrečene naslonjače od zelene slame, iako ne možemo da ga uočimo odmah.
Jer njena žiža kao da je smeštena drugde, a njen izvor je neobično mračan, poput tajne čiji ključ mora da je sam Van Gog zadržao kod sebe.
Antonen Arto
nastaviće se
